MUSTAFA NADAREVIĆ: Još se samo deca smeju

Glumac Mustafa Nadarević: U događanjima na našim prostorima najviše je stradao jadni narod. Iz Hrvatske i Bosne mladi odlaze u jatima. Kad hodam, vidim da „mrki“ ljudi idu prema meni, još se samo deca smeju
Foto: Printscreen/ pvportal.me

POSLE devetogodišnjeg rada na seriji „Lud, zbunjen, normalan“, Mustafa Nadarević udružio je snage sa kolegama Senadom Bašićem i Moamerom Kasumovićem, i u hit predstavi „Sjajni momci“, koja će polovinom oktobra biti izvedena u Sava centru. Dolazak barda balkanske scene u Beograd da najavi predstavu, bio je i retka prilika da razgovaramo sa njim.

Iako umoran od puta, rado je prihvatio da govori za čitaoce „Večernjih novosti„. Na početku razgovora otkrio nam je zašto je napustio ulogu Izeta Fazlinovića, koja mu je donela veliku popularnost.

– Nisam više mlad, a raditi devet godina istu seriju je mnogo – kaže Nadarević. – Došlo je do zasićenja. Umorio sam se. Nisam više imao ni kućnu pomoćnicu. Nisam više imao ni prijatelje. I ranije sam govorio da hoću da odem, međutim, ljudi oko mene uspevali su da me ubede i pristajao sam na ponovnu saradnju. Scenario za sve epizode napisao je Feđa Isović, nije mu bilo lako, a režirao ih je Elmir Jukić. Ozbiljne produkcije imaju cele timove, koji se time bave. Novi reditelj bi dao svežinu.

* Da li je sa vašim odlaskom završeno snimanje serije?

– Da. Snimili smo 264 epizode i trebalo je da uradimo još 36 da postanemo svetski rekorderi. Zašto sada beležiti rekorde kad smo kao invalidska olimpijada?! To više ne bi bila prava atletika.

* Koliko ima Mustafe Nadarevića u liku Izeta Fazlinovića?

– Nema nimalo. Baš. Moj život je potpuno drugačiji. Način razmišljanja je drugačiji. Na Izeta podsećaju neki likovi iz moje okoline, ljudi koje sam sretao. Još sam živ, iako na nekim portalima objavljuju da sam umro, a puno puta sam glumio smrt. Bio sam ubica, ubijen, čak sam jednom igrao homoseksualca. Ne moram, dakle, imati ta iskustva da bih ih mogao glumiti. Glumac ima svoje unutrašnje fioke. I, ko zna šta je sve u nama i šta sve možemo domašiti.

* Za devet godina Senad Bašić, Moamer Kasumović i vi postali ste uigran tandem. Čija je ideja bila da nastavite saradnju u predstavi „Sjajni momci“?

– Ciljano smo tražili predstavu za nas trojicu. Film „Sjajni momci“ ili „Sanšajn bojs“ bio je u konkurenciji za „Oskara“, kada ga je dobio fantastični „Let iznad kukavičjeg gnezda“. Nagrađen je samo glumac za epizodnu ulogu. „Sjajni momci“ su interesantna komedija.


* Da li ste očekivali da će predstava postati regionalni hit?

– Mislili smo da ćemo je igrati dva-tri puta mesečno, tek da ne izgubimo kondiciju. Očigledno smo pogrešili. Predstava je doživela veliki uspeh. Obišli smo pola sveta za godinu dana, a očekuje nas turneja po Americi i Kanadi, pa ponovo nordijske zemlje, Nemačka, Austrija…

* U Srbiji ste veoma popularni, planirate li možda turneju u našoj zemlji?

– Producent, koji nam je organizovao turneju u Hrvatskoj, došao je ovde da se dogovori o tome.

* Iza vas su mnoge pozorišne i filmske uloge, koju biste posebno izdvojili?

– Ne mogu da se opredelim. Kad bih uzeo od svake uloge po malo, sastavio bi se jedan dobar čovek – složen i interesantan.

* Ljudi vas vole i to prija, ali može da bude i naporno…

– Svakome je drago kad je voljen. Serija „Lud, zbunjen, normalan“ je imala pun uspeh u celoj regiji i gde god dođemo moramo da se slikamo i delimo autograme. Da, to zna da bude naporno.

* Serija je odlično primljena u svim bivšim jugoslovenskim republikama, imate li osećaj da ste na neki način ponovo ujedinili ovaj prostor?

– Možda je čudno da su i serija i predstava odlično primljeni u Sloveniji. A možda i ne bi trebalo da čudi, tamo ima puno „čefura“, a to smo mi južni narodi – Hrvati, Bosanci, Srbi i Makedonci. Cela regija inficirana je tom serijom i to je lepo. Neki prijatelji kažu da je obožavaju i u Bugarskoj.

* Da li je završeno snimanje filma „General“ o Anti Gotovini u kome glumite?

– Ja sam završio svoj deo. Nisam u toku, mada mislim da film još nije gotov.

* Glumci iz Srbije, i pored ponuđenih velikih honorara, nisu hteli da glume u filmu o čoveku koji je rukovodio vojnim delom operacije „Oluja“. Jeste li se vi dvoumili?

– Ne znam kako je rađena podela uloga. Sa rediteljem Antunom Vrdoljakom radio sam „Kiklopa“ i „Glembajeve“. Kada me je pozvao i rekao da ima 85 godina, da mu je to poslednja režija i da bi voleo da sarađujemo, prihvatio sam da glumim bez razmišljanja. Mislim da je red da mu se na neki način odužim.

* Verujete li da će se jednom ispraviti nepravda, koju ste ranije spominjali, da „zbog nečijeg ludila i pogrešnih poteza više neće odgovarati celi narodi“?

– Mislim da neće. U svim ovim događanjima na našim prostorima, najviše je stradao baš jadni narod. Još od Turaka je raja dobijala svoj fasung, a ratni profiteri se javljaju, to je jasno, gde god pogledate. To je i normalno. U ratu ispliva svašta.

* Živimo li u svetu nekažnjenog nasilja?

– Živimo.

* Kako se borite za opstanak u takvom svetu?

– Dosta teško. To deluje na čoveka. Čim se probudiš već su ti pred očima neke nesreće. Ne mogu da razumem i nikad mi neće biti jasno da neko ko je kriv, ko je nešto pokrao, napravio zločin, bude oslobođen. Sva ova događanja su nam otvorila oči i pokazala da je svet složen na nepravdi. Danas je pravedan samo onaj ko ima novac. Nažalost, živimo u takvoj zemlji.

* Da li ste primetili da se ljudi sve manje smeju?

– Kad hodam ulicom, vidim da „mrki“ ljudi idu prema meni. Deca se, tu i tamo, smeju. Još ne znaju šta ih čeka. To prevrtanje dinara pet puta preko ruke, hoćeš li ga potrošiti ili nećeš, dosta nas je uozbiljilo. Tako je, kako je. Pokušavamo, ali nažalost ne možemo promeniti trenutnu situaciju. Možda ćemo se opametiti i pravda će možda na kraju pobediti.

* Mislite li da je vreme Josipa Broza bilo bolje?

– Apsolutno. Pre svega, bilo nas je dvadeset miliona. Svaki film gledalo je nekoliko miliona ljudi. Sad smo rascepkani na pet, šest, četiri, sedam, osam i ne znam koliko miliona. U Titovo vreme živelo se drugačije. Školovanje je bilo besplatno, mogao si da studiraš šta si želeo, imao si socijalno osiguranje, neku socijalnu državu. Danas toga nema. Ne znam da li iz Srbije odlaze mladi ljudi, ali iz Hrvatske i Bosne, onako – u jatima.

* Gde odlaze?

– U neke zemlje po Evropi gde mogu pristojno da žive. Pošto sam u godinama, kao primer navodim doktore, jer su mi potrebni. Oni odlaze za daleko veće plate nego što su ovde, a da ne govorimo o mladim mozgovima. Baš se rasipamo. Odlazimo, nestajemo, curimo i iscurićemo u neko doba. Nadam se da će sa tim zajedno iscuriti i sve zlo koje se nagomilalo na ovim našim prostorima.

NISU NAS OTROVALI

* NIKAD nisam prekinuo prijateljstvo sa glumcima iz Beograda. Čuli smo se i družili svih ovih godina i u vreme raspada Jugoslavije. Bolje da ne govorim njihova imena, jer ako kažem Mira, zaboravio sam Voju… Sretan sam da nas nisu otrovali ovi trovači – kaže Nadarević.

NIŠTA SE NIJE PROMENILO
* DA li se u Hrvatskoj živi bolje otkako je u Evropskoj uniji?

– Ništa nije bolje. Živi se slično kao u Srbiji. U Sloveniji je drugačije. Slovenci su vazda bili ispred nas u mnogim stvarima. Eto, penzije njihovih glumaca su mnogo veće od mesečnih plata glumaca u Hrvatskoj i Srbiji. Ništa se nije promenilo.

Izvor: Novosti/ Dragana Matović

Prethodni članci

 

Add a Comment

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *