GLASNIKOV MAGAZIN ISTORIJA

Da li je formiranje Jugoslavije najveća srpska istorijska greška?

 SRPSKI PROFESOR IZ ČIKAGA: „Da li je formiranje Jugoslavije najveća srpska istorijska greška?“

Ovo je veoma kompleksno pitanje. Polazeći od biološkog principa da na ovoj planeti od iskona pa do danas veća i jača riba ili životinja instinktivno i prirodno uvek lovi i jede manju i slabiju ribu ili životinju, mi u bezbroj primera iz istorije čovečanstva vidimo da je princip jačeg, princip moći, uvek bio primaran i presudan i u stvaranju međuljudskih plemenskih, a kasnije i državnih tvorevina, i da taj princip sile i dan-danas preovlađuje u odnosima između raznih država i nacija širom sveta.

Sa pojavom ideja međunarodnog prava, od XVIII veka pa do danas bilo je i dosta plemenitih pokušaja da se međudržavni i međunacionalni odnosi regulišu po principu pravde i tolerancije propovedanih i u Hrišćanstvu i u nekim drugim religijama, ali dovoljno je pogledati istoriju XX veka i dva svetska rata koji su je ispunili, da se dođe do zaključka da je čovečanstvo još daleko čak i od idejno apstraktnog prihvatanja etičkog imperativa kao jedine pravedne osnovice i u međuljudskim i u međudržavnim odnosima.

I polazeći od tog iskonskog principa manifestacije moći i sile, očigledno je zašto su kroz celu istoriju čovečanstva bezbrojne kohorte državotvoraca stremile ka tome da svoje tvorevine uspostave, učvrste i prošire koliko god su mogle. To se može u jednakoj meri pripisati i našem caru Dušanu i kralju Aleksandru Karađorđeviću I.

DUŠANOVO CARSTVO

Ali, okrenimo se sada prvo caru Dušanu. On je najverovatnije rođen 1308. godine, kad mu je otac, prestolonaslednik Stefan Dečanski, bio postavljen od njegovog dede, srpskog Kralja Milutina Nemanjića, poglavarem Zete. Otuda se Stefan 1310. godine, po nagovoru lokalne vlastele, pobunio protiv svoga oca, za šta ga je Milutin oslepeo i proterao u manastirski pritvor u Konstantinopolju, pod nadzorom romejskog Cara Andronika Paleologa. Tako je silom okolnosti, Dušan od svoje treće do desete godine proveo u Konstantonopolju, gde je išao u školu i naučio grčki. Te formativne godine u tada najvećem evropskom gradu su za njega očigledno bile jako važne, jer je to dalo plamen njegovoj kasnije najjačoj državotvornoj težnji da postane car Srba i Grka, kojoj je posvetio ostatak svoje vladavine.
I iskoristivši pobedu nad Bugarima na Velbuždu u julu 1330. godine, kada mu je bilo samo 22 godine, prestolonaslednik Dušan je još tada postao poznat kao uspešan ratnik i proslavljeni vojskovođa. Njegov otac, kralj Stefan Dečanski, na kraju tog sukoba se časno poneo prema Bugarima, jer se zadovoljio samo povratkom svoje sestre Ane na bugarski tron, a nije dozvolio srpskoj vlasteli da pljačka i razgrabi bugarske teritorije. Vlasteosko nezadovoljstvo tim aktom je možda kasnije i dovelo do toga da on bude svrgnut sa prestola, zatočen u tvrđavi Zvečan i tamo zadavljen bez Dušanovog direktnog učešća u tom zločinu. Ali i posle očeve smrti, Dušan je mudro nastavio miroljubivu politiku prema novom bugarskom caru Jovanu Aleksandru Šišmanu, jer je shvatio da mu Bugarska nije više pretnja da se okrene svojoj najdubljoj težnji da svoju državu proširi prodorom na jug protiv oslabelog Romejskog carstva. Ženidba 1332. godine sa sestrom bugarskog cara Šišmana Jelenom još više ga je podstakla da se posveti toj svojoj primarnoj težnji da stvori moćno carstvo Srba i Grka, jer je Jelena verovala u njegove sposobnosti da to postigne.

IZNENADNA SMRT

I tako je Dušan po osvajanju romejske Makedonije, zauzeo i njihove oblasti Albaniju, Tesaliju Vlahiotsku i Epir, čime se teritorija njegove države na Balkanu udvostručila, proširivši se od Jadranskog do Jonskog i Egejskog mora i postala moćna evropska sila. A pošto polovinom XIV veka koncept nacionalnih država nije još bio dominantan bilo gde na evropskoj političkoj sceni, Dušan nije ni širio svoje posede tako da svi Srbi budu unutar granica njegove države, jer nije ni pokušavao da osvaja delove Bosne, Mačvu, Srem i okolinu Beograda, koji je tada bio pod Ugarskom vlašću. Njegov grandiozni plan je bio da kao moćan najbliži sused nekada slavnom Istočnom rimskom carstvu, osvoji tu pokleklu državu, koja je vekovima viđena u Evropi kao centar sveta i prisajedini je njegovim srpskim posedima, da bi na tom ogromnom prostoru razvio svoje srpsko-grčko carstvo koje bi i politički i kulturno dominiralo i Sredozemljem i Evropom.

No, uskoro je shvatio da bez moćne flote neće biti u stanju da osvoji Konstantinopolj, a njegova Srbija nije dotle bila ni najmanje pomorski opredeljena. Zato je nekoliko godina straćio u beskrajnim pregovorima sa Mletačkom republikom da mu ona u tome pomogne, sve dok ga njegova supruga Jelena nije konačno ubedila da ga Mlečani ustvari vuku za nos. Tada se okrenuo papi Inoćentiju VI, a potom i papi Klimentu VI, ali je i tu ubrzo shvatio da je cena savezništva sa Vatikanom zbog flote prilično visoka, jer su pape tražile zauzvrat unijatsko priklanjanje Srpske pravoslavne crkve Rimu.

No, u jeku tih komplikovanih pregovora, car Dušan je posle veoma kratke bolesti iznenada preminuo na svom dvoru u Nerodimlju, u nedelju, 20. decembra 1355. godine u četrdeset i osmoj godini života. Njegova smrt je nepovratno zbrisala sve njegove koncepte unapređenja pokleklog romejskog vaseljenskog carstva moćnom srpskom intervencijom, koja bi iznurenoj romejskoj državi povratila vitalnost i snagu Justinijanovog doba i uspostavila je na zdravim hrišćanskim korenima kao zemaljsku kopiju nebeskog carstva spasitelja Isusa Hrista.

ZAŠTO JUGOSLAVIJA?

A sada da se okrenemo kralju Aleksandru I Karađorđeviću, Ujedinitelju, i njegovim mnogo kasnijim naporima da na „brdovitom Balkanu“ stvori moćnu južnoslovensku državu. Sve što je car Dušan uspeo da sprovede u uspešnom širenju svoga carstva na Balkanu se može reći i o njemu. I on je dobro znao da u svetu u kome po principu sile veća riba jede manju ribu, veća država ima bolje šanse da se suprotstavi spoljnoj agresiji da bi opstala, jer je bio svestan kakve je nadljudske žrtve mala Srbija morala da podnese u Prvom svetskom ratu da bi se održala u borbi sa moćnim i neprincipijelnim severnim susedom, Austrougarskim carstvom. Ali on je pred sobom imao i veći problem.

Nesrećom našeg pada pod Turke, još od Kosova, Srbi su nekoliko vekova potom bežali na sever, naseljavajući opustele panonske nizije koje su u to vreme pripadale ugarskoj vlasteli. A Habzburzi su kasnije po principu „zavadi pa vladaj“ namerno podsticali sukobe Ugara i Srba unutar svoga carstva, da bi lakše kontrolisali i jedne i druge. Znajući da je Srbija bila prva balkanska zemlja koja se sopstvenom revolucijom postepeno oslobodila turskog ropstva, ali i da je tim činom stekla moćne i agresivne susede na severu, na čijoj teritoriji je živeo veliki broj Srba izbeglih iz bivših turskih poseda, Kralj Aleksandar je bio pred ogromnim problemom kako da stvori državu u kojoj bi živeli svi raštrkani Srbi na Balkanu i po Panoniji i Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca (kasnije Jugoslavija) je bila jedina tvorevina kojom je to moglo da se ostvari.

Nije ni on u tom poduhvatu bio stoprocentno uspešan, jer je na Versajskoj mirovnoj konferenciji, zanosna rumunska kraljica Mari bila uspešnija od srpske delegacije predvođene Pašićem da ubedi anglo-francuske starkelje da Rumuniji pripadne oblast oko Temišvara (istočno od Kikinde), iako je taj kraj tada bio predominantno naseljen Srbima. Ali pošto su među inteligencijom ostalih južnih Slovena još početkom XIX veka postojali pobornici prvo ilirskog pokreta, pa onda i panslavizma, kralj Aleksandar se nadao da će i ti uticaji bar donekle pomoći u formiranju zajedničke juznoslovenske države.

