GRADOVI KOLUMNE

Zrenjanin, grad koji to više nije, ostaće upamćen po dve budale: Kuji Drockar i Slobi Balvanu

Zrenjanin: Od sjaja do očaja

Pre četvrt veka Zrenjanin je bio jedan od najrazvijenijih industrijskih gradova socijalističke Jugoslavije i centar prehrambene proizvodnje. Danas su na većini tih firmi katanci, ali se otvaraju neki novi pogoni. Stanovnici preživljavaju i čekaju bolja vremena.

Zrenjanin nije poznanik na prvi pogled. Grad koji se nalazi u samom središtu Banata, tamo negde gde bi se nalazilo srce Vojvodine. Nema prepoznatljiv simbol. Mada ćete ga poznati po zgradi Vodotornja u centru, katoličkoj crkvi ili po spomeniku Kralju Petru Prvom Karađorđeviću, po kome je Zrenjanin nosio i ime Petrovgrad. Možda ćete ga prepoznati i po brojnim mostovima, iako Begej nije neka opaka reka. Kažu čak da je mogu preći i četiri konja debela.

MADA ĆETE DANAS ZRENJANIN NAJPRE PREPOZNATI PO RUINIRANIM ISTORIJSKIM CELINAMA I DEVASTIRANOM KULTURNOM BLAGU.

Zrenjaninci od položaja svog grada i tranzicije u zadnjih 25-30 godina nisu imali mnogo vajde. Čak je utisak da je situacija sve gora: od industrijskog giganta Socijalisticke Jugoslavije do katanaca na fabrikama koje su nekada hranile grad. Neki ce reci i mnogo više od toga.

Samo je kombinat Servo Mihalj imao veću robnu razmenu nego što danas zajedno imaju tri bivše republike SFRJ – Makedonija, Bosna i Hercegovina i Crna Gora.
Od preduzeća iz prehrambene industrije jedino radi mlekara u vlasništvu Francuza i moderna i velika uljara u vlasništvu hrvatskog magnata Ivice Todorića. Nema zemljoradničkih zadruga, nema preduzeća poput „Beka“ koji su izvozili za potrebe američke industrije i slično. Nema poznatih industrijskih preduzeća, nema tekstilne industrije koja je bila uzor za razvoj drugih krajeva naše ( nekadašnje ) zemlje.

Nekadašnji gradonačelnik Zrenjanina i bivši ministar poljoprivrede Goran Knežević poznat po lopvluku i aferama iz ove varoši je.

Foto: agencije
Prosečna plata samo san

Najveći problem i Zrenjanina kao i drugih srpskih gradova je nezaposlenost. Po statistici prosečna plata u gradu je 41 hiljada dinara ali će vam stanovnici ovog grada reći da o toj naknadi mogu samo da maštaju.

Utoliko je, s obzirom na prethodni nivo razvijenosti, ova praznina koju danas imamo poraznija. Sasvim je izvesno da nju ne mogu da popune „Dreksel majer“ i „Pompeja“ italijanska u kojima naši radnici rade za afričke ili azijske nadnice“, kaže zrenjaninski jedan sociolog.

PRI TOME SE MORA NAGLASITI PARADOKS, NA PRIMERU TOG NEKOG ROBOVLASNIČKOG DREKSLMAJERA, DA U ISTOM RADI OKO 20 % ONIH KOJI RADE NAJPROSTIJE MANUELNE POSLOVE – PLETENJE KOJEKAKVIH ŽICA I KABLOVA – SU LJUDI SA VIŠOM I VISOKOM STRUČNOM SPREMOM, A OSOBE U MENADŽMENTU I ADMINISTRACIJI SU UHLAVNOM NEOBRAZOVANE PERSONE SA BOGATIM KREVETSKIM ISKUSTVOM.

U većini porodica zaposlen je samo jedan član, a mnogima je jedini izvor primanja penzija njihovih roditelja. Čak i oni koji imaju pristojnije zarade, kažu, da ne mogu da priušte sve ono što bi želeli. Sanja i Zoran Simanić, iako oboje rade, svakog prvog u mesecu prave detaljnan plan trošenja novca.

„Stambeni kredit imamo, pa se to prvo plati, pa se plate računi, onda hrana, školovanje tako da najosnovnije može da se priušti. za nešto više je malo teže“, kaže Sanja.

Zoran dodaje da se ljudi snalaze kako znaju i umeju da bi prehranili porodicu. „Prvo mora da se promeni da plate budu malo veće. Sve je privatno i svi plaćaju što se kaže minimalac. Ne znam od dve prosečne plate ne može da živi četvoročlana porodica. Ako neko kaže da može, po meni to nije istina. Mora dodatno da se radi, trči privatno“.

Pad životnog standarda najviše se oseća u trgovinama i na pijaci. Promet je iz meseca u mesec sve niži.

„Konkretno zimnica, pre godinu dana se kupovalo po tri džaka, danas se kupuje pola džaka. Prošle godine je išlo tri džaka po 10 kilograma, a danas se kupuje pet eventualno 10 kilograma – pet kilograma babure i pet kilograma crvene paprike“, kaže jedan od prodavaca na pijaci.

„Koju god cenu da kažeš, da spustiš, da prilagodiš ljudima to je njima zaista skupo. Kažu ili nemam ili fali mi ili nemam 10 dinara, zaista ljudi su sa praznim novčanicima“, dodaje njegova koleginica.

Ništa bolje ne ide ni ugostiteljima. Branislav Grubački je privatnik već 22 godine i tvrdi da mu nikada nije bilo toliko teško da posluje kao sada.

„Nikada ovde nije bila neka potrošnja velika, nego je bilo mnogo više ljudi. Ako ljudi nema na ulici, kako ih očekivati u lokalu. Mnogo je propala provincija u Srbiji, ako to smem tako da nazovem, da mi Zrenjaninci ne zamere. Ali zaista je to tako. Mnogo su gradovi ove veličine devastirani da bi uopšte mogli da računaju na kritičnu masu koja će do kraja promeniti“, objašnjava vlasnik Pozorišnog kluba „Zeleno zvono“.

Ako već do posla ne može da se dođe preko noći, mnogim Zrenjanincima bi značilo i kada bi im se svakodnevne aktivnosti učinile lakšim.

„Mi nemamo uličnu rasvetu, noću bez baterijske lampe ne možeš nigde da kreneš, to opet nije neka velika stavka, ili nema ko to da odradi ili su sredstva stvarno tako mala da ne mogu da se zakrpe i te rupe po ulicama. Mi ovde imamo i kupalište „Peskaru“ to je neograđeno, deca nam prolaze tu da kad idu u školu, silaze dole, blato, sneg neko će se okliznuti, posle je kasno. I autobusi su loši, neredvoni, često ga čekaš i po sat i po vremena, više se isplati ići peške, pre se stigne. kvare im se često ti autobusi, letos se autobus na Bagljašu zapalio od vrućine“, kaže Sanja Simanić.

Odlazak u veće gradove

Geografski položaj trebalo bi da bude prednost Zrenjanina. Grad se nalazi u centru Banata i na gotovo jednakoj je udaljenosti od Novog Sada i Beograda.

„Pokazalo se da politička svrsishodnost i geografski razlozi nisu u skladu. Zrenjanin je danas usko grlo u saobraćajnom pogledu, mogao bih čak reći i slepo crevo severne srpske pokrajine. Železnica je u još gorem stanju, neke magistrale poput Alibunara i Vršca su onesposobljene, izvađene su šine“, kaže profesor Kuljić.

„Ja sam u svom klubu“Zeleno zvono“ od toga napravio prednost, jer svi ljudi koji nešto rade u Beogradu i Novom Sadu, mislim po pitanju kulture i zabave, jednostavno im je ovo nezaobilazna tačka delovanja. Oni kažu da ići ćemo i do Zrenjanina i „Zelenog zvona“, to je na sat vremena vožnje“, kaže Branislav Grubački.

Taj položaj međutim dovodi i do toga da mladi sposobni Zrenjaninci u svoj grad dođu tek ponekim vikendom jer zive i rade u Beogradu i Novom Sadu..

Zrenjanin je žrtva centralizacije političke i ekonomske moći Vojvodine u Novom Sadu.
Najpre je sedište naftne industrije bilo ovde, jer su i nalazišta nafte i gasa u Banatu. Krajem 50-ih i početkom 60-ih godina prošlog veka ona je izmeštena u Novi Sad. Bilo je reči da se rafinerija gradi u selu Elemir, nadomak Zrenjanina, što je i logično s obzirom na blizinu izvora dostupnost i rečnih i kopnenih komunikacija. Ona je izmeštena i rafinerija je podignuta u Novom Sadu. 70-ih godina rasformiran je i „Srbija gas“ čije je sedište bilo u Zrenjaninu“, kaže profesor i dodaje da to nisu jedini primeri. Slično je bilo i sa Banatskom bankom i drugim preduzećima.

Zrenjanin je bio kandidat za evropsku prestonicu kulture 2020. godine. Pa, i pored toga čini se da Zrenjaninci nisu baš zainteresovani za kulturna dešavanja. Za razliku od pozorišta, koje je relativno posećeno, bioskop se otvara samo kada su premijere domaćih filmova. Ni na koncertima nema mnogo publike.
Zrenjaninci su imali 1500 koncerata, 500 tribina, promocija raznih, izložbi, ali ih je moglo biti duplo više.
Sada, kulturna scena je na izdisaju.

Osim ekonomskih poteškoća sa kojima se suočava većina građana Srbije, Zrenjaninci imaju i veliki ekološki problem. Celu deceniju voda iz gradskog vodova zabranjena je za piće. Kada će problem biti rešen niko ne zna.
Još 1982. je prvi put osnovano preduzeće „Fabrika vode u izgradnji“, rađena su raznorazna pilot postrojenja, dolazilo se do raznih rešenja, bilo je potrebno da se to uskladi sa domaćim zakonodavstvom i za sada nije pošlo nikome za rukom da taj problem reši. Potpisan je ugovor koji nije sasvim validan i nije još stupio na snagu.

