GLASNIKOV MAGAZIN KULTURA VAŠ STAV

Zašto je Ivo Andrić odbio holivudske producente

Da li su ekranizacije velikih dela svetske literature po pravilu promašaj, koji reditelji su izvukli iz opskurnosti danas akademski proučavane pisce i zašto je Ivo Andrić odbio holivudske producente?

Zašto je Ivo Andrić odbio holivudske producente

Ovo su bila samo neka od pitanja pokrenutih na jučerašnjoj tribini „Slušanje/gledanje knjiga – Adaptacije velikih proznih dela za pozorište, film, radio i televiziju“ u okviru pratećeg programa 63. Međunarodnog sajma knjiga na kojoj su učestvovali reditelji Boro Drašković i Nebojša Bradić i pisac Vule Žurić, uz moderiranje Miroljuba Stojanovića iz Filmskog centra Srbije.

Da li je ekranizacija velikih, akademski bitnih književnih dela neprevodiva?
– Mislim da nijedno delo, veliko ili malo, ne može da bude prevedeno na taj način. Svaki medij ima svoju unutarnju strukutru, ima svoju tajnu i sve se svodi na to da pravi reditelj koji adaptira prepozna svoje osećanje dela koje će raditi. Ako radi iskreno i sa darom, sa onim što je bio razlog da nešto radi, te dve stvari uvek se negde daleko dodirnu. Ja sam radio u svim medijima i uvek sam imao osećanje da adaptiram. To je gruba reč za režiju, ali je rad na bilo kom delu neprestana adaptacija – rekao je Boro Drašković.

Boro Drašković

On je citirao ruskog reditelja Andreja Tarkovskog koji je rekao kako se jedan materijal za literaturu pretvara za film i uvek je tu neka dvojnost, neka tajna.
– Dokle god radim uvek ću verovati da je nemoguće pretočiti jedan medij u drugi. Možete zimu da pretvorite u proleće, možete kišni dan u svetli, ali jednu literaturu u jedan film ne možete bez posledica da prenesete. To je samo jedna želja, jedan san – istakao je Drašković.

Nebojša Bradić je kao primer naveo ekranizacije Šekspira, među kojima ima izvrsnih dela.
„Ako je Šekspir najveći, a na osnovu njegovih drama su napravljeni antologijski filmovi, biće da je moguće“ i od književnog remek-dela uraditi odličnu adaptaciju, naveo je Bradić.

Napomenuo je i da kreativni ljudi otvaraju neke nove puteve koji su implicitno u scenariju i u materiji kojom se bave, ali se dogodi i taj proces, kao što se događa u procesu proba sa glumcima.
– Iz onoga što se ne vidi ispod teksta, te dve trećine ledenog brega, to vi istražujete iz toga izađu neke nove vrednosti – rekao je Bradić.
Na njegove reči nadovezao se Vule Žurić:
– Istražujući slojeve određenog dela dobijamo nova kreativna čitanja. Ne verujem da se išta gubi i da pisci treba da se žale. Šta je bolje: knjiga ili film? je amatersko pitanje. To su dva različita umetnička dela.

Sa druge strane, Hičkok je uzimao obično knjige kao predloške koje one nisu ušle u korpus važnih dela.
Svaka adaptacija je neka nova stvar i neko novo čitanje i nije samo važno posmatrati da li je prenesen duh jer ako je delo uspelo kao umetničko delo za sebe, onda je to legitimno čitanje – ocenio je Žurić.

Nebojša Bradić

Njega, međutim, nervira pošto-poto htenje da se adaptacije modernizuju ili pojednostave.
– Misli se da je publika površna i da gleda samo u ekran, kao da ne zna da gleda u dubinu i treću dimenziju tog ekrana. Meni to smeta. U poslednje vreme, kada se rade adaptacije, kažu, „Mi ćemo to, da bi bilo lakše shvatljivo, da stavimo u današnje doba“. Ne razumem zašto ne napraviti određene napore da se delo rekonstruiše kao epoha, ne samo u likovnom smislu već i na značenjskom nivou.
Veće i bogatije kulture pitanju adaptacija pridaju veliki značaj.

Vode računa o pojavi svakog novog književnog dela koje bi bilo eksploatisano u neki novi medij.
– Čini mi se da mi kao kultura nedovoljno obraćamo pažnju na ove mogućnosti transferisanjaizmeđu pozorišta, televizije i radija. Postoji veliki broj književnih dela koje potpuno izmiču pažnji filmaždija – konstatovao je Stojanović.

Boro Drašković je istakao da se još uvek piše više knjiga nego što se snima filmova te da je američki interes za ekranizacije komercijalan i da im nije mnogo bitna suština onoga što je u knjizi.
– Šekspir je primer koji može da obuhvati sve. Nijedan Hamlet ne liči na drugog. Ako bi neki i ličio, bio bi nepotreban. Potpuno su to različita dela, čak i od Šekspirovog, iako njegova aura okružuje sve – izjavio je Drašković.

Kada je Andrić dobio Nobela, američki producenti iz Holivuda su mu nudili za otkup i ekranizaciju romana „Na Drini ćurpija“. Andrić je odbio.

Nebojša Bradić je potom podsetio na anegdotu o Andriću koju je pričao Slobodan Boba Selenić, tadašnji umetnički direktor „Avala filma“.
– Kada je Andrić dobio Nobela, stigli su i američki producenti iz Holivuda sa ozbiljnim ugovorima i pravima koje su mu nudili za otkup i ekranizaciju romana „Na Drini ćurpija“. Cifra je bila ozbiljna i garancija da projekat bude završen izvesna, ali je Andrić odbio. Kada su ga pitali zašto, odgovorio je: „Znate šta, ja ne mogu da zamislim da se moji likovi zovu Little Salko i Beautiful Fata“.

Hičkok je zaslužan za otkriće Patriše Hajsmit (Stranci u vozu), a Orson Vels za Buta Tarkingtona (Veličanstveni Ambersonovi), „minornog pisca u svoje vreme koji je stotinak godina poptuno čamio na američkoj romanesknoj sceni, a posle Velsa je počelo i akademsko zanimanje za njega“, podsetio je Miodrag Stojanović.
– Očito taj otkriveni nije minoran, nego je samo čekao svog pravog čitaoca koji će da uđe u suštinu.

Čim neko vidi potencijal u nekom delu za ekranizaciju, nema tu minornosti – odgovorio je Vule Žurić i dodao:
– Ranije se podrazumevalo da ćeš siže pronaći u književnosti i postojalo je veliko poverenje u nju, ma koliko neka bila minorna i jeftina (jer nije mnogo koštala). Čini mi se da zbog tog danas manjka dobrih sadržaja u bioskopima.

Poslednjih godina nemamo mnogo kvalitetnih filmova – ocenio je Žurić

Ako pogledate najkvalitetnije TV-serije danas, obično su rađene na osnovu književnih dela poput „Pravog detektiva“, „Oštrih predmeta“ i slično. Književnost je očito ozbiljna stvar u koju ne treba gubiti poverenje, ali mi se čini da je ranije smatrana za ozbiljniju dok danas kao da vlada neko većinsko nepoverenje među ljudima koji se bave filmom (na našim prostorima) u tu vrstu umetnosti i kao da misle da mogu oni sami da smisle nešto mnogo atraktivnije i čini mi se da zato, između ostalog, poslednjih godina nemamo mnogo kvalitetnih filmova – ocenio je Žurić.

Nebojša Bradić je zaključio da ekranizacijom književnih dela stvaramo kulturno nasleđe i važnu audio-vizuelnu baštinu. Najskoriji, uspeli, primer za to je serija „Koreni“ po romanu Dobrice Ćosića, inače jedinog dela našeg velkog pisca, sem „Daleko je Sunce“, koje je za sada ekranizovano.

 

Izvor: Blic                                                              Foto: Screenshot

Ostavite komentar