KOLUMNE

Srbija je kolonija. To je istina koja se mora doslovno shvatiti.

Slobodan Antonić: Razumeti šta smo

Kolonizator, kao deo kolonizatorske ideološke matrice, stvara „kontramitologiju“. Stoga se u Srbiji umesto Kosovskog zaveta proizvodi mit o Velikom evroreformatoru

Srbija je kolonija. To nije samo zgodna metafora, preterivanje koje služi da se čitalac zamisli ili mobiliše. To je istina koja se, u slučaju Srbije, mora doslovno shvatiti.

U dobu smo mutiranog kolonijalizma. Mutacije su svuda u svetu klasični kolonijalizam učinile neprimetnijim i podmuklijim. Trupe kolonizatora više ne marširaju glavnim gradom kolonije. Strana zastava više ne leprša ispred palate kolonijalnog guvernera. Ali, zemlje „kapitalističke (polu)periferije“, u doba neoliberalnog globalizma, eksloatisane su i potčinjene isto, a nekad i gore, negoli u vreme klasičnog kolonijalizma.

Kada je pak o Srbiji reč, pisao sam već o različitim znacima našeg kolonijalnog položaja – od besplatne radne snage kojom raspolažu strane kompanije („stimulacija od 10.000 evra po radniku“), do načina na koji se kod nas donose zakoni („prvo Brisel, pa Beograd“).

Pisaću o tome, naravno, još – posebno u seriji članaka koja će, nadam se, uslediti na ovom sajtu. Jer, naš politički i društveni život možemo istinski stvarno da razumemo tek ako ga stavimo u kontekst kolonijalne situacije.

No, za ovu priliku navešću tek nekoliko „materijalnih“ pokazatelja kolonijalnog položaja Srbije.

Prvi je bankarski sektor. U centralnim zemljama EU – Nemačkoj, Francuskoj ili sad već iz EU izašloj Britaniji, većina banaka u vlasništvu je tamošnjeg domaćeg kapitala. U perifernim zemljama EU (na eks-socijalističkom Istoku), naprotiv, ubedljivo dominantan je strani bankarski kapital . Sa treće strane, u Srbiji sve banke, osim Komercijalne, a ona će, takođe, uskoro pripadati strancima  – u vlasništvu su inostranih, prvenstveno EU struktura. Samo su u koloniji sve banke strane: a Srbija je upravo takav primer.

Drugi pokazatelj je zakonsko regulisanje položaja domaće radne snage. Naš važeći Zakon o radu donet je tako što su se srpske vlasti držale preporuka Američke privredne komore u Srbiji. Izmene tog zakona, pak, rade se na osnovu zahteva Saveta stranih investitora u Srbiji .

Aleksandar Vučić je i zvanično osnovao „radnu grupu“ koja će, sprovođenjem izmene regulative Zakona o radu, a prema preporukama Saveta stranih investitora, „poboljšati poslovnu klimu u Srbiji“ . Te „preporuke“, na primer, uključuju i to da žene na porodiljskom odsustvu, kao i trudnice na bolovanju, mogu da dobiju otkaz i da budu proglašene „tehnološkim viškom“ (što je u važećem Zakonu o radu zabranjeno).

Zahteva se i radikalno smanjenje kazni za poslodavce u slučaju da inspekcija rada uoči nepravilnosti u tretmanu radnika, kao i produženje mogućnosti rada na određeno vreme, sa 24 meseca na 36 meseci. Traži se i da poslodavac može, posle tri godine, ponovo da sklopi ugovor na određeno vreme sa radnikom, istina, samo za drugo radno mesto. Traži se i da se proširi mogućnost da poslodavac svakom radniku može da uvede dodatni, prekovremeni rad.

Na sve to politički najmoćniji čovek Srbije odgovara tako što formira „radnu grupu“ koja će, „prema preporukama Saveta stranih investitora u Srbiji“, predložiti „promenu Zakona o radu“ i „poboljšati poslovnu klimu u Srbiji“?! Može li tako nešto biti bilo gde osim u koloniji?

Pogledajte, takođe, i plan za „racionalizaciju“ mreže škola u Srbiji. Njega je, za potrebe Ministarstva prosvete, izradila Svetska banka. Tim planom predviđeno je ukidanje više stotina odeljenja u srpskim školama. Šta ima Svetska banka s našim školama, zapitaćete se. No, jedino u koloniji banke iz metropole određuju koliko će biti učenika u odeljenju i koliko će biti škola u kom okrugu . To je slika i prilika potčinjenosti jednog naroda i jedne kulture.

I, kao što ukazuje J. A. Mitrić u svojoj studiji o atlanstističkoj hegemoniji u savremenoj (post)kolonijalnoj kulturi , „Srbija je danas, u 21. veku, kolonija zapadnih sila koja – za razliku od ranijih okupacija, kada je pružala žestoki otpor – sada skrušeno moli kolonijalnu EU da je primi pod svoje skute“ (str. 542).

E, baš to „preklinjanje da nam se dopusti da budemo kolonija“ jeste ono što najvećma ponižava. U koloniji postoje samo dva tabora – tabor tlačitelja i pljačkaša (kao i njihovih slugu i „korisnih idiota“); i tabor potlačenih, ponižavanih i sistematski pljačkanih (Memi, str. 50–51). Naš zadatak je da u Srbiji osvestimo i ojačamo taj drugi tabor.

