Kategorija: PROZORI DUŠE – LEPE REČI

General Grahovac: Jugoslavija je bila unikatni dragulj

Kada neko svoj život živi u burno vreme, a još se bavi uzbudljivom, čak bih rekao i adrenalinskom profesijom kao što je pilotska, onda lična istorija može biti, kako rekoste, i zapanjujuća. Piše: Rade Radovanović Ovakav zaključak bi sigurno potvrdili oni koji bi ozbiljno proučili ne samo moj psihološki profil i karakter nego i profil

Živa bila majko!

Ti nisi u skupštini. Ti si prekopala pola polja motikom, prstima razvila tri hiljade bureka i svakog ponedjeljka vozila njegovu mater doktoru i na pijacu, dok je on radio na građevini u Njemačkoj a žene u selu ti govorile kako je tvoj život genijalan jer on donosi lovu, a ne moraš ga trpiti. Živa bila

Nema skuvano, oprano, ako ne učiš redovno letiš iz studenjaka…

Obično kad prenesemo neku objavu sa Tvitera, nešto prokomentarišemo. Ovaj tvit je bolno iskren, to najbolje znaju oni o kojima se radi i njihovi roditelji i nikakav komentar nije potreban: „Ne znam da li ste svesni koliko je teško kad ko klinac dođeš u grad koji ne poznaješ? Nema skuvano, oprano, ako ne učiš redovno

Mi ustvari ne živimo, mi se od rođenja spremamo za bolest i ukop.

Kad malo bolje razmislim, mi smo vaspitavani u duhu „spremanja za nesreću“. Dok drugi narodi planiraju letovanja, zimovanja, promenu nameštaja, mi večito nešto spremamo „za crne dane“, kuće su nam kao piramide, opremljene svime što će nam trebati u zagrobnom životu. Kao da će atomski rat. Moraš imati bure kupusa, džak dva brašna i šećera,

Jebem im sve po spisku. Pokradoše nas nepismeni lopovi.

Dok čekam suprugu, palim cigaretu i posmatram prolaznike. Tik do mene susretoše se dvojica starijih ljudi. Po pozdravu, vidi se da se poznaju godinama. Hteo ne hteo, čujem njihov razgovor: – Nešto te slabo viđam. Da nisi bolestan? – pita jedan od njih. – Ma znaš ti moju boljku. Redovno pijem terapije. Nemam pojma ni

U vreme dok još niko nije verovao u kompletnu propast i urušavanje svega

Negde na samom početku devedesetih, dok još niko nije verovao u kompletnu propast i urušavanje svega, u Baču neko otvori knjižaru. Ne papirnicu, nego baš knjižaru. Mislim da ni pre,a ni posle toga, Bač nije imao pravu knjižaru, bez olovaka, gumica, kancelarijskog i školskog materijala i pribora itd. Lokal je bio lep, prostran, na malom

Šoferska je tuga pregolama – 2.deo

Mislio sam voziti kamion nije neka caka, džaba nad glavom zvocala mi majka: „Idi sine na falkutet, da pakujem kofer?“ al’ ja hteo da postanem gospodin šofer! I sad je kasno da se iz tog posla vadim, jer ništa drugo ne umem da radim. Nije meni lako drumovima da krstarim puna mi je glava briga,

Jebemo nepravdu doktore, kad god nam se može!

UROŠ Vulkanizer negde na Voždovcu. Došao da zamenim letnje gume zimskim. Dva radnika uporedo rade na dva automobila. Jedan je šef, rekao bih mojih godina, a drugi je Ciga koji deluje nešto mlađe od mog ćaleta. Ciga šepa, jedva hoda. Ali radi iste stvari kao šef. U jednom trenutku pored njih prođe automehaničar iz susedne

Priča o dva sakoa – Moje šale su moj spomenik.

Priča se, a to nikad nije potvrđeno a ni demantovano, da je upravo inđijski opštinski pisar Tasa smislio štos sa dva  sakoa. Naime, u ormanu u svojoj kancelariji uvek je imao „rezervni sako“. Kad bi odlučio da u toku radnog vremena šmugne u kafanu „Kod sokola“ na po jednu s nogu, iz ormana bi izvadio sako,