DRUŠTVO KOLUMNE

Nenad Ćurković: Suprotstavljati se kapitalizmu trgujući sa njim, čisti je poraz. Svaka nagodba sa kapitalom je njegov trijumf.

Nenad Ćurković: Nemislosrdna moć najamnog rada

„U osnovi, niko ne može biti celovita, slobodna ličnost sve dok naši životi i celokupno okruženje zavise od nekog procesa u kojem smo samo sastavni delići. (…) Podela rada se obično doživljava kao prirodna „datost”, ono što je samo po sebi sastavni deo savremenog života. Sve što nas okružuje bilo bi nemoguće bez nje, koja je osnov proizvodnje.

Stvar upravo i jeste u tome.

Rešiti se ovog haosa znači ukinuti podelu rada.”

Džon Zerzan (John Zerzan)

Pre nego što su prisilno postali sluge kapitalizma, fabrički radnici (u Engleskoj), do industrijske revolucije, u većini su pripadali živahnoj zajednici dokoličara. Bili su pretežno seljaci i živeli su od poljoprivrede.

Čim bi zvršili posao u polju, koji je dnevno trajao nekoliko sati, preostali deo vremena su provodili onako kako im je najviše odgovaralo. Obično bi zajedno sedeli i satima uživali ne radeći ništa. Ako nisu razgovarali, izležavali su se na travi, naizgled potpuno nezainteresovani za sve drugo.

Bili su to ljudi jake volje, nezavisnih misli, poštovaoci života, ljubitelji zabava i alkohola, okupljanja i tuča, narod „veoma sklon pobuni“.

Radili su samo koliko su morali, a uživali u dokolici koliko god su mogli.

Takvo njihovo ponašanje brinulo je tadašnje moraliste, pripadnike viših klasa, koji su tražili načine da ih što više zaposle. S jedne strane, hteli je da imaju mnogo veću koristi od njihovog rada, a sa druge, da ih radom pripitome i kroz rad potpuno kontrolišu.

U početku, ovi notorni dokoličari nisu na to pristajali. Odupirali su se pritiscima da drugačije i više rade. Taj otpor je išao toliko daleko, da gotovo ni jedna godina nije prošla bez nekog narodnog ustanka.

Viša klasa je u ovim dangubama videla veliku opasnost, a mnogi među njima su upozoravali da je ovo buntovniščko i nasilno ponašanje stalna pretnja društvenom poretku.

Sopstveno nasilje su glatko previđali.

Bili su ubeđeni da će zemlja propasti, ukoliko se ti ljude ne podvrgnu strogoj disciplini, ne nauče da budu poslušni i ne nateraju da vredno rade, jer se samo tako može sprečiti da čine zlodela.

Jedan pripadnik vladajuće elite je zaključio: „Engleska XVIII veka bila je iznad svega zemlja rulje“.

Tada, Engleska već dugo vremena nije bila feudalna zemlja, ali kapitalitički odnosi još uvek nisu preovladali.

Postupak ograđivanja zemlje, koja je pre toga bila obrađivana i korišćena zajednički, sve više je „uništavao komunitaristički duh, širom ruralne Engleske“.

Do 1750. godine, nije više bilo značajnijih imanja u vlasništvu seljaka. Na najvećem delu zemlje radili su seljaci-zakupci, ili poljoprivredni najamni radnici.

Ograđivanje je, iz ugla vladajučeg sloja, bilo poželjno, makar samo zato što je ukidalo zajedničko i slobodno posedovanje zemlje i onemogućavalo seljacima „neredovan rad“.

Veliki broj izveštaja govori o tome da su uslovi života na selu postepeno bili sve gori.

Promene izvedene na njihovu štetu, prinudile su seosko stanovništvo da, zbog nepovoljnih uslova života, odlaze sa sela u gradove, i posao traže u fabrikama i rudnicima.

U početku, u prvim godinama industrijske revolucije, činilo se da je ove divlje u srcu nemoguće pripitomiti, i pretvoriti ih u poniznu i poslušnu armiju fabričkih radnika.

Na kraju se to ipak dogodilo.

