Rajko Dvizac: Samo pukotine samoće…

Minut! Preostao joj je samo jedan jedini minut. Nekome to je treptaj oka, a njoj, sada se činio dug kao večnost.

Foto: Pixabay

U sobi je stajala sama pred velikim ogledalom nameštenem specijalno za ovu priliku.

Kakvu?

Onu sjajnu, blještavu u kojoj devojka kao ona oblači haljinu koju će nositi samo taj dan – venčanicu!

Od silne treme i nervoze drhtalo joj je celo telo. Na trenutak je pomislila da će se onesvestiti i pasti. Izdrži još samo minut i sve će biti gotovo – hrabrila je samu sebe. Sa druge strane vrata čuo se veseli žagor svatova i cigani-tamburaši, koji su pevali neke pesme o ljubavi.

Svi su joj govorili da je „upecala“ premiju. Ona, devojka sa sela, udaje se za najvećeg zavodnika i srcolomca Palanke. I to još iz bogataške porodice. Njena je bila paorska. Ne, nije se stidela svog porekla, ali ulazak u kuću pravih bogataša činio joj se nestvaran. Kao da ulazi u neku seriju na televiziji ili ljubavni roman.

Zvonko nikad nije zaprosio do sada. Ona je bila prva i bez dvoumljenja je pristala. Ustvari, kad bolje razmisli, ona mu nije rekla DA već jednostavno nije umela da kaže NE. Tu reč DA izgovoriće sada za jedan minut, pred matičarem.

Kako li je uopšte dospela dovde, do ovog magijskog predugog minuta? On je jednostavno čuo za nju, za njenu čednu lepotu i jedne subotnje igranke na selu se pojavio u punom sjaju. Od marikirane italijanske odeće, preko parferma koji opijaju, do novog luksuznog automobila. Istog trena kada ju je ugledao, odlučio je da je osvoji. Njegovom veštom udvaračkom šarmom ni jedna žena do sada nije mogla odoleti, pa neće ni ona, seoska lepotica Jelena.

Bila je kao ružin pupoljak. Tek je napunila 18 godina…

Prišao joj je i zamilio za ples. Njeno vitko,tanano telo odolelo je njegovom upornom pritisku da mu se približi. Tako je prošao prvi ples, drugi, treći… Osetio je nežnu drhtavcu u njoj ali istovremeno i hladnoću koja, umesto da ga odbije, još više ga je uzbuživala i privlačila…

Te noći ga je Jelena začarala…

Zvonko je počeo dolaziti svake subote u selo na igranku da bi bio sa Jelenom. Hteo je da je osvoji, da je slomi, da je zavede…

Par meseci kasnije, on je bio zaveden… Zaprosio ju je. Nije čuo ni DA ali ni NE… Jelena je, nekako prećutno pristala.

Zaslepljen, Zvonko nije ni primetio da su joj misli odlutale… Pa o čemu će misliti nego o njemu, o udaji koja sledi – razmišljao je Zvonko.

Da li je bilo baš tako? Sudeći po tome da je ostalo još samo jedan minut da potpiše svoj pristanak, bio je uveren da je u pravu.

A Jelena?

Jelena je i tada na prvom plesu sa Zvonkom, i onda kada je izgubila nevinost sa njim i sada, minut do izlaska pred matičara mislila o svom prvom i jedinom poljupcu pre Zvonkovog dolaska. Zvonkovi poljupci su bili erotski strasni, uzbuđujući, a onaj prvi poljubac je bio nešto sasvim drugo… Topao, nežan, tajanstven, zaljubljen poljubac koji joj je darovao taj rasčupani, nasmejani rasčupanko – pesnik iz Beograda. Dao i otišao.

Posetio je njeno selo u vreme kada je već uveliko bila u vezi sa Zvonkom. Nije rekao ništa. Samo ju je pogledao sanjivim očima punim mesečine, dok su mu na crvenim usnama sijale kapljice jagode. Bez reči je otišao. Da ne smeta njenoj sreći. Napisao je i pesmu o njoj i uoči venčanja joj je poslao preko zajedničke prijateljice. Jelena je zapamtila samo jedan stih: „Sa njim ćeš otići a mene ćeš zvati, na venčanju svome, sama ćeš ostati“!

Pesma ju je istovremeno zbunila, ali i prijala joj je…To je bio znak da je još uvek voli, onako posebno, kako to samo umeju pesnici i boemi. A ona njega? Ne, ne, ne… ona voli Zvonka!

Jelenu nije mučila ni pesma ni pesnikova ljubav. Mučio ju je taj prvi, jedan jedini poljubac koji joj je poklonio pre godinu dana i jedan minut. Nije mogla objasniti sebi zašto sada, pred svoje venčanje, na svojim usnama još uvek oseća pesnikov poljubac, topao,nežan sa mirisom tek ubrane jagode. Htela je da ga na silu otera, ali nije joj uspevalo. Ostao je na njenim usnama čitav, prokleti minut. Sve dok se vrata nisu otvorila i nju odveli pred matičara. Pesnikov poljubac je ostao zauvek zatvoren u devojačkoj sobi. Za par minuta ona više neće biti devojka. postaće žena. Gospođa!

Tako je i bilo…

Udala se za Zvonka, živela u luksuzu, rodila mu dva sina i… onda je otkrila da to što joj je darovao Zvonko nije ljubav, već slepa strast…

A strast, kao i svaka strast je prolazna. Ubrzo je saznala da se njen Zvonko vratio starim navikama. Počeo ju je da vara. Prvo tajno, a onda sve više javno. Kakav bi to on zavodnik bio, ako društvo u Palanci nije moglo da sazna detalje njegovih vanbračnih avantura…

Trideset godina kasnije Jelena i Zvonko su se razveli. Sinovi, već odrasli momci, otišli su svojim putem. Zvonko se preselio u porodičnu kuću svojih roditelja, a Jelena je ostala sama u praznom stanu. Ona i uspomene.

Razvod je primila sa dozom hladnoće baš kao i brak. I ovog puta on je odlučio. Ona je samo ćutala.

Iz starog kofera je izvadila požuteli list na kojoj je davno napisana, ispostavilo se, proročka pesma onog pesnika iz Beograda. Kad god bi je pročitala, pesma bi je vratila u mladost, na usnama bi osetila taj čudesni topao, nežan poljubac sa ukusom zrelih jagoda.

A onda, sasvim neočekivano, jednog dana na pešačkom prelazu ispred zgrade u kojoj je živela, srela je njega. Pesnika iz Beograda…

Oči su joj zasijale, osmeh prekrio umorno, još uvek lepo lice, neka davno ugašena vatra se rasplamsala i u trenu oterala njenu višegodišnju hladnoću iz tela.

Zvonko joj je često pregovarao da je hladna kao zmija. Pesnik – nije. Toplina njegovih usana je jedina umela da otopi led u njoj. Sada, dok su na pešačkom prelazu se približavali jedno drugom, setila se da je pesnik kleknuo pred nju kada joj je izjavio svoju ljubav. Zvonko, čak i kada je bio slepo obuzet nagonom da je osvoji, nikad to nije učinio. Tek sada, posle 30 godina shvatila je razliku. Nepremostivu.

Pogledi su im se sreli. Prepoznali su se, iako su se oboje promenili. Godine su učinile svoje. Ne, nije joj bilo važno što je osedeo, još uvek je imao setne oči i tople usne. Htela je da mu kaže zdravo, da ga zasutavi i saopšti mu da se razvela. Da je ponovo slobodna, da može biti njegova… Da žudi za njegovim toplim, nežnim poljupcima sa ukusom zrelih jagoda. Uspela je samo da se nasmeši i klimne mu glavom u znak pozdrava. On joj je uzvratio na isti način i – produžio dalje. Ona se okretala za njim da ga prati pogledom. On se nije ni jednom okrenuo. Stala je na trotoar i posmatrala ga. Na drugoj strani ulice čekala ga je žena i sin. Pesnik ih je zagrlio, poljubio i nastavio svojim putem u nepoznato. U sopstvenu budućnost.

Jelena ih je posmatrala minut. Dug minut je pratila svoju izgubljenu sreću i videla njegovu. Zamislila je sebe da je ona na mestu te žene koju grli… Istog trena oblaci nad njenom glavom počeli su da igraju. Pesnik je sa svojom porodicom seo u automobil i otišao, a Jelena je pala u nesvest. Probudila se u bolesničkoj postelji. Lekari su rekli da ju je „udarila sunčanica“. Jelena nije rekla ništa. Samo je drhtavom rukom dodirunula svoje usne.

Na njima nije bilo ni traga od toplog, nežnog poljupca sa ukusom zrelih jagoda. Samo pukotine samoće…

Rajko Dvizac

Neovlašćeno korišćenje ovog teksta bez dozvole autora, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.

Knjige Rajka Dvizca možete poručiti na sajtu izdavača Cyberpublishing Verlag GmbH Wien Austria ili direktno od pisca, preko njegove Fejsbuk stranice OVDE

Prethodni članci

Add a Comment

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *