KOLUMNE

PAZI S KIM SE SLIKAŠ – Mini suknja, AK-47, poljupci, pederi i fukare

„Fotografija može biti dokaz. Međutim, isto tako može odvesti na krivi trag. U potpunu neistinu. Rečima, fotografijama i konstrukcijama može biti ubijen čovek. Ova oruđa su opasnija od oružja“, pisao je Nenad Zorić u tekstu za Sputnjik, početkom prošle godine

Foto: Agencije

Zorić u tekstu objašnjava moć fotografije i kako može da dovede do različitih tumačenja, tačnih ili pogrešnih, dobronamernih ili zlonamernih.

Mi vam prenosimo delove iz teksta i fotografije koje govore same za sebe, a vi sami prosudite šta one govore o ličnostima koji su na njima:

Patrijarh i Marijana Čolić-Kostić-Mateus… dalje ide, dalje ide…

„Patrijarh, neka ne zameri njegova svetost, nije šiparica ili đilkoš, pa da đipi kao poparen ako mu neko priđe ili sedne pored njega. Ma ko to bio.

Zato nije njegova krivica ako, kao pre nekoliko godina, na nekom prijemu – zvanih i neznanih – priđe i sedne na fotelju do njega Marijana Mateus. U mini-suknji.“, brani patrijarha Zorić.

„Koji je među vama bez grijeha neka prvi baci kamen na nju.“ (Jv. 8,3-7), rekao je Hrist kad su mu doveli preljubnicu da joj sudi, tako da ni mi nemamo prava suditi poglavaru SPC.

Međutim, osmesi i pogledi sa fotografije mogu vrlo da budu zbunjujući po patrijarhovo stado, a možda i nisu zbunjujući, jer se stado možda i zove stado, zato što ide gde ga, trenutno kockom izabrani pastir nagoni, bez razmišljanja, pa makar i na klanje.

Voja bez mačke i AK-47

Zorić nadalje objašnjava ljubav naroda serbskog prema oružju braneći već zaboravljenog Vojislava Koštunicu, koji umesto svima dobro poznate mačke, u naručju drži kalašnjikov:

„Srbi vole oružje. Vole ga i drugi narodi. Uostalom, ono se može koristi i u odbrambene svrhe. Tako su ga Srbi prečesto i koristili. Valjda ga zato i vole, spasavalo im je glavu i ognjište. I vole da se fotografišu sa oružjem, pa i da druge fotografišu sa istim.

Vojislav Koštunica, bivši predsednik Jugoslavije i premijer Srbije više ne dozvoljava ni da ga fotografišu sa čašicom prepečenice, jer mu je jedna fotografija sa kalašnjikovom zadala mnogo ničim izazvanog pravdanja. I omogućila onoliko konstruisanja svakojakih optužbi“, jada se Zorić nad sudbinom čoveka, koji se ni kriv ni dužan našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme i sve pogrešno, s namerom ili ne, odradio.

Đinđić, Arkan i ko se zadnji smeje – najslađe se smeje

Nenad Zorić se zatim osvrće na fotogorafiju dva pokojnika, Zorana Đinđića i Željka Ražnatovića Arkana.

On u tekstu opravdava zajedničku fotografiju čoveka koga za života u Srbiji niko nije voleo (Đinđić) i čoveka koga su se za života u Srbiji svi plašili (Arkan).

„Šta da radi pokojni Zoran Đinđić kad u parlamentu Srbije naiđe na pokojnog Željka Ražnatovića Arkana. Da se sakrije u restoranu, pa ispod šanka?

Pa nije ga Đinđić izabrao i omogućio mu da sedi u poslaničkim klupama već tadašnji zakon, (možda) nesprovođenje tog zakona i glasači. I onda bude: „Eno, Đinđić sa Arkanom“…

Učtiv pozdrav u parlamentu ne daje odgovore na ova pitanja. Ne bi trebalo ni da izaziva neistinite interpretacije.“, opravdava Zorić pozdravljanje Đinđića sa Arkanom.

Sva pravdanja Đinđića od strane Zorića padaju u vodu zbog iskreno srdačnih obostranih osmeha na slici, a naročito drugom fotografijom i poljupcima pokojnika i buduće ucveljene udovice.

Đinđića je posle ubistva naprasno Srbija zavolela, a širokogrudo nagradila i nagrađuje njegovu udovicu.

Srpski narod umeo je da se zahvali i zahvaljuje se i dan danas obilato Arkanovoj udovici, čuvenoj srpskoj majci, pravosnažno osuđivanoj zbog krivičnih dela, Svetlani Ražnatović,  jednoj od glavnih uzdanica Aleksandra Vučića tokom predsedničke kampanje.

Ružić, neki tamo peder i lepa književnost

Branko Ružić sa Igorom Mikićem, koji se proslavio uzvikom „Vučiću, pederu“

Zorić dalje nastavlja sa pravdanjem, ovoga puta sadašnjeg ministra Branka Ružića, zbog fotografije sa navijačem Partizana, Igorom Mikićem. Mikić je postao poznat uzvikivanjem „Vučiću, pederu“ u živom prenosu fudbalske utakmice Srbija-Albanija.

„Navijači su osobena sorta. Prava potkulturna grupa koja ima svoje običaje, svoja pravila, svoje principe… Naime, ima ih različitih starosnih dobi, stepena obrazovanja, imetka ili položaja u društvu. Kad se nađu na utakmici ili posle nje, svi su jednaki.

Kafana je mesto gde je suština u čašici razgovora. Fotografije su sastavni deo tog običaja ali i navijačkih manira. Vole ljudi da se zna gde su bili, sa kime su bili, šta su tamo radili.

I onda jedna takva fotografija natera Branka Ružića, navijača Partizana i potpredsednika SPS, da se pravda…“

Zorić zaboravlja da doda da je siroti Branko ispod sporne fotografije napisao: „Moje prvo upoznavanje sa čovekom, ljudinom Igorom Mikićem, rodom iz Peći… Divan čovek, čestit, pošten i, što je meni najvažnije, grobar od glave do pete.“

Dobro, tad Ružić nije bio ministar i mada član vladajućeg SPS-a, otvoreno je povremeno bockao i napadao Vučića, ali smo sigurni da sad kao ministar želi da te fotografije nema.

Sigurni smo i da idilu između SPS-a i SNS-a kvari fotografija na kojoj Ružić ponosito u skupštinskoj sali čita knjigu Predraga Popovića o Aleksandru Vučiću „Politička fukara“.

Iskreno se nadamo da Branko ne naziva predsednika Vučića, kad se sretnu,  imenima kojima su ga nestašni Popović  i „grobar od glave do pete“ Mikić nazvali.

Možete li zamisliti njihov susret, kako se rukuju, tri puta po srpski poljube i  Branko kaže Aleksandru:

– „Gde si bre predsedniče, politička fukaro i pederu!“ 

Što ne ide – ne ide…

Kup’o se u bazenu nisam, šta se mesilo onim brašnom – nemam pojma

I da tekst završimo još jednom poznatom i idiličnom fotografijom, ministra Lončara i Dušana Spasojevića, vođe Zemunskog klana, koja je takođe pomenuta u Zorićevom tekstu.

Još jedna fotografija koju zlobnici tumače na najgori mogući način. 

Sad to kako zlobnici tumače, može da nas interesuje, a i ne mora, jer,  niti su sva lica sa fotografija najpogubnija za našu golgotu, niti su spomenuti još stotine njih zbog kojih smo tu gde jesmo. Nebitno.

Samo, sigurno je da je već isuviše kasno i da je prošlo vreme kad smo trebali da se osvestimo i zabrinemo, prodrmamo i shvatimo da su se udružili najgori ološ i šljam, najgore bitange i kriminalci, najpohlepnija ljudska govna i gnjide, koji su nam polako i sigurno ubrizgali kolektivnu totalnu anesteziju, iz koje nama više, na žalost, buđenja nema.

A još verovatnije je da smo svega bili svesni, samo smo bili i ostali kukavice, koje dobijaju na kraju balade, ono što su i zaslužili.

Jutarnji GLASnik/ M. A. M.

[frontpage_news widget="13129" name="Prethodni članci"]

Ostavite komentar