Engleska – industrijalizacija

Postali su pokorne sluge kapitalizma, a Engleska – kako je ocenio Bertrand Rasel – „država robova”.

Međutim, to nije išlo lako.

Bilo je potrebno mnogo vremena da se oni slome, da se pobedi njihova nezainteresovanost i tvrdoglavost, savlada uporan i borbeni otpor.

Fabrički sistem rada je u tome imao presudnu ulogu.

Fabrika, kao centralna radionica, nije smišljena da bude mesto rada, nego nadzora pomoću rada. Fabrički sistem je stvoren ne prevashodno zbog proizvodnje, nego kontrole radnika.

Nametanje moći dominacije predstavljao je najvažniji cilj fabrički organizovanog rada.

Mnogo važniji od efikasnosti proizvodnje bio je uspeh u disciplinovanju buntovnih proletera. Ne samo nekadašnjih seljaka, nego i bivših slobodnih zanatllija.

Bilo je neophodno dovesti ih u stanje potpune zavisnosti.

Engels, u eseju pod nazivom „Onovni spisi o politici i filozofiji”, koji je potpisao zajedno sa Marksom, cinično primećuje i da je „automatizovana mašinerija fabrike daleko veći despot, nego što su to ikada bili sitni kapitalisti (…)“

Do tada je, pored poljoprivrede, preovlađujući oblik proizvodnje bila kućna radinost („uslužna proizvodnja“). Radnici su radili kod kuće, a poslodavci (uglavnom trgovci) dobavljali su im sirovine i prodavali njihove proizvode.

Radnici su radili svojim alatom, a nekada ga i iznajmljivali.

Posedovanje sredstva za proizvodnju obezbeđivalo im je povoljnu stratešku poziciju. Radili su za nekoliko poslodavaca i samostalno su – bez ikakvog nadzora – raspolagali svojim vremenom.

Obavljajući posao na taj način, bili su u izvesnoj meri nezavisni. Sami su gospodarili svojim radnim vremenom i samostalno organizovali sopostvenu proizvodnju.

Sve su radili onako kako su mislili da je najbolje i veoma držali do takve nezavisnosti.

Vladajući slojevi su znali da oni samostalnost visoko cene, i da će se nje teško odreći.

Rezultat ovakvog načina rada bili su proizvodi visokog kvaliteta.

Nasuprot fabričkoj proizvodnji (izradi standardizovanih predmeta), prethodna proizvodnja, u kućnoj radinosti, pružala je radniku mogućnost da se izrazi i kao ličnost.

U tom periodu, pre fabričke podele rada i specijalizacije, zanatlija je mogao u oblikovanju proizvoda da iskaže i svoj umetnički talenat.

Visoki kvalitet proizvodnje u Engleskoj pre 1770, kada otprilike počinje fabrička proizvodnja, treba pripisati tome što su se tokom rada „ljudi često odmarali na neki svoj način“ (Malaki Postlvajt, 1750.).

Slobodno vreme po sopstvenom izboru – zaključio je Tomas Ešton – stajalo je veoma visoko na listi radničkih vrednosti“.

Na početku Francuske julske revolucije, 1830. godine, u mnogim delovima Pariza, pobunjenici su najpre pucali u javne satove.

Samostalno raspolaganje radnima vremenom, ovih radnika u kućnoj radinosti, i nezavisnost u izbor vrste i načina rada, viša klasa je videla kao izrazitu pretnju autoritetu, a ambiciozni poslovni preduzetnici i kao ugrožavanje njihovog profita.

Morali su ih slomiti i ekonomski i moralno, i zajedno sa seoskim stvanovništvom (koje je prethodno onemogućeno da živi na selu onako kako je to do tada činilo), uguraju u fabriku i pretvore u pokorne industrijske radnike.

Kratka radna nedelja bila im je trn u oku i tom činjenicom su bili veoma uznemireni.

Uvođenjem mašina u fabrike i mašinizacijom proizvodnje, radnike su – podelom rada i specijalizacijom – podredili mehaničkoj rutini i potčinili administrativnoj upravi, da bi im izmenili radne navike, slomili volju, moralno ih unizili, razorili im kulturu, iskorenili iz njihove prirodne sredine.

Do tada su ih već ekonomski uništili, u toj meri da su ovi morali da pristanu na rad u industriji i fabričku proizvodnju..

Cilj je bio da se izmeni njihovi nezgodan karakter i oni u potpunosti pripitome.

Ludizam nije bio pokret lenjih lumper proletera, destruktivnih razbijača mašina, nego kvalifikovanih i autonomnih radnika iz radionica, koji su tako pokušali da sačuvju svoju nezavisnost i smisleni karakter (svestranog) procesa rada.

Iako ih često prikazuju kao sumanute “neprijatelje progresa”, oni su od 1811. do 1813. uništavali mašine, jer su ispravno predvideli da će one razoriti stari način života i oduzeti ljudima njihovu nezavisnost.

„Razbijanje mašina bilo je logična reakcija slobodnih ljudi (…) koji su u koncentraciji mašina u fabrikama videli sredstvo svog porobljavanja“ (Kristofer Hil).

Ludisti

Fabrički rad je uništio svestrani rad samostalnih zanatlija, poizvođača u kućnoj radinosti.

Adam Smit je to dobro razumeo i u svojoj (čuvenoj) knjizi, koja nosi naziv Bogatstvo naroda, navodi da kapitalizam svoj uspeh duguje pre svega podeli rada i sve većoj specijalizaciji, koju Maks Veber smatra „odlučujućim preduslovima daljeg progresa“.

Progresa, čega?

Proizvodnje? Sigurno ne Čoveka, jer je On, s napretkom industrijske proizvodnje – u svakom pogledu – nazadovao.

loading...
U nastojanju da ih potpunosti disciplinuju, kapitalisti su u pomoć pozivali i Boga.

Na nedeljnim propovedima, sveštenici su siromašnim (industrijskim) radnicima uporno ulivali u glavu da su grešni, a da je takvo i svako njihovo zadovoljstvo. Jedini način da se oslobode od greha, sugerisali su im, je u tihoj patnji na zemlji. Život fabričkog radnika, njegov vredan i naporan rad, predstavljan je – u tom smislu – kao idealan put spasenja.

Bogu je dodeljena uloga Velikog brata, koji ih je posmatrao, i procenjivao da li vredno i disciplinovano rade.

Od toga je zavisilo da li će biti stalno zaposleni i na kraju, zaslužiti život u raju, ili će odbijati da vredno rade i posle svega, zauvek goreti u paklu.

Bog je bio najviši od svih njihovih nadzornika.

Na mnogim fabričkim dimnjacima, u to vreme (u Engleskoj), pisalo je: Bože, pogledaj me.

Ako bi u preobražaju seoskih dokoličara u vredne gradske radnike uspeh izostao, jer strah od Boga nije bio dovoljan motiv, najefikasnije pomoćno sredstvo u disciplinovanju, bila je glad.

Kapitalisti su brzo shvatili da se naviše isplati držati ih gladne.

Glad je bio način da radnici, bez mnogo buke i nasilja, budu pokorni. Ona je bila miran i tih fiziološki pokretač industrije, najjači bioliški motiv da se okrenu radu.

Takav pritisak na radničku klasu je najdelotvorniji i može se uvek koristiti.

Pojačavala ga je i filozofija niskih nadnica.

Poslodavci su, već na početku industrijske revolucije, shvatili da im štetu ne prave lenjivci, nego oni koji pristaju da rade samo pola radnog vremena, i da radnike treba obuzdati i okrenuti radu, tako što će biti prisiljeni da rade što duže, koliko god je to fizički moguće, da bi obezbedili ono najosnovnije, što im je neophodno da prežive.

Artur Jang je upozoravao (još 1789.) da „samo idiotima nije jasno da se niže klase moraju držati u siromaštvu, da bi uopšte radile“.

Što su bili manje plaćeni, radnici su se više trudili, bili su disciplinovaniji i vredniji.

Kapitalistima nikada – ni tada, kao ni danas – nije nedostajala mašta kako da najamne radnike dovedu u robovski položaj i da do kraja iskoriste njihov rad.

Razlika između minimuma i ničega je ogromna.

Radnici, koji su u takvim uslovima jedva preživljavali, na kraju su pristali na to kako je “bolje išta nego ništa”, iako nam pravi života jasno ukazuje na nespornu činjenicu da je bolje ništa, nego išta.

Prvi put kada su popustili, ili bili primorani da to urade, potpisali su smrtnu presudu, sebi kao društenom sloju, klasi.

Dogma rintanja, koju nameće kapitalizam, duboko se usađena u svest zapadnog čoveka. Većina rinta i srećna što to može da radi. Danas je to tako, jer je – pored svih padova – proletarijat došao u situaciju da više ne treba svojim poslodavcima. Oni više ne znaju šta bi s njima. Kao najamni radnici, postali su nepotreban višak. Jedino još nešto vrede kao “resursi“ namenjeni potrošnji. Kapitalisti sa njima računaju samo kao sa slugama (onima koji će ih opsluživati), seksualnim objektima, topovskim mesom, davaocima organa, i kada okončaju svoj ništavni život, da ih još jednom iskoriste kao fosforno đubrivo.

Pristanak na išta uvek na kraju donese – ništa.

Možda je danas, uprkos hroničnom nedostatku posla i u tom smisilu, potpunoj egzistencijalnoj nesigurnosti, mnogima očigledno da je jedna od najbesmislenijih i najrepresivnijih dogmi zapadne civilizacije dogma o vrlini (industrijskog) rada.

Tomas Karlajl je tvrdio da je čovek postoji da bi radio. Sve drugo je podređeno tome. Svakim minutom provedenim u razmišljanju, ispoljavanju osećanja, maštanju, čovek sebe izdaje, jer je to vreme prazno i ono ima smisla (a sa tim i ljudski život), samo kada je ispunjeno radom.

Čovekovo dostojanstvo je u radu, a rintanje je i patriotska dužnost.

U kapitalizmu biti patriota znači biti korisni idiot i rintati i ginuti za kapitaliste, odreći se života, i u radu i u ratu, da bi oni bili potpuno namireni i neometani u svom uživanju.

Karlaj je na najbolji način izrazio očekivanja viših klasa svog doba, vremena koje je – imeđu ostalog – obeležilo i pripitomljavanje proletarijata . Tvrdio je: “Čovek nije poslat ovde da postavlja pitanja, nego da radi; ’čovekov cilj’ je delanje, a ne razmišljanje“. Pritom je idealizovao nejednakost, a ljude cenio prema njihovoj sposobnosti da „obožavaju nekog uzvišenijeg od sebe“.

Na ovakav način je u XIX veku učvršćen mit o radu kao vrhovnoj vrednosti i najvišem moralnom činu, bajka koji su širili bogati, propovedajući dostojanstvo rada, dok su se istovremeno – kako reče Bertrand Rasel – pobrinuli da oni lično, u tom pogledu, ostanu sasvim nedostojanstveni.

Pored popovskih kletvi i izgladnjivanja, narod se disciplinovao za rad i držanjem u neznanju.

Bilo je važno da se radnička klasa održava u stanju tuposti, kako ne bi shvatila koliko je brutalno eksploatisana. U tom cilju ih je Džejms Fraud (Karlajlov učenik) savetovao: „Čula koristi mnogo, a mozak malo. Misli malo, čitaj još manje”.

Uticaj modernih vizuelnih medija dao je za pravo Fraudu, jer je u savremenom društvu – svesno ili nesvesno – masovno prihvaćen ovaj njegov savet, sa upravo onakvim rezultatom kakav je on očekivao.

Ali nisu svi, koji su pripadali višem sloju, mislili samo na svoju korist, niti su hteli da učestvuju u ovoj ekspoloataciji radnika. Nisu se mirili sa tom nepravdom i suprotstavili su se takvom stanju stvari.

Vilijam Blejk je bio jedan od prvih kritičara kapitalizma („tiranije zupčanika”). Nešto kasnije, Francuz, Pol Lafarg (zet Karla Marksa) objavio je 1883. pamflet pod nazivom „Pravo na lenjost”. U njemu je prema radu zauzeo kritički stav, pa je – između ostalog – napisao je i ovo:

„Radnička klasa svih nacija, u kojima vlada kapitalistička civilizacija, opsednuta je neobičnim ludilom. Ovo ludilo povlači za sobom pojedinačnu i društvenu bedu, koja već dva veka muči jadno čovečanstvo. Ovo ludilo zove se ljubav prema radu, pomamna strast za radom, koja ide do iscrpljenosti životne snage pojedinca i njegove dece. Umesto da reaguju protiv ove mentalne zablude, sveštenici, ekonomisti i moralisti su, naprotiv, proglasili rad nedodirljivim. Kao slepi i ograničeni ljudi hteli su da budu pametniji od svog Boga, kao slabi i dostojni prezira, hteli su da vrate ugled onome što je Bog prokleo. Ja koji nisam ni hrišćanin, ni ekonomista, ni moralista, prelazim preko njihovog zaključka i pozivam se na sud njihovog Boga; prelazim preko pridika njihovog religioznog, ekonomskog i slobodnomislilačkog morala i pozivam se na užasne posedice rada u kapitalističkom društvu.”

Na sve one prigovore, da nismo dovoljno vredni, zamerke zbog naše nepopravljivu lenjost, postoji religijsko opravdanje u Bibliji, u kojoj ima delova gde se govori o radu kao prokletstvu.

U Bibliji, rad je nužnost, prinuda, kazna.

Zmija je navela Adama i Avu da prekrše Božiju Zapovest i taj čin neodgovornog ponašanja doveo ih je do „pada”, iz rajskog stanja u područje materijalnog, u kojem vladaju želje, čime su sebe osudili na mukotrpni rad i bolno preživljavanje.

Kada nešto želimo – imamo neku potrebu – moramo da radimo da bi zaradili novac, kojim ćemo sebi tu želju ispuniti.

Još 1755., biskup Berkli se zapitao: „Da li je stvaranje potreba najlakši način da se ljudi nauče da budu marljivi?“

Odgovor je potvrdan.

Da, ali uz prethodno nasilno proterivanje ranijih zadovoljstava.

U Bibliji rad nikada nije predstavljen kao neki radosni poduhvat, nego kao teška, zamorna i bolna realnost. („U znoju lica svog ješćeš hleb… “, 3:15)

Nakon „pada“, rad je postao nužnost. Bez njega se nije moglo živeti. Da bi preživeo, čovek je morao da radi.

Ova činjenica najšire je prihvaćena, kao nešto „sasvim prirodno“. Međutim, to je pogrešno, jer se ne radi o nekakvom „prirodnom zakonu“, nego o prinudi koju nameću nesigurni uslovi u kojima se ljudi nalaze.

Nemoguće je bez prinude postojati u svetu, živeti spontano i prijatno.

Rad, kao nužnost, nije slobodna aktivnost. On se bitno razlikuje od igre, jer je „nužnosti“ suprotnost slobodi.

Zato što je neizbežan, rad nije slobodna, nego je prinudna aktivnost.

Svi oni koji su kasnije pozivali na Bibliju u dokazivanju uzvišenosti rada, pobednički su navodili onu čuvenu Pavlovu rečenicu: „Oni koji ne rade, ne treba da jedu“ ( Novi zavet, Poslanica Solunjanima, 2, 3:10, koja u prevodu Vuka Karadžića glasi: „Jer kad bijasmo u vas, ovo vam zapovijedasmo da ako ko neće da radi da i ne jede“).

Ali, to nije dokaz o uzvišenosti rada, nego upravo o njegovoj nužnosti, prinudnom karakteru, jer da bi se jelo, mora da se radi.

U prinudi nema ničeg vrednog, pa ni mesta priči o radu kao vrlini.

Prisetimo se i šta je Isus rekao : „Pogledajte ljiljane poljske kako rastu; ne trude se niti predu; a ja vam kažem da se ni Solomon u svoj slavi svojoj ne obuče kao jedan od ovih“ (Mt. 6:28-9

Sâm Bog – kako kaže Pol Lafarg u „Pravu na lenjost“ – daje dobar primer: posle šest dana rada, odmara se čitavu večnost.

Industrijska revolucija bila je, pre svega, sukob izmedu teškog rada i lenjosti, u kojoj je težak rad pobedio.

Protestantski radni moral je preovladao. Pobedili su, progres, para i fabrika. Vedri seoski pastir, postao je turoban gradski rob. Nezavisni visokokvalifikovani zanatlija u kučnoj radinosti, postao je nekreativni industrijski radnik na pokretnoj traci.

Iako je rad u Bibliji označen kao nužnost, prinuda, kazna, institucionalno hrišćanstvo je vremenom odbacilo takav stav i oblikovalo jedno potpuno drugačije shvatanje rada.

Sveti Avgustin je osuđivao dokolicu i podsticao monahe da obavljaju fizičke poslove. Sveti Benedikt (osnivač benediktanskog reda) je u radu video sredstvo iskupljenja. Kao i sveti Avgistin, dokolicu je smatrao štetnom. Zapisao je: “Dokonost je neprijatelj duhu. Zato braća moraju imati posebno vreme za telesni rad i posebno za čitanje Svetog pisma.”

I sveti Toma Akvinski je propovedao obavezu rada, da bi se ljudi popravili (iskupili), pomogli bližnjima i radeći slavili Boga.

Bili su to prvi koraci na putu do protestantske etike rada

Rad je i tada imao sporednu ulogu u odnosu verujućih prema Bogu. Introspekcija i molitva bile su daleko važnije. Rad se nije smatrao naročito vrednim.

Tek sa Reformacijom on postaje pozitivna vrednost.

Ideja poziva i rada u pozivu, tada je radikalno proširena (obuhvalatla je sve, uključujući i bogate).

Martin Luter je smatrao da čovek najbolje služi Bogu, kada je potpuno posvećen svom zanimanju. To je suština protestanske ideje o pozivu. Nije dovoljno da se samo moli i povremeno čini dobra dela, nego je daleko važnije da radi i potpuno se posveti radu u svom pozivu (zanimanju).

Martin Luter je monaški ideal života napustio u korist radnog morala, koji je važio za sve. Od tada su svetovni poslovi bili su jednako vredni kao i monaške aktivnosti po manastirima. Njihovi radovi su, po svom značaju, bili izjednačeni.

“Monaški i sveštenički poslovi, ma koliko bili sveti i naporni, ni malo nisu vredniji u očima Gospoda od seljaka koji se muči na njivi, ili žene koja radi u kući. ” – propovedao je Luter

Rad je, u celini, uzdignut do nivoa Božije Promisli.

Najbolje što čovek može da uradi u svom zemaljskom životu je da vredno radi.

Ovakav odnos prema radu, postao je verska obaveza.

Rad je dobio status najviše vrednosti (vrline) i svaka druga aktivnost, koja nije bila u vezi sa obavljanjem posla, bila je sumnjiva, posebno one aktivnosti koje su se odnosile na uživanje i zabavu.

Protestantska etika je, u suštini, duboko asketska.

Od protestantskog vernika se očekivalo da svoj posao obavlja sa zahvalnošću i najbolje što ume. Da samo to radi i ništa drugo što nije sa tim u vezi.

Ovakvim odnosom prema svom (zanimanju, protestant se mogao osvedočiti i u Božiju pravednost, jer je naporan rad bio nagrađen ekonomskim napretkom, koji je istovremeno bio i najpouzdaniji znak da ispravno služi Bogu.

Žan Kalvin ide još dalje od Lutera i obavezu rada nameće i bogatašima, uz lakonsko objašnjenje da je takva Božija Volja.

Nasuprot dotadašnje hrišćanske averzije prema novcu, Kalvin se zalaže za to da svako odabere ono zanimanje koje će mu doneti najveći prihod.

Od tada profit (dobit) postaje glavna pokretačka sila u nastanku i širenju kapitalizma

Kalvinu je uspeo i da zgrtanje novca prikaže kao vidljivi znak da je neko „verni Božiji sluga“.

Oni koji vredno rade i bogate se, na najbolji način služe Bogu.

Kalvin je, za razliku od Lutera, podsticao uspinjanje na društvenoj lestvici, izborom zanimanja i rezultatima rada. Za njega to nije, kao za Lutera, bilo huljenje, pobuna protiv Božijeg Poretka. Kalvin ne nalazi ništa loše ni u tome da neko, tokom života, promeni svoje zanimanje, računajući na veću zaradu.

Kalvinistički asketski moral je bio temelj prvobitne akumulacije kapitala, tokom koje su poslovni preduzetnici najpre pljačkali sebe. Odricali su se gotovo svega (sebi su odredili minimalnu zaradu).

O “nesputanoj radosti” nije bilo ni govora.

Bogatstvo nije bilo namenjeno ličnoj potrišnji. Vedrinu je zamenila poslovna ozbiljnost, sa kojom su gomilali novčana sredstva za nove investicije.

To što su kapitalisti namenili sebi privremeno, proletarijatu su nametnuli zauvek.

Posvećeni protestant nije imao ništa od svog rada, osim ubeđenja da tako ispunjava svoj poziv. Njemu nije ni stalo do toga da na sebe troši svoju zaradu.

On je imao viši cilj – spasenje sopstvene duše.

Da je prvim protestantskim preduzetnicima spasenje duše zaista bilo važnije od materijalne dobiti, može da potvrdi Karlajl. On je rekao da je svog oca naučio da je „kod čoveka najvažnija njegova religija“. Oca je opisao kao predanog i doslednog kalvinistu. Ovaj mu je – kako Karlaj kaže – „iz dubine duše“ govorio: „Glavni čovekov cilj jeste da večno slavi Boga i uživa u njegovoj veličini“.

Protestantizam je specifičan i po tome što je živote svojih vernika “obogatio” i jednom teološkom dosetkom, idejom o predodređenosti (predsetinaciji).

Ona je postala teorijski temelj liberalno-kapitalističkog individualizma.

Neće svi biti spaseni, nego samo neki, koje je za to Bog unapred predodredio, bez obzira na njihova ovozemaljska dela. Spas sleduje samo srećnim Božijim izabranicima, nezavisno od toga da li su živeli u vrlini ili grehu.

Zašto onda, uprkos tome, svi treba uporno i požrtvovano da rade?

Maks Veber smatra da tako sebe nastoje da uteše, jer je uspeh i napredak u radu tumačen kao znak Božije Milosti. Oni – po Kalvinu – ne utiču na spasenje, ali su dobar znak, da ih je Bog predodredio za spesenje, jer im je (prethodno) omogućio da steknu status uzornih građana.

Protestanti su ove dve stvari, na neki (čudan) način dovodili u vezu, smatrali ih povezanim.

Ako je neko svojim radom uspeo da stekne društveni ugled, to je tumačeno i kao znak da je on jedan od “izabranih”, onih koje će Bog “spasti”.

Vremenom ovakav radni moral bio je prevaziđen ubrzanom sekularizacijom društva.

Bogatstvo je promenilo poziciju i od sredstva je postalo cilj.

Za Bendžamina Frenklina, najpoznatijeg predstavnika sekularizovanog radnog morala, bogatstvo je bilo rezultat ispravnog ponašanja.

Bog se i dalje pominjao, ali samo uzgred, jer poslovno preduzetništvo više nije bilo deo “službe Božije”.

Onog koji radi sada vodi isključivo sopstveni interes, a Bog poslovni upeh nagrađuje. Ili, kako Frenklin reče: „Bog pomaže onima koji pomažu sebi.“

Mnogi pogrešno veruju da je ova Frenklinova dosetka, citat iz Biblije. Biblijsko učenje je sasvim suprotno, jer Bog pomaže onima koji su bespomoćni.

Ovom poslovicom se podstiče samoživost i pravda sebičnost pojedinca. Uprkos tome, Frenklin priča o vrlinama i navodi one koje treba imati da bi se ostvario poslovni uspeh. Ima ih trinaest (kao trinaest apostola) i to su: trezvenost, smirenost, urednost, odlučnost, marljivost, preduzimljivost, poštenje, pravednost, umerenost, čistoća, smirenost, čednost, skromnost.

Nama je danas neverovatno da je Frenklin mogao da izgovori ovako nešto, a da to bude nešto više od obične propagande.

Jako malo onih koji iskreno uvereni da poslovno preduzetništvo i težak rad, sâmi po sebi, oplemenjuju čoveka. Ali nasleđe protestantizma i dalje presudno utiče na naše vrednovanje rada i odnos prema njemu, posebno sada kada kapitalizam masovno ukida radna mesta i radnike izbacije na ulicu (nemilosrdno ih prepušta njihovoj zloj sudbini).

Uprkos paničnoj potrebi ogromnog broja ljudi za bilo kakvim radnim mestom (posebno ovde, kod nas), da nekako prežive, rad kakav je nametnuo kapitalizam a onda ga, na kraju, zaposlenima oduzeo, zauvek ostaje ono što je od početka bio – surovi oblik društvene represije. On je osnovni razlog zašto je u svakom društvu čovek porobljen društvom.

Čoveka nije stvoren da bude društveno biće, nego biće zajednice.

Nemački biznismen Franc Harkort je (1844.) pisao o kapitalizmu kao „novom obliku kmetstva“, i o opadanju snage i inteligencije kod radnika, sa kojima se susretao.

Amerikanac Henri Kolman je (1845.) ukazao na to da „svuda na površini društva leže samo krvavi ostaci zgažene, prevarene, potlačene i slomljene ljudske prirode“.

Adam Smit je priznao da podela rada dovela do mentalnog osakaćivanja i da je uništila raniju živost duha i sposobnost ljudi da snažno doživljavaju kako bol, tako i zadovoljstva.

Automatizovana industrijska proizvodnja je prihvaćena kao način da se čovek oslobodi teškog fizičkog rada i sebi osigura lagodan život. S tim je prvi plan izbila ideja o konforu i uživanju, toj poslednjoj krajnje apstraktnoj komponenti kompleksa moći, koji računa isključivo s nižim nagonima, tj. najnižim ljudskim porivima.

Ovo je još jedan prilog tezi da automatizacija, obesmišljava i dehumanizuje, i da je rutinsko ponašanje – banalno i neljudsko.

„Tako je karakterna struktura buntovnog preindustrijskog radnika ili zanatlije bila nasilno preoblikovana u profil poslušnog industrijskog izvršioca“ (Tompson).

Postepeno, između 1780. i 1830. godine, „prosečni engleski radnik je postao disciplinovaniji, podređeniji proizvodnoj satnici, suzdržaniji i metodičniji, manje nasilan i manje spontan“ (Tompson).

Želja za igrom i životnim radostima je nestala.

Svakodnevni život je sveden na najsirovije oblike preživljavanja.

Frensis Plejs je 1819., pišući o stanovništvu industrijskog Lankašira, zadovoljno primetio da je „sve do nedavno bilo veoma opasno kada bi se, ma kojim povodom, okupilo 500 ljudi (…) Danas možete okupiti 100.000 ljudi na jednom mestu, a da ne dođe do bilo kakvih nemira“.

U procesu masovne (industrijske) proizvodnje, rad je obesmišljen. Rezultat toga bili su beda, periodična ili definitivna nezaposlenost, isključivanje iz političkog i kulturnog života.

S druge strane, kapitalistički sistem je dopustio (pod izvesnim uslovima) otpor takvoj situaciji, čak je ljude na to podsticao.

Tek kada su radnici bili konačno poraženi, kada je nestalo autentično buntovništvo, pojavio se novi oblik političke ideologije – sindikalizam.

Tek tada.

„Sindikalno organizovano radništvo je oduvek pristajalo na potpuno nekreativno potčinjavanje“ (Reksford Tagvel).

Zatim su radnici počeli da slave takav rad. Svake godine, 1.maja.

Na dalje, svaki otpor se svodio na nagodbu sa sistemom.

“Borba za socijalnu pravdu je samo nagodba sa sistemom, nikad napad na njega” (Unabomber).

Suprotstavljati se kapitalizmu trgujući sa njim, čisti je poraz.

Svaka nagodba sa kapitalom je njegov trijumf.

Izvor: Radio 2M

Ostavite komentar