DRUŠTVO HUMOR I SATIRA

Mi ustvari ne živimo, mi se od rođenja spremamo za bolest i ukop.

Kad malo bolje razmislim, mi smo vaspitavani u duhu „spremanja za nesreću“.
Foto: Pixabay

Dok drugi narodi planiraju letovanja, zimovanja, promenu nameštaja, mi večito nešto spremamo „za crne dane“, kuće su nam kao piramide, opremljene svime što će nam trebati u zagrobnom životu.

Kao da će atomski rat.

Moraš imati bure kupusa, džak dva brašna i šećera, krompira i luka, pasulja.

Moraš imati stajaće gaće i spavaćice koje ne nosiš, za „ne daj bože“, moraš imati crni fond za opet to „ne daj bože“, a ako si stariji štek za sahranu.

Vazda nešto ostavljaš, štekas, lageruješ, da stoji, da čeka, „zlu ne trebalo“.

Čak i ako ima novaca i dobro zarađuje, naš čovek u najvećem broju slučajeva kao hrčak skuplja i trese se i čeka taj sudnji, crni dan, kad će u bolnicu, kad će da blokiraju, preseku, bombarduju, kad će da se desi neka iznenadna nesreća.

Mi ustvari ne živimo, mi se od rođenja spremamo za bolest i ukop.

Grozno!

Autor: Milica Eseš Pinter

Neovlašćeno korišćenje ovog teksta bez dozvole autora, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.

[frontpage_news widget="13129" name="Prethodni članci"]

Ostavite komentar