Ne smemo zaboraviti da je cilj kolonijalističke prakse neograničena dominacija na jednoj strani i bespogovorno potčinjavanje na drugoj (ovde, str. 61). Dok ne uspostavi punu kolonijalnu situaciju (Memi, 157), kolonizator insistira na „reformama“ koje od kolonije treba da načine „moderno društvo“. No, svaka od tih „reformi“ zapravo je umanjenje prava domicilnog stanovništva i davanje privilegija kolonizatorima. „Reforme“ traju sve dok svi resursi ne pređu u ruke stranaca i sve dok i poslednje radno, građansko ili ljudsko pravo urođenika ne bude ukinuto.

Posle toga reforme prestaju i nastupa vreme grčevite borbe za konzervaciju uspostavljenog stanja („kolonijalne situacije“). Tada kolonizator bezobzirno pomaže najnazadnije domaće elemente, kako bi predupredio bilo kakvu promenu (Memi, 118). Ali, on uvek, kao deo kolonizatorske ideološke matrice, stvara „kontramitologiju“ (isto, 154). Stoga se u Srbiji umesto Kosovskog zaveta proizvodi mit o Velikom evroreformatoru (Đinđiću, Tadiću ili Vučiću).

Glavni proizvođač mita o Velikom evroreformatoru kod nas je, naravno, „drugosrbijanac“. On kao „tlačitelj“, ili kao „korisni idiot“, aktivno stvara slike o Srbima kao o primitivnim stvorenjima, podljudima, gotovo životinjama, koje se moraju „reformisati“. Srbin je, iz drugosrbijanske perspektive, uvek prostak, siledžija i lenjivac. Tek ako Srbin ponovo postane Jugosloven, ili se iznenada probudi kao Evropljanin, dakle, tek ako pokaže da više nije Srbin, e, onda mu se može priznati status civilizovanog čoveka.

A šta ćemo s tradicionalnim Srbima kojima je teško poreći da poseduju kulturu i obrazovanost? I njih će naš drugosrbijanski komesar da isključi iz kruga civilizovanih ljudi. Jednostavno će ih proglasiti fašistima.

Izvor: Izjave.srb

Evo kako taj proces teče:

Srbi su, po definiciji, primitivne životinje.
Srbin koji je prefinjen, obrazovan, načitan, zna jezike, kosmopolita je, a opet je Srbin, zapravo je fašista.
Takvi „fašisti“ su: Miloš Crnjanski, Dragoš Kalajić, Nikola Milošević, Milo Lompar, Miloš Ković, Zoran Ćirjaković itd.
Dakle, logika tipičnog drugosrbijanskog autofašizma je: nisi naš; dakle ti si ili divljak ili fašista; treće ne postoji.

Takvom agresivnom ideologijom autokolonijalnog drugosrbijanstva, koju zastupaju pripadnici političke, medijske i kulturne elite, domaće stanovništvo je omamljeno i do kraja kontuzovano. U koloniji je, zapravo, najvažnije slomiti zajednicu, preseći socijalne i emocionalne veze, uništiti samopoštovanje, poremetiti i slomiti sve što je važno, da bi se zajednica raspala i da bi od strukturiranog naroda postalo tek agregatno stanovništvo, skup grupacija i pojedinaca koji kao celina nemaju svoju volju, jer su smišljeno podeljeni i sukobljeni.

Stoga kolonijalni upravitelj proizvodi kompradorskog („opslužujćeg“) intelektualca. „Našom kulturom i pozorištem upravljaju strane fondacije, ministarstva kulture, strana ministarstva spoljnih poslova“, kaže Ljubiša Ristić. „Mi kao da ne bismo imali takozvanu nezavisnu scenu da ih ne uređuju holandsko ministarstvo kulture, norveško ministarstvo spoljnih poslova, američke fondacije, nemačke fondacije. Oni daju pare, to je sitno korumpiranje mladog sveta, sto, dvesta evra… Biljana Srbljanović je politički aktivista najniže vrste, koja ceo svoj umetnički uspeh duguje svojim političkim ponašanjima. Peter Handke na pitanje šta misli o njoj odgovorio je samo `NATO Hure`” (videti prevod ovde).

Ali, dotična je istovremeno i idol ovdašnje kompardorske buržoazije. Jedna evrocentrična folk pevačica za nju kaže: „Biljana je zdravo tkivo ove rakom izrovarene države“ (ovde). „Nažalost, naša zemlja se deli na dva dela, čak i u muzici. Kao i Biljana, i ja sam evropska žena u Srbiji, zrak svetlosti u poseljačenoj Srbiji“, kaže ona (ovde).

Upravo to je slika Srbije, zemlje koja je duboko u kandžama kolonijalizma. Nenad Prokić u znamenitom diktumu veli: „Srbija će biti moderna, sa Srbima ili bez njih“ . Nezamislivo je da u Francuskoj neko izjavi da će Francuska biti moderna država s Francuzima ili bez njih. I da s takvim programom sebi priušti džipove i telohranitelje. A nezamislivo je i da pripadnik kulturne elite u Francuskoj ili Švedskoj napiše za svoju zemlju ono što je Mia David napisala za svoju: „Koliko je ova zemlja odvratna!“.

Jer, ni Francuska ni Švedska nisu kolonije. To je razlika koju moramo da shvatimo, kako bismo našu stvarnost mogli da menjamo. I kako bismo nekako iznašli put iz živog blata koji čine tri naša glavna zla: potlačenost, korumpiranost i izdaja.

Izvor: STANJE STVARI

[frontpage_news widget="13129" name="Prethodni članci"]

loading...

Ostavite komentar