MUZIKA

„Današnja muzika je kao kozji brabonjak. Sve liči jedno na drugo, ali nema ni mirisa ni ukusa“

Folk je najbolji srpski izvozni proizvod

Ilustracija: Jutarnji GLASnik, Foto: Pixabay

Gledajući domaće medije može se pomisliti da su jedine tri grane koje postoje u Srbiji – politika, sport i estrada. Baveći se estradom Branko Rosić se našao sa bitnim ljudima srpskog muzičkog biznisa i saznao kako su srpski estradnjaci prevarili Jutjub, a od najvećeg srpskog hitmejkera u čemu je dugovečnost Cece Ražnatović, da bi na kraju shvatio da je pesma Mitra Mirića postala metafora svih političkih turbulencija

U praktičnoj primeni u svakodnevnom životu, reč „estrada“ često dođe kao opis nečega ružnog – prosto kao psovka. Kada za nekoga kažu da je estradni lik, prva asocijacija ne dobacuje ništa lepo. S druge strane, postoji Udruženje estradnih umetnika, dakle reč je o umetnicima. Imamo džez umetnike, likovne umetnike i… estradne umetnike. Ipak, pejorativno, estrada kao da je tarantinovski prikaz pakla Ibarske magistrale. Kao onaj kadar iz „Rana“ u kojem Bjela nosi pečeno prase na ražnju na ramenima, a pevaljka zavija. Ali nije to baš tako. Estradi su godinama pripadali pevači pop, ili arhetipski zabavne muzike koji su kroz Udruženje estradnih umetnika uplaćivali staž.

Valjda je to i dalje tako pa u istu kasu uplaćuju, i figurativno će isti „poštar“ donositi penziju i Canetu iz Partibrejkersa i Dari Bubamari iako su njihovi fanovi „arhineprijatelji“. Ali ostavimo socijalna i penziona pitanja pevača, estradnih umetnika i vratimo se u praktični život i kada se kaže „estradnjak“, ipak se pre pomisli na Daru nego na Caneta ili Đuleta Van Goga.

I tako je bilo oduvek iako su iste doprinose estradnom esnafu plaćali i Cune i YU grupa. Ali estrada je oduvek bila neki drugi naziv za narodnjake. U svakojakoj mitomaniji prošlosti ne preskače se ni muzika. Iako u nekim projekcijama muzičkog života u SFRJ deluje kao da su se na plenumima Centralnog komiteta Saveza komunista slušali Idoli, mora se reći da je zapravo estrada bila mejnstrim. Ali estrada je tada bio i Zdravko Čolić, Oliver Dragojević i Miroslav Ilić. Oni narodnjaci koji su pravili koncerte na Kalemegdanu i na drugim prostorima, što su se održavali pod imenom „Poselo“, bili su nešto kao andergraund.

Podzemni svet koji su mediji prikazivali kao sociološki fenomen. U fazonu „eto, i oni postoje“. Ali s odlaskom u JNA postajalo je jasno da je taj podzemni svet budućeg turbo-folka zapravo dominantan, pa će se u pijanstvima izazvanim prošvercovanim alkoholom ili eksperimentisanjem sa ispijanjem razblažene kolonjske vode shvatati koji je najpopularniji repertoar u zemlji.

Može se reći da estrada kao slika nekog dominantno narodnjačkog stila dolazi na neki način pojavom Lepe Brene, čime sav taj ešalon pop pevača odlazi u drugi plan, pa bi se danas i fanovi Sergeja Ćetkovića ljutili da njihov pevač bude u istoj ravni sa Sandrom Afrikom

Foto: Screenshot/ Youtube

Može se reći da estrada kao slika nekog dominantno narodnjačkog stila dolazi na neki način pojavom Lepe Brene, čime sav taj ešalon pop pevača odlazi u drugi plan, pa bi se danas i fanovi Sergeja Ćetkovića ljutili da njihov pevač bude u istoj ravni sa Sandrom Afrikom koja je po njihovom mišljenju slika današnje estrade.

Aleksandar Filipović, autor i voditelj emisije “Tabloid“ Radio-televizije Vojvodine, odličan je poznavalac onoga što bi se moglo zvati estradom jer gotovo dve decenije uređuje emisiju koja se bavi uslovno njome. On kaže da je Srbija postala zemlja velike iluzije i fatamorgane i da od novih „zvezda“ malo kome daje šansu da će trajati duže od jedne sezone.

„Jednom prilikom je Aleksandar Tijanić lepo definisao takvu hibridnu muziku kao kozji brabonjak. Sve liči jedno na drugo, ali nema ni mirisa ni ukusa. Živimo u vremenima gde svađe, skandali, primitivizam i prostakluk prodaju emisiju. Ima talentovanih ljudi odraslih na dobrim temeljima srpske estrade koju čine i Đorđe Marjanović i Miroslav Ilić. Tradicija i dalje može da pronađe svoje pravo mesto i po kafanama se pevaju samo stare i kvalitetne pesme. One će preživeti sve tranzicijske promene“, kaže Filipović. On i povampirenje zvezdica iz osamdesetih kao što su Izvorinka Milošević ili Gordana Stojičević vidi kao dokaz da nove zvezde nemaju šarm i harizmu starih.

„Imamo sprdnju sa pojedincima koji se glupiraju na društvenim mrežama. Imamo opšti podsmeh nad Sandrom Afrikom a ona po regionu puni klubove i diskoteke i sve interesuje obim njene zadnjice. Živimo u vremenu u kome se ozbiljne političke teme rešavaju u talk show programima gde se ne zna gde je granica između estrade i ozbiljne politike. Sve se izmešalo i Srbija je jedna velika estradna mućkalica. Plašim se da posle ovih vremena nećemo imati veličine kao što su Toma Zdravković, Silvana Armenulić, Lepa Brena… Ali ako su i neke estradne veličine pristale da koketiraju sa tabloidima i reality show programima, znači da je konkurencija velika, da je para mala i da su čemer, čamotinja i besmisao veliki“, mišljenja je Filipović.

Osnivač i direktor Mascoma Slobodan Nešović jedan je od najboljih poznavalaca muzičkih prilika u regionu, pa je kao takav pomogao i Darku Hudelistu da u zagrebačkom Globusu približi fenomen srpskih pop-folk producenata koje iznajmljuje i hrvatsko pop „sazvežđe“. Nešović nema romantizovan odnos prema nekadašnjoj estradi.

„Mi imamo potrebu da romantizujemo mladost, pa blagonaklono gledamo na estradu iz prošlih vremena. Mislim da je estrada na isti način iritirala moje roditelje i njihove prijatelje kao što danas iritira mene i moje prijatelje. Akteri estrade imaju nezajažljivu potrebu da budu vidljivi, što je danas lakše nego ikad. U liberalnom kapitalizmu može da se kupi sve: vidljivost, prepoznatljivost i svi ostali atributi koji čine ‘estradu’. Ali sve se plaća. Kupiš članak u novinama, platiš Jutjub preglede, karte za koncerte ti kupi društveno preduzeće, ili korporacija, a novine slažu o broju posetilaca. Mogućnosti su neograničene. Ljudi sa estrade se tu vrlo dobro snalaze, jer ne brane kreativnost i umetničko stvaralaštvo već poziciju vidljivosti za koju se nemilosrdno bore i ne prezaju ni od čega“, sumira u svojoj definiciji estrade Nešović.

A producent i kompozitor Damir Handanović je neko bez koga se ne može zamisliti današnja mejnstrim muzička scena. Njegovi hitovi koje pevaju Ceca Ražnatović i Severina razležu se sound sistemima i ljudskim grlima od Oberhofena, Štutgarta, Velenja do Tetova.

Turbo-folk muzika se u medijima eksploatiše već decenijama unazad. Ali samo mali procenat tih pesama se svira i peva na slavama, svadbama, rođendanima i sl. Samo top-zvezde kojih možda ima desetak iz turbo-folk miljea imaju pesme u repertoaru na tim slavljima

Rodoljub Stojanović, vlasnik i direktor Ricom Publishing/UMG

„Estrada može biti jedna lepa stvar ukoliko voliš posao koji radiš. Ako si u estradi, a voliš to što radiš, onda ćeš tu estradu videti kao jedan vid relaksacije, ljubavi plus benefiti koji dolaze uz nju.“

Damir Handanović je na osnovu treće i četvrte generacije gastarbajtera došao na ideju za zvuk koji će uvezati sve te geografske tačke i ukuse. Bilo je to pravljenje koktela modernog elektra sa etno-primesama i zbog toga je po njemu Srbija dala doprinos novoj muzici na Balkanu. U poslednjih godinu dana zastupljen je regeton koji dolazi iz latino zemalja.

Handanović odgovara i na koji način odlučuje koju će pesmu dati Ceci, a koju Severini i Lepoj Breni.

„Vidi, ja sam se izborio u svojoj karijeri da imam jedan ozbiljan CV. Kod mene izvođač dolazi i kaže: ‘Ti si radio za Cecu, Brenu, Severinu… hoću i meni da uradiš nešto tako dobro.’ Kod mene se pesma čeka dva do tri meseca. Ako si nov, trudim se da ne izgubiš lični pečat, a da ja ubacim nešto novo. Marina Tucaković i ja otprilike znamo šta je dobro i šta može da prođe. Ali, pazi, ako otpeva Branko (pokazuje prstom na mene), pitanje je da li će proći. Ako otpeva Ceca, treba da prođe, ali mora da legne. Potrebno je da se mnogo kockica poklopi. Pa marketing, ali dovoljno je da te povuče jedna pesma koja postaje hit“, kaže danas najveći hitmejker na srpskoj pop-folk sceni.

„Nije sve ni stvar novca jer treba i pevač da te radi. Meni je bila izazov Maja Berović koja je pre saradnje sa mnom imala tri ne baš uspešna albuma. Pa Katarina Grujić koja ima dva metra i glas koji ima bojicu na Cecu. Ali upakuješ sve i to bude dobro. Ja sam ne samo kompozitor već i producent i čovek koji ima celu logistiku. Šta je ključ? Ja znam šta treba da uradimo u marketingu, ko treba da te oblači, imam kompletno pakovanje“, otkriva alhemiju uspeha Handanović.

Ali za njega je najbitnija pesma i kaže da je danas previše instant pesama koje nemaju kvalitet. Mnogo je autora koji izbacuju pesmu svaki dan i u tim nazovipesmama spominju se robne marke i slično.

„Za mene je važna pesma, a ne štancovanje. Uradio sam za Dinču pesmu ‘Ti si žena za sva vremena’ koja je svadbarski hit i nema svadbe gde se to ne svira. Uradio sam Ani Nikolić ‘Đavo je noćas opet u gradu’ koja je različit fazon, i napravio sam Cecin hit ‘Turbulentno’ koji je klab zvuk i haus ritam. Baratam različitim stilovima i gde god me baciš ja ću se snaći. Tu izvođač seče i kaže: ‘Vidi ovog, daj ga ovamo'“, opisuje svoju muzičku svestranost Handanović koji je bio zadužen za poslednji album Cece Ražnatović.

Kada ga upitam u čemu je tajna dugovečnosti ove pevačice, kaže:

„Ona je vanserijski pevač, ima prepoznatljiv glas, ima životnu priču, u pravo vreme ju je bog pogledao i to je magija.“

Ako su i neke estradne veličine pristale da koketiraju sa tabloidima i reality show programima, znači da je konkurencija velika, da je para mala i da su čemer, čamotinja i besmisao veliki

Aleksandar Filipović, „Tabloid“

40 miliona dolara dugova.Jedan od najvećih fenomena poslednjih godina bio je duet Elitni odredi koji je bez neke medijske mehanizacije i podrške postao vodeća estradna atrakcija u doba dok je delovao.

„Radio sam sa oba člana Elitnih odreda, i sa Reljom i sa Vladom. Oni su zaista bili fenomen. Imaš Relju koji je glumac, lepo izgleda, ima movie look, klinke se lože. On ima i životnu priču da je zbog devojke dobio metak, ali je preživeo i to je takođe pojačalo famu. S druge strane, tu je Vlada koji takođe ima neku energiju i harizmu. Tu je i ime Elitni odredi, muzika koja je narodnjačka a pevaju o životnim stvarima koje zanimaju te krugove koji su ih voleli“, opisuje Damir Handanović fenomen Elitnih odreda.

Rodoljub Stojanović, vlasnik i direktor Ricom Publishing/UMG, smatra da je estrada u suštini javni posao i nastup koji podrazumeva sve vrste izvođenja bilo da se radi o popularnoj ili o nekoj drugoj vrsti muzike.

Foto: Zoran Žestić, Tanjug

„Estrada među urbanom publikom kod nas nosi pejorativan smisao i često negativan kontekst koji ne mora biti takav. Mislim da kao i svuda u svetu postoje dobre i loše pesme i dobra i loša izvođenja tih pesama. Kad niste dobar izvođač, vi pokušavate na razne druge načine da skrenete pažnju javnosti kroz medije i javne nastupe na sebe i tako kompenzujute svoje mane“, smatra Stojanović.

On otkriva da kada je pre 25 godina imao prvi susret sa inostranim diskografskim kućama, da je shvatio da oni muzički katalog dele na dve kategorije. Prva je klasika i džez, a druga kategorija je pop. Što bi u ovom slučaju značilo da sve što nije klasična i džez muzika ulazi u pop, popularnu muziku, ili što bi kod nas voleli da kažu „za široke narodne mase“.

Stojanović kaže da to što danas emituju TV stanice nema veze sa realnom popularnošću. To je popuna programa putem kablovskog emitera, što više – to bolje, i veći paket da se konzument ne oseća prevarenim za novac koji plaća na mesečnom nivou. To nema veze sa kvalitetom programa niti popularnošću.

„Turbo-folk muzika se u medijima eksploatiše već decenijama unazad. Ali samo mali procenat tih pesama se svira i peva na slavama, svadbama, rođendanima i sl. Samo top-zvezde kojih možda ima desetak iz turbo-folk miljea imaju pesme u repertoaru na tim slavljima. Ostalo su stare izvorne ili novokomponovane pesme autora muzike koji su snimali numere sa izvođačima koji imaju kvalitet. Izvornu narodnu i novokomponovanu muziku ne možete videti ni čuti ni na jednoj privatnoj TV stanici u Beogradu, ta muzika se emituje putem radio-talasa po Srbiji i ponekad Javni servis ima neku emisiju takvog tipa, kao i lokalne TV stanice. Treća kategorija – turbo-folk – vrlo je zastupljena i vrlo agresivna, prisutna u svim medijima i većina od njih želi da uđe u kategoriju od deset najpopularnijih u koju nikad neće ući, a za to postoji samo jedan jedini razlog – nemaju kvalitet i zato podležu ‘estradizaciji’ i zato mi danas imamo pejorativan izraz koji je opšteprihvaćen“, kaže Rodoljub Stojanović.

Autor i voditelj emisije „Tabloid“ takođe primećuje da imamo popularne pevače koji nisu u medijima. Pevače koji umeju da osete čemer ovog naroda i njegove tranzicijske muke kao što je to umeo Sinan Sakić. Imamo gomile pevača koje dižu društvene mreže i Jutjub a nije im dozvoljen pristup u oficijelne medije.

Kupiš članak u novinama, platiš Jutjub preglede, karte za koncerte ti kupi društveno preduzeće, ili korporacija, a novine slažu o broju posetilaca. Mogućnosti su neograničene. Ljudi sa estrade se tu vrlo dobro snalaze

Slobodan Nešović, Mascom

Foto: Screenshot/ Youtube

„Estradu je lepo gledati kao fenomen. Setite se samo Mitra Mirića kako peva u Dragojevićevim ‘Ranama’ ili u ‘Paradi’ – ‘Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine’. To je bila gotovo metafora svih političkih turbulencija od Osme sednice. Znao je i Rambo Amadeus da mu niko kao Šemsa Suljaković ne može otpevati ‘Izgubila sve sam bitke, al’ još nisam rat’. Pa to mu dođe kao omiljeni sudbinski srpski refren. Tanka je linija između treša i kempa. Estradu je divno posmatrati fenomenološki, ali je strašno kad estrada pređe u skupštinu. Ili kad političari krenu da estradizuju stvarnost u kojoj je jad, beda, čamotinja i sirotinja koja se samo može opisati u tužnim pesmama Bore Spužića Kvake“, kaže Aleksandar Filipović u svom fenomenološkom viđenju estrade.

On navodi da najnoviji tabloidni primer gde Branka Sovrlić, koja je u bivšoj SFRJ važila kao neki simbol treša i kempa, zakopčava dekolte starleti Staniji pokazuje da smo u socijalizmu živeli u vremenu gde se znao red i gde je dekolte Silvane Armenulić i minić Suzane Perović bio granica političke korektnosti gde se nije moglo ići dalje. I Branka i Stanija su simboli jednog vremena. S tim što se u vremenima Branke Sovrlić ipak znao neki red.

Kao savršeni poznavalac prilika na estradi i u dijagonalama sa prethodnim epohama muzičkog biznisa Aleksandar Filipović zaključuje:

„I dok je u devedesetim turbo-folk bio stvar za utehu, muzika danas je posledica opšte dekadencije i besmislenosti. Svi lumpuju u kafani sa psihozom u očima i nije bitno kakav se ritam sluša. Ovo danas nije više ni estrada ni muzika već odraz jednog haotičnog otuđenog vremena bez emocija i sa malo novca.“

Kupljeni pregledi na Jutjubu, od čega ne prezaju mnogi sa estrade, služe za šepurenje i kao promotivna alatka za klubove koje posećuje dijaspora vikendom. Što više „pregleda“, to više gaža u Nemačkoj

Ali da li će iko to prepoznati od klinaca koji će ovog vikenda ispuniti klubove u Oberhauzenu, Tetovu, Velenju… Reč „estrada“ ima razna značenja: put, drum, uzvišenje, uzvišeno mesto na podu, pozornica, govornica u dvorani… Sa te pozornice su se obično dobro videle prilike u društvu, a one u Srbiji nikada nisu bile mnogo različite od estrade.

Izvor: Nedeljnik

Ostavite komentar