KULTURA PODSEĆANJA

22. maja 2016, Velimir Bata Živojinović je iz života nepovratno prešao u legendu

Precizne podatke u mitu o Bati Živojinoviću nije lako utvrditi.

Foto-dokumentacija Borbe

Različiti izvori kažu da je u 57 godina filmske karijere imao od 250 do 347 uloga na filmu i televiziji. Koji god da je podatak tačan, sigurno je da je odigrao više filmskih uloga od bilo kog drugog glumca u istoriji jugoslovenske kinematografije. Sam je govorio da je dosta toga jedva i vredno pomena, da polovinu filmova u kojima je glumio nije ni gledao, ali da uloge nije odbijao jer je gluma bila njegov posao, od koga je živeo. U onoj vrednijoj polovini ostvarenja ostalo je dovoljno antologijskih uloga, i glavnih i sporednih, za nekoliko bogatih glumačkih karijera.

Transformisao se iz ratnog heroja NeretveSutjeskeMosta u maestralnu epizodu četničkog poručnika u Povratku otpisanih, iz đavolovog sluge u Majstoru i Margariti u pijanog zagorskog lugara u Brezi, iz beskrupuloznog trgovca perjem u Skupljačima perja u propalog boksera u televizijskoj drami Rekvijem za teškaša, za koju je pričao da mu je intimno nešto najlepše što je u životu odigrao.

Grupni portret s damom, 1977

SVETSKA KARIJERA:

U partizanskim superspektaklima glumio je sa Ričardom Bartonom, Julom Brinerom, Orsonom Velsom. Posle filma Bitka na Neretvi Vels mu je ponudio ulogu u svom filmu, ali pošto nije govorio engleski jezik, mogućnost da postane svetski slavno glumačko ime mu je propala. Na Zapadu.

Film Valter brani Sarajevo su od 1976. godine, kada je prvi put prikazan u Kini, do danas videle milijarde gledalaca, a Bata Živojinović, Valter u tom filmu, u ovoj zemlji uživao je kultni status. Da bi se taj fenomen razumeo, potrebno je vratiti se u 1976. godinu, kada je Kina tek izašla iz „kulturne revolucije“ koja je iza sebe ostavila stravične materijalne i duhovne ruševine. Valter je bio prvi strani film koji se posle te revolucije prikazivao u Kini, za stotine miliona ljudi tada pogled ne samo u drugačiji svet, već prvi pogled u bilo kakav svet drugačiji od onog u kome su decenijama živeli.

U vozu od Moskve do Pekinga 1990. godine potpisnik ovih redova je kupe delio sa čovekom po imenu Jason. Sporazumevanje je išlo teško, Jason je bio pripadnik muslimanskog naroda koji je živeo u nekom selu na dalekom severozapadu Kine, na obodu pustinje Taklamakan, i nije govorio nijedan jezik osim maternjeg, ujgurskog. Rukama, nogama, pokazivanjem geografskih karata, saputnici su objasnili jedan drugom odakle je ko i zašto putuju. Jason je prvi put putovao vozom, išao je da vidi brata koji je živeo u Kazahstanu. Mada ih je delilo 500 kilometara vazdušnom linijom, morao je da ide preko Pekinga i Moskve, prelazeći skoro 15.000 kilometara u jednom pravcu, jer je kinesko-sovjetska granica na toj strani bila decenijama zatvorena.

Kada je shvatio da mu je saputnik iz Jugoslavije, Jason je skočio i zagrlio ga. „Valtel blani Salalevo!!! Valtel blani Salalevo!!!“

Neopisivo uzbuđen, nekako je objasnio da je Valtera gledao četiri puta kao mladić, da je iz sela putovao satima do grada u kome je postojao bioskop, i da je Valter najlepša uspomena iz njegove mladosti. Batinu popularnost u Kini dodatno je pogurao film Most koji je takođe režirao Šiba Krvavac, epski špageti-vestern „partizanskog filma“, koji je u kineske bioskope stigao posle Valtera. Zbog tog filma Kinezi su godinama, kada bi upoznali Jugoslovene, počinjali da pevaju pesmu O bela chiao, za koju su mislili da je jugoslovenska jer se kao muzička tema pojavljuje u Mostu.

Bata ni u novom veku nije bio zaboravljen u Kini. Prilikom posete ovoj zemlji nuđeno mu je državljanstvo Kine, pregovarao je sa kineskim producentima o realizaciji serije o Valteru koja bi se bazirala na filmu, u kojoj bi bio konsultant i narator. U januaru 2012. godine stotinak kineskih građevinara koji grade most Zemun–Borča je poželelo da početak kineske Nove godine provede u društvu Valtera. Bata Živojinović došao im je u posetu, doneo na poklon 100 litara domaćeg vina i 25 litara rakije, a svečani doček za goste su u upravnoj zgradi priredili kineski ambasador Džang Vanšue i predstavnici kompanije „Čajna roud end bridž korporejšn“, koja gradi most.

SIMBOL:

Za predratne i ratne generacije u Jugoslaviji Bata je simbolizovao herojstvo u ratu, uspon iz siromaštva posle razaranja, bratstvo i jedinstvo, sjaj koji su donosile svetske zvezde sa kojima je glumio. Generacije rođene pedesetih i šezdesetih upoznavale su ga prvo kroz „partizanske“ filmove koje su u bioskopu gledali organizovano, vođeni iz škole, navijajući dok on tamani Nemce i domaće izdajnike. Međutim, on je preživeo i kraj mitologizacije rata i herojskih vremena, i ostao neka vrsta pop simbola i legende.

U doba poznog socijalizma, pomenute mlađe generacije pričale su uz podsmeh da je Hitlerova poslednja želja bila: „Ubijte Batu Živojinovića“, ali su ga s poštovanjem gledali kao kauboja u Psu koji je voleo vozove (1977), ili kao Dadaru u Doroteju(1981), kao i u „ozbiljnim“ ulogama u ranim filmovima crnog talasa, koje su sa zakašnjenjem otkrivali. Još kasnije, njegova rečenica: „Sad ću da šetam, pa ću da te karam…“ iz filma U raljama života (1984) ušla je u žargon, a uloga snagatora i razmetljivca Trokrilnog dobacila je do današnjih dana, uvodeći Batu u viceve o Čaku Norisu (Kada Bata vidi Čaka kako divlja na ulici, uhvati ga za uvo i izdere se: „Jel sam te tako vaspitao, a?!“).

Još jednom se vratio ratnom filmu, kao Gvozden, oficir JNA, u filmu Lepa sela lepo gore (1996), koji je zaustavio smeh u grlu svih generacija. U Gvozdenovom liku nije bilo slave i ponosa, već samo gorčine zbog izgubljenih snova kojima su se smejali novi ratnici. Mnogi su imali utisak da je uloga pisana baš za Živojinovića, zbog svega što se desilo od početka novih jugoslovenskih ratova.

Za razliku od glume, ulazak u politiku nije ga proslavio. Mnogi opoziciono nastrojeni obožavaoci zamerili su mu što se, početkom višestranačja u Srbiji, pridružio Socijalističkoj partiji Srbije Slobodana Miloševića. Mnogo puta pitan zašto je ušao u SPS, nije uvek davao iste odgovore. Tvrdio je da je „bila reč o velikom naboju i želji da se pomogne prava stvar“, da misli da je imao dobru procenu i da i danas „iza te odluke stoji čvršće nego tada kada je ušao zbog emocija“; u intervjuu sarajevskom nedeljniku „Dani“ 2010. rekao je da je pristupnicu SPS-u potpisao gotovo slučajno, zato što je u selo gde je tada bio prvo došao njihov predstavnik, da se ranije politikom bavio kao svaki Jugosloven, „na nivou seljačkog, kafanskog filozofiranja“, da je u početku podlegao utisku da su „politički oponenti zapravo naši ljuti neprijatelji“.

GLUMAC U POLITICI:

U to vreme Bata Živojinović je u retkim političkim debatama na televiziji u kojima je učestvovao, u razgovorima sa neistomišljenicima delovao pre kao Trokrilac iz filma U raljama života nego kao Tigar iz Mosta. Izabran je za poslanika Narodne skupštine na prvim višestranačkim izborima 1990. godine, i bio je predsednik Komisije za predstavke i žalbe Narodne skupštine. Kaže da je bio jedini poslanik SPS-a koji je u Skupštini bio u dobrim odnosima sa poslanicima svih partija. Njegov politički profil uvek je bio mnogo bleđi od glumačkog. Čak i pošto je bio kandidat SPS-a na predsedničkim izborima 2002. godine, Slobodan Milošević je iz Haga kao kandidata podržao Vojislava Šešelja, a Živojinović je na tim izborima osvojio 120.000 glasova.