I zbog te ideje južnoslovenskog jedinstva, koja bi omogućila da skoro svi Srbi mogu konačno da žive u jednoj državi, progutao je priličan broj gorkih knedli na kraju Prvog svetskog rata. Pada mi sad na pamet da je prećutao i uvredu pri samom formiranju Kraljevine SHS u kući trgovca Alekse Krsmanovića na Terazijama, 1. decembra 1918. godine, kad su dvojica članova hrvatske delegacije na taj sastanak došli u uniformama visokih austrougarskih oficira, iako je ta carevina pre toga kapitulirala.

BURNE GODINE

Kralj Aleksandar nije bio naivan u ostvarenju te ideje zajedničke države velikog broja južnih Slovena, jer je bio svestan da Srbi, Hrvati i Slovenci nisu nikada ranije živeli u istoj državi, a i da su od cepanja hrišćanske crkve polovinom XI veka bili i verski podeljeni na katolike i pravoslavce. Ali se nadao da će vremenom uspeti da ih sociološki izmeša i stabilizuje, i zato je tu novu državu odmah administrativno podelio na banovine, koje je nazvao po velikim balkanskim rekama, iako njegova Kraljevina Srbija nikada u svojoj hiljadugodišnjoj istoriji nije imala takve administrativne jedinice. Drinska banovina, na primer, je bila pola u Srbiji, a pola u Bosni… itd.

A sad, ako pogledamo najozbiljnije postojeće sociološke studije o opštoj političkoj sudbini heterogenih ljudskih zajednica, one sve sadrže zaključke da takvi eksperimenti zahtevaju trajnost socijalne i političke stabilnosti od bar tri do četiri ljudske generacije da bi novi entitet mogao da zaživi. A kralj Aleksandar je sa svojim optimističkim eksperimentom stvaranja južnoslovenske države imao samo 16 burnih godina od stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. do njegovog ubistva 1934. godine, posle čega je već i vrapcima bilo jasno da su njegovi novopečeni Jugosloveni i dalje ostali kao rogovi u džaku, što je Drugi svetski rat samo nekoliko godina kasnije i potvrdio.

Da eksperiment kralja Aleksandra nije u principu bio istorijska greška potvrđuje i činjenica da ni komunisti sa maršalom na kraju Drugog svetskog rata nisu mogli da smisle neko drugo i bolje rešenje za južnoslovensku državu na Balkanu. A i njihova posleratna lozinka o „bratstvu i jedinstvu“ posle četiri godine orgija divljaštva nad Srbima u NDH, održavana diktaturom komunističke partije i OZNE, očigledno nije uspela da trajno zaceli pretrpljena zla koja su Jugosloveni počinili jedni drugima, jer se i ta tvorevina samo dvadesetak godina posle Titove smrti neslavno raspala kao kula od karata.

Ko je Nikola Moravčević

Nikola B. Moravčević (Zagreb, 1935), pisac je istorijskih romana i istoričar književnosti. Po završetku Akademije za pozorišnu umetnost otišao je u Ameriku, gde je magistrirao na pozorišnom odseku Umetničkog instituta u Čikagu (1961) i doktorirao na odseku za svetsku književnost Univerziteta države Viskonsin. Posle docenture na koledžu „Stivens“, u državi Misuri, prešao je na odsek svetske književnosti Univerziteta države Ilinois u Čikagu, gde je 1971. unapređen u redovnog profesora.
Na istom univerzitetu bio je zadužen i administrativnim dužnostima, kao osnivač i šef odseka slavistike, a potom i kao prorektor univerziteta. Njegov naučni rad obuhvata preko dvesta književnih eseja i kritičkih prikaza iz oblasti ruske i srpske književnosti, štampanih u desetak zbirki eseja u nekoliko vodećih enciklopedija i u velikom broju poznatih književnih časopisa u SAD i Kanadi. Objavio je 14 istorijskih romana. Dobitnik je Nagrade „Rastko Petrović“ za životno delo (Beograd, 2011) i Nagrade „Janko Veselinović“ za „Grofa Savu Vladislavića“ za najbolji istorijski roman na srpskom jeziku. Živi u Čikagu i Beogradu.

Izvor: Blic                                                                          Foto; Screenshot

Ostavite komentar