ISTORIJA KULTURA

DR MILO LOMPAR: Crnjanski predvideo srpsku tragediju

DR MILO LOMPAR: Crnjanski predvideo srpsku tragediju

Ima senki kojih je pisac Miloš Crnjanski bio svestan: i ličnih ograničenja, i životnih grešaka, i karijernih propusta. I ima onih koje je krio od sebe: neumitnost životnih izbora, neusklađenost sopstvenog duha sa svetom…

Ima senki kojih je pisac Miloš Crnjanski bio svestan: i ličnih ograničenja, i životnih grešaka, i karijernih propusta. I ima onih koje je krio od sebe: neumitnost životnih izbora, neusklađenost sopstvenog duha sa svetom. Vremenom je naglaske stavljao upravo na te skrivene činioce. Ali ih je stavljao u šifrovanom obliku.

Duhovna biografija nastoji da protumači ove egzistencijalne šifre kao vrtloge piščevog duha. Ona zahvata obe strane stvarnosti, i umetničku i životnu, uspostavlja korelacije između njih, ali ih ne podvlašćuje. Otud ona ne izlaže svaku pojedinost života nego one pojedinosti koje smatra presudnim, u njihovim povezanostima ili nesaglasnostima, jer nisu sve činjenice jednog života podjednako značajne.

Ovo u razgovoru, za „Novosti“, kaže dr Milo Lompar, profesor na Filološkom fakultetu i predsednik Zadužbine Miloša Crnjanskog. Lompar u monografiji „Crnjanski – biografija jednog osećanja“ osvetljava životnu putanju pisca „Seoba“ i njegov položaj u srpskoj kulturi.

– Predstave o političkom profilu Crnjanskog su veoma čvrste, jer počivaju na teško promenljivim silama jedne kulture: ne ideološkim silama, koje se menjaju, niti vrednosnim ocenama, koje se posle izvesnog vremena neproblematično obrazuju – kaže Lompar. – Budući da se u nas obnavlja davnašnji savez građanske i levičarske inteligencije, koji je dostigao vrh u jugoslovenstvu i titoizmu, najviše što se Crnjanskom može priznati, sa zadrškom, jeste velika umetnička vrednost. Ova knjiga nastoji da pokaže kako je najveći moderni srpski pisac neprestano menjao i bogatio svoje književno iskustvo, pogađao istorijske tokove svog vremena i prorokovao nadolazeću srpsku tragediju.

* Da li je teza da je bio fašista iskonstruisana?

– Nasuprot modi međuratnog vremena koja je intelektualcu nametala da bude levičar, Crnjanski je išao stazom državne ideje. Osećao je instinktom prečanskog Srbina koliko je država važna za nacionalnu egzistenciju. Sledeći državnu politiku pravio je novinarske i diplomatske kompromise. Otud je nazivan fašistom. To su govorili oni koji su imali razumevanja za ustaški ustanak 1932, koji su programski pozivali na rušenje jugoslovenske države, koji su pisali pohvale fireru posle sporazuma Hitler–Staljin. Okolnost da su bili komunisti kao da ih je zauvek amnestirala od odgovornosti. Nekima se kod nas stalno prašta, nekima nikad.

* Da li zato što je imao hrabrosti da naglasi dramu srpskog postojanja u Jugoslaviji nije dobio zasluženo mesto?

– To je važan momenat njegove prokazanosti do danas. Sledbenik jugoslovenske državne ideje, pre svih je video njenu nemogućnost. Šta činiti kada se politički obrazovala slovenačka i hrvatska posebnost? Vratiti se srpskom stanovištu. Tako je dodirnuo tabu. Za građansku inteligenciju, to je sumnja u jugoslovenstvo; za komunističku, osporavanje doktrine o „velikosrpskoj hegemoniji“.

* Optužba da je podržavao nacističku ideju odvela ga je u emigraciju. Kako je izgledao njegov život u tim godinama?

– U emigraciji je posmatran kao čovek Stojadinovića, dakle Nemaca. Kod Nemaca, pak, bio je čovek koji je rat proveo u Londonu. Još pre rata, beleži Grol, bio je rđavo upisan kod građanskog sveta, a kod komunista gore nego rđavo. Njegove knjige nisu bile štampane: novac je zarađivao teško, primao je socijalnu pomoć. Inače je bio univerzitetski obrazovan čovek koji je znao pet jezika: mađarski, nemački, francuski, italijanski i engleski. Sve je to trajalo pune dve decenije.

* Zašto su komunisti pristali na njegov povratak?

– Bili su im potrebni uverljivi dokazi da su drukčija zemlja od onih sovjetskog bloka. Najviše interesa za njegov povratak pokazali su neki pisci, poput Tanasija Mladenovića. Potom nosioci „policijskog rodoljublja“: Aleksandar Ranković, Slobodan Penezić Krcun. Najviše su se protivile „komunističke demokrate“ kao Koča Popović. Tito se saglašavao sa protestima nastalim u času kada se vratio. Srpski „liberalni“ komunisti su, po jednom svedočenju, nastojali da onemoguće da dobije „Ninovu“ nagradu.

* U kakvu stvarnost se vratio Crnjanski?

– To pokazuje esej Ljubomira Simovića iz 1960: u njemu je nazvan fašistom i denuncijantom, čija su nova dela „jadni ostaci“ i čiji su nekadašnji članci bili „politički kriminal“. Pročitavši esej, što znamo po jednom pismu, Crnjanski je razumeo u kakav svet mora da se vrati: pognuo je glavu pod jaram nužde. U nedavnoj besedi u SANU, Simović opisuje to vreme tako što govori o ideološkim optužbama Crnjanskog, da bi pomenuo svoj esej gotovo kao prilog pesnikovom povratku. Ali, nema ni reči o ideološkim osudama u eseju: ni 58 godina od kada je esej objavljen nije bilo dovoljno njegovom piscu da obeleži sopstvene zablude i grehove. Toliko sporo se menja naša javna svest. Jer, naš „salonski komunizam“ – kako ga je besmrtno označio Crnjanski – ostaje neuništiv i neprolazan.

* U knjizi rasvetljavate odnos Crnjanskog i Andrića, ima li u ocenama koje privatno iznose ljubomore?

– Nekima se čini da nisam bio blagonaklon prema Crnjanskom; neki su, pak, uvereni da sam bio nenaklonjen Andriću. Nastojao sam da opišem paletu njihovih podudarnosti i različitosti: ličnih, poetičkih, književnih, političkih, društvenih. To sam procenjivao u karakterističnim parovima svetske književnosti: Gete-Šiler, Tolstoj-Dostojevski, Bjornson-Ibzen, Eliot-Paund, Man-Džojs. Ima li viših tačaka poređenja?

Crnjanski oličava dramu i veličinu margine u kulturi. Samo: nije negacija kulture nego kreacija u kulturi dokaz veličine u postojanju na margini. Crnjanski nije negirao Njegoša ni narodnu poeziju ni kosovsku tradiciju, što sam i pokazao, nego ih je drukčije razumevao od Andrića.

* Zašto je Crnjanski do kraja ostao neuklopiv u dominantni tok naše kulture?

– U egzistencijalnom smislu, bio je idioritmik: čovek koji odvajajući duh od sveta sledi autentični ritam egzistencije. Njegovo osnovno osećanje bilo je osećanje stranosti koje je ispunilo i unutrašnji sadržaj života, i spoljašnji položaj u svetu. Čovek kao stranac se nalazi na dnu njegovih književnih figura: marginalca, autsajdera, emigranta i samoubice. U književnom smislu, pripadao je alternativnoj lirsko-metafizičkoj dimenziji književnog iskustva, dok je dominantna u nas epsko-istorijska dimenzija. U političkom smislu, bio je radikalni modernista koji je zagovarao nacionalnu odanost, težio modernosti građanskog društva a ne njegovom ukidanju, što je bio cilj nadrealista i komunista. U kulturnom smislu, on je figura subverzije i granice, oličenje duha i ličnosti, a ne figura centra, kao sinteza moći i ličnosti. Tek ako bi se sadržaji kulture bitno proširili, njegovo mesto bi se moglo institucionalno promeniti. Možda. U duhu, ono je nepromenljivo.

Izvor: Večernje Novosti                                                              Foto: Screenshot

Ostavite komentar