SADA SE PO GRADU PRIČA DA ĆE SVAKI PUNOLETNI ZRENJANINAC MORATI DA UČESTVUJE U FINANSIRANJU TE PROPALE INVESTICIJE SA PO 200 €.

ZRENJANIN od prošlog popisa ima 10 hiljada stanovnika manje. To je generalno problem. Poslednje veliko što je urađeno u infrastrukturi urađeno je pre 30 godina, a sada se ima jedva dovoljno sredstava da se okreče fasade i da održavaju u tom nekom stanju.

U blizini grada postoji aerodrom. Pričalo se da će tu možda da sleću i svetski poznate „lou kost“ kompanije ali i od toga su ostale samo priče.

A SADA KAD SE ZNA ZA STJUARDESU KIJU, I TE LOU KOUST KOMPANIJE IMAJU DA ZAOBILAZE BEČKEREK U ŠIROKOM LUKU.

Od grada sportova do nedostatka sportista
Foto: agencije

I o zrenjaninskom sportu danas samo može da se prica. Grad odakle je najbolji evropski kosarkas svih vremena Dejan Bodiroga, najbolji svetski odbojkasi Nikola i Vladimir Grbić i grad čiji je rukometni klub nekada igrao finale današnje Lige šampiona nema čime danas da se pohvali.

Zrenjanin je iznedrio mnogo, mnogo vrhunskih imena u različitim sportovima počev od košarke, fudbala, odbojke, plivanja, rukometa, rvanja, u onim skromnim uslovima.

Da bi se postao svetski i evropski šampion potrebno je mnogo, mnogo truda, mnogo ulaganja i danas čim neki mladi sportista malo stasa i malo pokaže kvalitet onda počnu da zveckaju dobri ugovori iz inostranstva. Mladi ljudi odlaze i onda je teško to nadoknaditi, jer zaista u ovim sadašnjim uslovima teško je privoleti mlade momke i devojke da ostanu u tim klubovima da igraju i treniraju po ceo dan za neke minimalne nadoknade.

Dugo vremena, a i danas, je obrazac postignuća u Zrenjaninu bilo mesto u pokrajinskoj nomenklaturi vlasti, ljudi koji danas već 15-ak godina oličavaju tj. zastupaju interese Zrenjanina su ljudi kojima se Zrenjaninci neponose.

Tako i ne treba čekati da neko sa strane Zrenjanin vrati na stare puteve slave i mapu razvijenih gradova ne samo Srbije nego i šire, već to treba da potekne od samih Zrenjaninaca. I tek, kada u glavnoj gradskoj ulici subotom i nedeljom ponovo bude mnogo ljudi i žamora to će biti siguran znak da se grad izvukao iz krize. A tada valjda više neće biti ni zgrada koje se što zbog nebrige, što zbog nedostatka novca urušavaju, iako su zakonom zaštićene.

ALI, TO SE NEĆE DESITI.

ZRENJANINCI SU PO PRIRODI INERTAN I NEZAINTERESOVAN SVET, NESPOSOBAN DA BILO ŠTA PROMENI, JER ROÐENIH ZRENJANINACA JE SVE MANJE, LJUDI KOJI OSEĆAJU OVU VAROŠ KAO SVOJU POTISNULE SU HORDE ČOBANA IZ KOJEKAKVIH PRIPIZDINA KOJI SU NIČIM IZAZVANI I NI OD KOGA POZVANI DOŠLI, I NAŽOST OSTALI I U SVOJE BAHATE RUKE PREUZELI UPRAVLJANJE POMENUTIM SREDNJEEVROPSKIM GRADOM KOJI JE, O UŽASA, ZALIČIO NA BAŠ ČARŠIJU ILI NA NEKU KORDUNAŠKU PRIPIZDINU.

I DOK ONI KOJIMA JE STALO DO SVOG GRADA NE PREUZMU STVAR, I NE REŠE ISPRIČANU KATAKLIZMU KAKO SPADA, ZRENJANINCI ĆE PITI KANCEROGENU VODU, ČEKATI DA IM SE SAGRADI BOLNICA KOJA SE GRADI 40 GODINA, PLAĆAĆE NAJSKUPLJE GREJANJE U REGIONU,
I GLEDAĆE ZADRUGU,
U KOJOJ IH SRAMOTE NEKAKVA KUJA DROCKAR I NJENA MAJKA ČUVENA RASTURAČICA BRAKOVA, TE ONI NESRETNI SLOBA, KOJI LEPO TREBAO DA SE ZAMONAŠI I MANE SE ŽENA.

P.S.

Sahrana Miloša Kockara pretvorila se u seoski vašar.
Svaka zrenjaninska vucibatina koja tog dana nije znala šta će sa sobom došla je da prisustvuje ekspliziji bluda i nemorala.

Autor: ZORICA SINADINOVIĆ

Priredila: Јелена Анжујска

Izvor: Facebook, RTS

[frontpage_news widget="13129" name="Prethodni članci"]

Ostavite komentar