Svrstavanje na Miloševićevu stranu zamerili su mu i mnogi prijatelji i poštovaoci širom Jugoslavije. Početkom ratova u SFRJ, zbog politike je puklo i njegovo prijateljstvo sa hrvatskim glumcem Borisom Dvornikom, uz obostrano mučno prepucavanje po novinama. Nije to bila svađa običnih prijatelja, njih dvojica su decenijama zajedničkim ulogama i ličnim odnosom bili simbol bratstva i jedinstva, deo kolektivnog sećanja Jugoslovena, pa su i razlaz i kasnije pomirenje mnogi pratili kao sopstvenu, ličnu dramu. Kada su se strasti smirile i godine prošle, Bata i Boris čuli su se telefonom 2004. godine, uz mnogo emocija zaključili da nisu političari već filmski ljudi, koji su pokušali da se bave politikom ali im to nije išlo, da poslednjih godina nije bilo mržnje između njih i da je u pitanju bio samo nesporazum.

Kada se 2006. Bata Živojinović pripremao za operaciju srca, poželeo je da Dvornik bude pored njega, ovaj je potvrdio svoj dolazak, ali do ponovnog susreta prijatelja ipak nije došlo. Zvanično javno pomirenje desilo se preko video-linka, uživo u dnevniku zagrebačke TV Nove. Živojinović se javio iz bolnice u Beogradu, Dvornik iz studija splitskog dopisništva, uz dogovor da se uskoro vide, ali je Boris Dvornik preminuo 2008. godine.

Veljko Bulajić, prijatelj sa kojim se početkom rata takođe razišao zbog političkog angažmana, da bi se kasnije pomirili, rekao je da je saznao da je Bata pomagao ljudima, svima izlazio u susret, što ga nije iznenadilo jer je „uvek bio dobar čovek“.

Kao i sa Dvornikom, Batin odnos prema Titu prošao je uspone i padove. Godinama Titov omiljeni glumac koga je Josip Broz često pozivao u goste, jedini glumac koji je sa Titom bio na „ti“, onih godina kada su veliki Jugosloveni preko noći postajali još veći Srbi, govorio je sa visine da je to „ti“ značilo da Tita nije cenio, ali je nacionalni zanos brzo prošao Živojinovića. „Bili smo ozbiljna država… Tito je bio harizmatičan, šarmantan, prirodan, normalan čovek. Jako sam ga poštovao. Nosio sam mu sanduk kada je umro“, rekao je u jednom skorašnjem intervjuu.

Politički putevi i stranputice ostali su ipak u senci monumentalnog Batinog dela. On sam, doduše, govorio je za sebe da je običan, normalan čovek koji je radio svoj posao, „izvodio glumačke radove, ništa drugo“, ali čini se da je glumac Velimir Živojinović prešao u mit koji je nekako nadrastao i njega samog. Taj mit se prepleo sa sudbinom zemlje, u njemu su slava i razočarenje, bes i kajanje, trajanje i pad, i iznad svega ponovno podizanje.

Deo filma Valter snimljen je na Kubi, gde se Bata Živojinović 2009. lečio od gangrene. U poslednjoj rečenici kojom se film završava, sa osmehom kaže: „Ja se neću povući.“ U oktobru 2012. premijeru je imao film mlade rediteljke Jelene Bajić Jočić Led, u kome je glumio i Bata.

Na premijeru Valtera u novembru 2012. Živojinović nije mogao da dođe, jer je nekoliko nedelja pre tog događaja sa Vojnomedicinske akademije u Beogradu pušten na kućno lečenje. U julu te godine imao je teži moždani udar. U to vreme su mnogi mediji javili da je u kritičnom stanju, gotovo na samrti, ali je opet dobio bitku, preživeo i oporavio se. Iz života je u legendu nepovratno prešao 22. maja 2016. godine, u snu, u bolnici Sveti Sava u Beogradu.

Autor: Momir Trudić

Vreme26. maj 2016.

Ostavite komentar