ROMAN OD MILION DOLARA

Novinar i pisac Rajko R. Dvizac do sada je objavio pet samostalnih knjiga, a zastupljen je u nekoliko zajedničkih zbriki. Svaka od njih je prošla kroz „porođajne muke“ ili pre izlaska ili pak posle, kada su se pojavile u knjižarama. Najviše bure je izazvao njegov prvi roman „Boja ljubavi“. Oko njega i sa njim su se događale čudne, gotovo neverovatne stvari koje se po mišljenju pisca graniče sa zonom sumraka.

-„Zamislite samo scenu da imate roman još uvek u rukopisu za koga je samo uski krug prijatelja znao da ga pišem, a onda vam se iznenada, potpuno neočekivano pojavi jedne noći livrejisani vozač mercedesa sa pozivom da dođete na razgovor sa menažerom, koji želi da otkupi sva prava i objavi vam roman u Velikoj Britaniji“ – priča Rajko R. Dvizac.

– „Niti je on znao mene, niti ja njega, ali očigledno da je na neki neobjašnjiv način čuo za moj roman. Tek mnogo godina kasnije sam zaključio da su o postojanju romana jedino znali jedna moja prijateljica Nemica i jedna naš filmski produncet, koji se u to vreme zabavljao sa čuvenom engleskom novinarkom, tada dopisnikom iz Beograda. Ali, za to dokaza nemam.“

Radni naziv romana bio je „Volim te“, a tek kasnije, kada je bio potpuno spreman za štampu, promenjeno mu je ime u „Boja ljubavi“. Dvizac je bez razmišljanja otišao iz Inđije te noći u Beograd i susreo se sa nepoznatim menadžerom. Razgovor je bio kratak i vrlo profesionalan. Ponuđeno mu je da roman se prvo objavi u Oksfordu, a za autorska prava nuđeno mu je 35.000 funti sa početnim tiražom od 15 000 primeraka. Tu je postojala i jedna klauzula u ugovoru. Ukoliko se prvi tiraž brzo proda, drugi tiraž bi objavio čuveni izdavač „Pingvin“, a tada bi usledio dodatni honorar u visini od 50 000 funti i duplo veći tiraž.

Naravno, roman bi se pojavio prvo na engleskom jeziku, a izdavač bi zadržao sva prava (filmska, reklamna, radijska itd…)

Zašto je ovaj dogovor propao, ko je za to kriv, ispričaćemo nekom drugom prilikom. Ono što je do dana današnjeg ostalo nepoznato je pitanje kako je menadžer iz Engleske uopšte saznao za Dviščev roman i zašto mu je nudio toliko veliki novac za štivo koje nije ni pročitao?!

-„Mene je mučilo i pitanje zašto mi neko nudi toliki novac za jedan, uslovno rečeno, ljubavni roman? Očigledno da je u njemu postojalo nešto važno, čega ja nisam bio svestan, a da ne postoje slučajnosti uverio sam se godinu dana kasnije.“

– „Roman je bio završen, dobio je novo ime i ja sam po Beogradu tražio pravog izdavača. U jednom razgovoru u hotelu „Union“ spomenuo sam svom tadašnjem prijatelju Neđi Bulajiću (u to vreme menadžeru „Vatrenog poljupca“), da hoću da objavim roman. On me je pažljivo saslušao i posle svega mi rekao da će se on raspitati kod svojih prijatelja. I na tome se razgovor završio, po sistemu obećanje, ludom radovanje–priseća se Rajko R.Dvizac.

Posle 3,4 meseca Bulajić se ponovo pojavio u Beogradu. Dvizac, tada novinar „TV novosti“, njegov dolazak je shvatio kao deo kampanje za novi spot „Vatrenog poljupca“. Na obećanje u vezi knjige je potpuno zaboravio. Delimično je bio u pravu, „Vatreni poljubac“ je zaista reklamirao novi hit.

Ali… jednog popodneva, Bulajić je pozvao Dvizca na ručak van hotela „Union“, u kome je odsela cela ekipa iz Sarajeva. Naručili su ručak i počeli da jedu. Dobro raspoložen Bulajić se između dva zalogaja se obratio beogradskom novinaru i piscu.

-„Raspitao sam se za onaj tvoj roman“ – rekao je Bulajić. “ Imam dobre vesti. Možda bi mogli da se dogovorimo?  Za početak me interesuje koliko ti para tražiš da se odrekneš svih autorskih prava?“

– „Iskreno rečeno, ne znam. Nisam razmišljao o tome. Ko je izdavač?“ – odgovorio je Dvizac.

– „Izdavač je iz Pariza. Francuzi su jako zainteresovani za tvoj roman, ali samo pod uslovom da pristaneš da se odrekneš svih autorskih prava! Naravno, objaviće ga na francuskom jeziku, a da li će se uopšte pojaviti ovde u Jugoslaviji, nisam siguran. Hajde, reci svoju cenu“ – insistirao je Bulajić.

Dvizac se malo predomišljao. Nije znao šta da kaže. Bojao se da ne lupi neku veliku cenu i tako izgubi ponudu. Setio se susreta sa engleskim menadžerom, udahnuo duboko i tiho izgovorio:

– „Pa, jedno 100 000 dolara!“

Istog trena Bulajić je prasnuo u grohotan smeh. Dvizac je pocrveneo od sramota. Brže – bolje je pokušao da ispravi grešku i prepolovio traženu sumu. Umesto da to umiri Bulajića, on je još jače počeo da smeje. Imao je tako jak napad smeha da je rukama udarao od sto. Ovo je naljutilo beogradskog novinara i pisca i on je istog trena odlučio da roman ne prodaje. Kroz buran smeh koji je nailazio u talasima, Bulajić je pokušao da dođe do daha i da umiri svog prijatelja. Trebalo mu je desetak minuta da dođe sebi.

-„Izvini što se smejem. