Poslednji pozdrav Ljubiši Samardžiću od Akademije ‘’Ivo Andrić‘’ i predsednika Radomira Smiljanića

Poslednji pozdrav Ljubiši Samardžiću od Akademije ‘’ Ivo Andrić ‘’ iz Beograda
i predsednika Akademije Radomira Smiljanića književnika

O njemu je izgovoreno hiljadu reči , ali i one prećutane i neizgovorene govore možda još više.

Doajen srpskog glumišta odlazi u nezaborav, ostavljajući nam u testamente filmska platna, svoje nenadmašne uloge , da bi od danas na nebeskom platnu nastavio svoju ulogu oca i zagrlio svog sina Dragana, koji je umro od leukemije.

I dok postoji filmsko platno, nizaće se njegove scene, njegove uloge, koje su bile deo naših života poput neke kućne amajlije. Danas se podiže nebeska zavesa, a spušta zemaljska i rađaju se neke nove uloge između oblaka, Zornjače i Severnjače, rađaju se tajanstvena snoviđenja.

Umro je Ljubiša Samardžić i ni jedno posmrtno slovo nije toliko zlatno da govori o njegovom životu, stvaralaštvu, neiscrpnoj energiji. A umro je danas, da bi se rodio na Nebu sutra, tamo gde odlaze svi pravednici i svi mučenici.

Ko je čuo za njegove poslednje reči: – Da odlazi svome sinu Draganu i da će tamo biti srećan, nije mogao ostati nem na te oprostaštajne reči. Legenda odlazi u legendu!

Zaspao je danas Ljubiša, da bi se sutra probudio pored svog neprežaljenog Gagija, čija ga je smrt nesalomivog slomila.

Otišao je u nezaborav, u neke tajanstvene sfere neba, da bude bliže Suncu , bliže gnezdilištvu orlova i sokola, ostavljjajći duboko utisnuta stopala i tragove u naša srca. Za njegov bol nije bilo ni vidara, ni travara, ni melema, ni lekovitih ljutih trava.

Sutra kad se probudi iza nebeskog platna i otvori oči u nekoj novoj nebeskoj dimenziji, prvo što će ugledati biće njegov neprebolni sin Dragan, koga će zagrliti i zajedno će otputovati na nebeske proplanke.

I ne bi trebalo da čudi ako ponekad u oblaku ugledamo scene, munje, gromove, mesečinu nebesku rasvetu i začuje se zvuk klape iz reči – prva klapa… itd.

Zaspao je Ljubiša danas, ali će se već sa prvim svitanjem probuditi da zagrli svoje čedo i u nekom novom svetu tajanstva i misterije za čoveka, nastavi ulogu nad ulogama, ulogu oca koju je odavno živeći u svom tugovanju priželjkivao…

Živeće u našim sećanjima, snovima, nezavoravu. Pamtiće ga sve neustrašive i buntovne Nataše, zbog kultnog filma njegovog sina, koji nije ni dočekao premijeru filma, filma svedoka jednog prelomnog vremena, Srbije na raskršću vekova…

Laka ti crna zemlja, prijatelju naših mladosti, vremena kad smo bili pupolji, vremena kad smo bili najlepše ruže i danas, kada smo rosom orošene jesenje ruže, svesne da se dive poslednjim zracima Sunca, jer sve nas jednog dana čeka put vez povratka u večnost, snove i nezaborav…

Slavica Jovanović novinar i književnik
Član Izvršnog odbora
Akademije ‘’Ivo Andrić’’ – Beograd

Akademija ”Ivo Andrić” je 2006. godine dodelila nagradu za životno delo jednom od naših najistaknutijih umetnika filmske scene, gospodinu Ljubiši Samardžiću.

Dodela nagrade za životno delo Akademije ”Ivo Andrić” dodeljuje se jedanput godišnje, odlukom Upravnog odbora naše Akademije.

Skupu u Muzeju jugoslovenske kinoteke su, osim istaknutih članova Akademije ”Ivo Andrić”, prisustvovati i značajne ličnosti iz našeg kulturnog, filmskog i pozorišnog života, kao i bliski prijatelji i poslovni saradnici glumca Ljubiše Samardžića.

Uvodnu i pozdravnu reč na ceremoniji dodele nagrade održao je gospodin Radoslav Zelenović, direktor Jugoslovenske kinoteke.

Gospodin Zelenović, dugogodišnji prijatelj laureata ovogodišnje prestižne nagrade Akademija ”Ivo Andrić” izjavio je da mu je velika čast da o ovom velikanu našeg glumišta da uvodnu reč na ceremonijalu dodele nagrade. “Prosto je “nemoguća misija” govoriti o nekome takvom nešto, pošto je o Ljubiši Samardžiću sve rečeno”, konstatovao je gospodin Zelenović i dodao “za ovog glumaca nema velikog i malog filma, malog i velikog festivala, a publika ga je nagrađivala aplauzom kao da je svakog puta ta uloga bila najvažnija uloga Ljubiše Samardžića”. On je na vreme shvatio vezu koji umetnik mora da održava sa publikom i u tome upravo leži tajna njegove veličine.

Nakon kratkog uvodnog izlaganja prisutnima na skupu obratio se Božidar Zečević,

filmski kritičar koji je izjavio da danas nije vreme za dugačke simpozijumsko-seminarske reči, već je ovo prilika da se podeli radost povodom dodele nagrade za životno delo Ljubiši Samardžiću. Ovaj glumac je u celoj svojoj karijeri igrao glavne uloge u filmovima, pa kada su te uloge bile i epizodne. Ovaj trenutak, danas, je bitan kao i trenutak kada je Smoki stupio na jugoslovensku filmsku scenu 1962. godine. Te davne ’62.godine počeo je da se razvija neki novi film, autorski film kada se dogodila kolosalna promena za našu kinematografiju, to je upravo bio početak rada Ljubiše Samardžića filmom “Prekobrojna”. Ljubiša Samardžić je tada bio neko novo lice sa širokim osmehom na licu okrenutim društvu koje će ga primiti i snovima koji se možda nikada neće ostvariti. Rekao je između ostalog gospodin Zečević.

Obrazloženje žirija Akademije ”Ivo Andrić” Ljubiši Samardžiću je pročitao predsednik i osnivač naše akademije pisac Radomir Smiljanić, kao i kratki pozdravni govor i laudacio laureatu.

Ova nagrada je jednoglasnom odlukom osnivača Akademije, na čelu sa prof.dr. Nedeljkom Šipovcem, dodeljena gospodinu Samardžiću.

Gospodin Smiljanić je rekao da je širom Evrope naša zemlja bila prepoznatljiva po ulogama Ljubiše Samardžić, što je obrazložio kroz jednu anegdotu.

Nakon ovoga je usledio ceremonijal dodela nagrade za životno delo Akademije ”Ivo Andrić”.

 Poslednja reč je pripala laureatu ovogodišnje nagrade za životno delo Akademije ”Ivo Andrić” Ljubiši Smokiju Samadžiću.

Gospodin Samardžić je izjavio da je dugo razmišljao da li je, ustvari, on zaslužio ovu nagradu. Samo mali broj ljudi sa glumačke scene je prešao u sasvim drugi svet, a koji je jako “težak”, svet producenata i reditelja. Gospodin Samardžić je podsetio prisutne na početne korake producentske kuće koje su osnovali on i njegov sin Gaga.

Ovo je samo trebao da bude nastavak njegove uspešne filmske karijere. Tada su odlučili da ne treba praviti filmove o, kao je on rekao “šarenoj laži”, već o stvarnom svetu koji nas okružuje.

Silom prilika i nesrećom koja nas je zadesila, bombardovanjem NATO pakta, snimljen je prvi film koji upravo govori o ovim strašnim vremenima po sve nas. Tada je gospodin Samrdžić okupio sve prijatelje glumce, koje neobično ceni da sa njim u ovom projektu podele svoju snagu, emociju i rad kako bi se napravila istinita priča o situaciji u kojoj se našla naša zemlja zajedno sa svima nama koji ovde živimo.

Prvu projekciju na jednom festivalu film je doživeo samo 7 meseci nakon prestanka bombardovanja, a film je publika nagradila ovacijama i aplauzima.

Gospodin Samardžić je pročitao deo iz knjige “Prokleta avlija”, verujući da naša zemlja odgovara naslovu ove knjige – PROKLETA AVLIJA i večitom pitanju da li je moguć sklad između različitosti, odnosno da li je moguća ljubav između muslimana i pravoslavaca. Od ovog dela knjige bi mogao da se snimi film, kao i od mnogih delova iz naše bogate pisane literature.

Na kraju ceremonije dodele nagrade gospodin Samardžić je rekao da je snimanje filmova mučan posao jer je ovde potrebno pripadati određenoj političkoj opciji kako bi čovek mogao normalno da radi i stvara. “Ja sam protiv toga. Ja se trudim svim snagama i sredstvima da sačuvam svoje dostojanstvo radeći časno i da svakome od vas bude zadovoljstvo kada se sretnete sa mnom”

IZVOR

 

Add a Comment

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *