Od kada je sveta i veka ova zemlja je živela od seljačkog znoja. Ne sluti na dobro kada je seljak postao poslednja rupa na svirali.

Priča o jednom paoru

Janez Potočnik – Orač

Piše: Rajko Dvizac

Jovu Mirkova sam upoznao još kao dete. Bio je pravi seljak, ili kako bi mi to u Vojvodini rekli – paor.

Školu nije voleo i odmah posle završetka osmoletke opredelio se za njivu, konje i sve ono što je spadalo u seoski posao. Ništa mu nije bilo teško.Kad radiš ono što voliš onda ti svaka obaveza predstavlja izazov i zadovoljstvo. Jedino što mu je smetalo bila je preka narav njegovog oca Živka.

Kao i svaki mladi čovek i on je želeo da se njihovo imanje unapredi ali Živko je bio tvrdoglav i uporno terao po svome.

– Šta ti znaš balavče o zemlji. Nije lako biti seljak a ja sam seljak od rođenja. Ovo je oduvek bila seljačka kuća i takva će i ostati dok sam ja živ. Kakve novotarije, kakvi bakrači. Radićemo onako kako je radio moj otac i moj deda – često je gunđao Živko.

U početku to mladom Jovi nije smetalo ali kada se oženio, osećao se važnim i hteo je da se i njegova reč čuje i poštuje. Pa on sad nije više neki golobradi momak, već zreo, oženjen čovek. A to u njegovoj glavi je zvučalo moćno i veliko. Ravno doktorskoj diplomi. Nije pred ženom Vidom hteo da ispadne mlakonja.

Jova se oženio po starinskom običaju – uz pomoć provodažije. On je bio iz “vinskog”, a Vida iz “svinjskog” dela Srema. Provodadžisanje je trajalo nekoliko meseci da bi po završetku jesenjih radova u polju, najzad se sreli i brzo i lako dogovorili svadbu. Iako su se prvi put videli, jedno drugom su se odmah dopali. Jedini problem je bio što su oboje bili stidljivi po prirodi a u ljubavi potpuno neiskusni. Uz silnu obostranu tremu prva bračna noć na kraju je bila uspešna. Jova se ujutro osećao kao pravi muškarac. I njoj i njemu je bilo to prvi put!

Vida je takođe poticala iz seljačke kuće, ali mnogo siromašnije nego što je bila Jovina.

Za razliku od svog muža koji je bio jedinac, Vida je imala mlađu sestru Jelenu. Pošto je Jelena bila odličan đak, roditelji su odlučili da je školuju. I tako, Vida je postala seljanka, a njena mlađa sestra Jelena profesor na jednom beogradskom fakultetu. No razlika u obrazovanju nikad nije umanjila sestrinsku ljubav.

Jelena, kasnije kada se preselila u Beograd i tamo udala, nikad nije zaboravila sestru. Jelena je imala uspešnu karijeru. Kupila je stan, auto, udala se i – razvela. Često je sa svojim sinom dolazila sestri u posetu u automobilu punom poklona za Vidu i njeno dvoje dece, dečaka i devojčicu. Tu se uvek krio i poseban poklon za Vidu ali i za Jovu.

– E, moja Vido, nemoj nikad da te zavede moja gospodska odeća, frizura, auto, život u velikom gradu kao što je Beograd. Ti imaš nešto što ja nemam. Imaš muža koji ti je veran, koji te voli i međ hiljadu žena samo tebe gleda. To je vrednije od svega onoga što sam ja postigla. Čuvaj ti svog Jovu jer i on tebe čuva kao oko u glavi – svaki put kada bi dolazila u selo govorila je lepa Jelena.

I, bila je pravu. Za Jovu njegova Vida je bila ceo njegov svet.

Godine su prolazile, Živko je sve više poslova prepuštao Jovi. Na njivu su odlazili samo Jova i Vida, a Živko je ostajao kući da podmirije stoku i poradi one lakše poslove. Često je “zakerao” o svemu što bi Jova uradio ali on nije mnogo mario. Znao je, osećao je to, ON je sada bio glava porodice Mirkov.

Mogao je da Živko priča šta god hoće, on je bio sada taj koji je na kraju odlučivao o svemu.

Mirkovi su spadali u srednja seoska domaćinstva. Nisu imali mnogo, ali nikad im nije ništa zafalilo. Jova nije zavideo bogatim seljacima iz sela, ali je žalio što ne može da kupi moderne poljoprivredne mašine, da kupi još koji komad plodne zemlje.

U kafanu nikad nije odlazio. Samo kad bi bila seoska slava izlazio je sa Vidom, a i tada bi otišao pod neki šator gde je treštala muzika. Mada je bio bogobojažljiv. u crkvu je išao samo za Uskršnje i Božićne praznike.

Ne, nije se on plašio komunističke vlasti, već je sve svoje vreme posvetio svom imanju. Sa Gospodom Bogom je razgovarao u polju, u kolima dok je jurio konjima, u štali, u krevetu… Politički je bio potpuno nezainteresovan i neobavešten. Čini se, namerno. Nije kupovao novine, na radiju je slušao samo “Čestitke i pozdrave slušalaca”, a kad je u kuću doneo novi televizor, pred mali ekran sedao je samo pred kraj “TV Dnevnika” da čuje kakvu će vreme najaviti Kamenko Katić.

Posle Kamenkove tv prognoze išao je pravo na spavanje. Smejao se Vidi što je ostajala da gleda tv serije.

– Samo ti gledaj, a onda ti je ujutro teško da ustaneš – govorio je dobronamerno.

A on je ustajao prvi, Umivao se, obukao i na iskap popio čašicu domaće rakije, pa pravo u štalu. A Vida bi ustajala odmah za njim pristavljala kafu i odlazila da pomuze krave. Zajedno bi, u tišini popili kafu, a tek potom krenuli na posao koji je bio u planu toga dana.

Kada sam ga jednom pitao zašto ne gleda više televiziju, ima tu i emisija za poljoprivrednike, saveti stručnjaka itd., on je nakrivio svoj pohabani šešir i samo se smeškao:

– Ma šta ima da gledam. Oni samo rade svoj, a ja ću da radim svoj posao. Neće niko od njih ni da mi istimari konje, ni poore njivu, ni pobere kukuruz… Mene samo interesuje kakvo će vreme biti. Jedino mi je važno šta će reći Kamenko Katić, da mogu da se organizujem toga dana. Sve ostalo je presipanje iz šupljeg u prazno.

Tu njegovu rečenicu pamtim evo, već više od 40 godina.

Tada sam mislio da greši, da nije u pravu, ali danas shvatam da je itekako bio u pravu.

Za seljaka se brine on sam. Država je tu da ga opelješi, prevari, a televizija da ga zaludi i odvuče mu pažnju od onog što je za seljaka najvažnije – od njive.

– Seljak živi od njive a ne od televizije i političara – zaključio je Jova.

Deda Živko je umro, deca su porasla, školovala se, a Jova i Vida su i dalje radili ono što su jedino umeli – teške seoske poslove.

Godine su prošle, država se raspadala, cepala, iz inostranstva je došla demokratija…

Sve je to u velikom krugu zaobilazilo Jovu. Njemu je i dalje na prvom mestu bila njiva. Samo jednom i to na nagovor komšije, otišao je na neki politički skup. Seo je u zadnji red i čim je počela bučna rasprava, on se tiho izvukao i otišao kući. Prvo je brižno obišao stoku i dvorište da vidi da li je sve u redu, a tek onda je ušao u kuću.

Zatekao je Vidu kako gleda “TV Dnevnik”. Upravo je na programu bila vremenska prognoza, ali Jova je samo odmahnuo rukom i otišao na spavanje:

– Ove špiclovke ni vremensku prognozu ne mogu da pogode, a kamoli će nešto drugo. Otkad nema Kamenka Katića prognoza im je gotovo uvek pogrešna. Ništa više nije onako kako je bilo. Možda je vreme da se i ja povučem i imanje prepustim sinu. Sve je pošlo naopačke. U Titovo vreme samo su nicale fabrike, a u ovo nekakvi tržni centri. Neće da valja. Od kada je sveta i veka ova zemlja je živela od seljačkog znoja. Ne sluti na dobro kada je seljak postao poslednja rupa na svirali.

Te noći Jova Mirkov stalno se vrteo u krevetu. Od silnih crnih misli i slutnji nije mogao oka sklopiti. Čim je svanulo, ustao je i probudio sina. Od kada je zatvoreno preduzeće u kojem je radio, on je na Birou za nezaposlene.

– Hajde, ustaj sine. Vreme je da idemo na njivu. Od danas ti polako preuzimaš imanje.

Došli su na njivu. Jova se sagnuo i svojim paorskim izrađenim rukama uzeo komad zemlje.

– Vidiš sine, ovo je hranilo i prehranilo tri generacije naše porodice, a ako Bog da prehraniće i tvoju. Država neka gleda kako će da preživi, a seljak zna. Preživeće od zemlje. Budi njen sluga i ona će te nagraditi.

Sin je uzeo od oca zemlju, isprljao je ruke, ali nije mario. Tog trena je zaboravio na svoj fakultet i odlučio da posluša oca.

Postao je seljak/paor. Već na prvom vašaru u Rumi kupio je šešir, nakrivio ga i poterao konje vrance u plodnu njivu koja ga je čekala raširenih ruku.

Prošle jeseni se oženio. Žena mu je u drugom stanju. Njegov život seljaka, četvrte generacije, mogao je da počne.

Rajko. R. Dvizac

 

 

Neovlašćeno korišćenje ovog teksta bez dozvole autora, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.

 

 

 

Knjige Rajka Dvizca možete poručiti na sajtu izdavača Cyberpublishing Verlag GmbH Wien Austria ili direktno od pisca, preko njegove Fejsbuk stranice OVDE

 

Add a Comment

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *