Dokle više? Zna li iko u ovoj zemlji odgovor ili je i on već otišao?
DRUŠTVO PROZORI DUŠE - LEPE REČI

Dokle više? Zna li iko u ovoj zemlji odgovor ili je i on već otišao?

Zar opet? Pa dokle više?!

Zadušnice su. Supruga i ja odemo na groblje da obiđemo grobove svojih roditelja. Ko će drugi ako nećemo mi?

Piše: Rajko Roki Dvizac

Gledamo tako u grobove svojih voljenih i ćutimo. Razgovaramo sa njima u sebi. Znam da nas čuju… Znam da vide šta nam se dešava, šta nam rade…

Izađemo sa groblja još uvek pod utiskom „razgovora“ kad me zaustavi jedan poznanik pitanjem:

– Pa ti si još uvek tu?! Kad ćeš u Beč?

Sležem ramenima, objašnjavam mu da smo leto proveli po bolnicama, da još nismo prodali kuću.

On sa razumevanjem klima glavom.
– Ja odlazim za nedelju dana – kaže mi. – Sestra mi ide u Salzburg a ja idem u Beč. Odem tako povremeno. Budem mesec dana pa se vratim. Sad sam odlučio da odem za sva vremena. Da se nikad više ne vratim. Šta me vezuju za ovaj grad? Samo ovi grobovi i ništa više. Ljudi su se promenili na gore. Ovde za poštenog čoveka nema više ni hleba a kamoli života. Odlučio sam da prodam kuću. Strpam pare u džep, spakujem kofer – dva i pravac Austrija.

Poželim mu sreću i kažem mu da mi se javi. Obeća mi. Pokušava da se nasmeši na rastanku. Teško ide. Muka na licu isrtala mu bore… Brige i nada da ode…

Sednemo u naš stari auto i odemo na pijac. Na izlazu vidim devojčicu kako izlazi iz pekare i ocu vraća kusur – 20 dinara!!! Srećna je što je kupla krofnu. Otac je nežno pomiluje po kosi i strpa onaj sitniš u džep. Nekad bi joj ostavio to – za njenu kasicu. Ali danas… svaki dinar je velik. Okrenut mi je leđima i ne vidim ko je. A i šta mi to znači, pola grada više ne poznajem…

Krenemo da ih obiđemo. Pogledi nam se sretnu.

Prepoznajem ga iako ga nisam viđao godinama. Dečiji pesnik, nastavnik, novinar po potrebi… Da, jedno vreme dok sam bio glavni urednik na regionalnom radiju on je tamo radio. Imao je sjajnu emisiju za decu. Pravi animator dečije zabave i kulture lepog vaspitanja. Ali su je uprkos tome ukinuli. Vlasnik je tražio da ima sponzora. A ko će u ovoj državi, u ovom gradu da sponzoriše edukativnu emisiju za decu? NIKO!
I tako je emisija ukinuta. Pokušao je na drugom radiju i priča se ponovila. Kada je shvatio da jedino on treba da radi za džabe – odustao je od svoje predivne misije.

Pruža mi ruku da se pozdravimo. Ponavlja već poznato pitanje:

– Zar ste još uvek ovde? Zašto niste u Beču? Zar tamo nema nekih dobrih ljudi da vam pomognu da odete? Nije ovo mesto za vas… Nije…

Ponovo sležem ramenima. Ne znam šta da mu kažem. A onda njegova zabrinutost nestade sa lica i prekri je osmeh. Osmeh nade.

– A da znate i ja se uveliko spremam za odlazak. Polažem za kamion. I čim položim, odlazim. U Rusiju ili neku od zemalja Skandinavije. Jedva čekam da odem. Da spasim sebe, da spasim porodicu. U ovom gradu su mi mnogo naneli… nepravdi. Da ne kažem zla… – ovu poslednju reč teško izgovara. Nije navikao da je upotrebljava. On je čovek drugog kova… Čovek plemenitosti i dobrote. Onaj koji voli ljude i veruje im… A takvi danas prvi stradaju.

Poželim i njemu sreću. Rukujemo se. Ko zna da li ćemo se ikad više videti. I on namerva da čim se sredi, dovede i svoju porodicu. Jedino blago koje ima. Najvažnije blago dobrim i čestitim ljudima.

– Idite i vi… Samo idite… Znam ja da njih nije sramota šta su vam uradili… Ne znaju takvi ljudi za sramotu i stid. Ma šta ja vama pričam kad sve bolje znate od mene. Želim vam sreću, zdravlje i da… odete u vaš Beč.

I on i devojčica mi mašu u znak pozdrava.

Ceo dan eto razmišaljm o ova dva neočekivana susreta, dva gotovo identična razgovora. I to baš na zadušnce!

Znam da slučajnosti ne postoje… Poruka mi je preneta.

Jedan sjajan radnik neće više da bude rob 21. veka i da radi za minimalac. Jedan dečiji pesnik, dobar nastavnik, radio voditelj, animator dečije kulture odlučio je u svojoj četrdesetoj da se odrekne svog talenta, svojih dečačkih snova i postane – kamiondžija.

Dakle, odlazak se nastavlja dok država ćuti, dok mediji ćute, dok političari ćute… Dok oni se bore za vlast, iza njihovih leđa narod polako odlazi. Odlazi da se nikad više ne vrati…

Dokle više? Zna li iko u ovoj zemlji odgovor ili je i on već otišao?

Neovlašćeno korišćenje ovog teksta bez dozvole autora, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.

Knjige Rajka Dvizca možete poručiti na sajtu izdavača Cyberpublishing Verlag GmbH Wien Austria ili direktno od pisca, preko njegove Fejsbuk stranice OVDE

Ostavite komentar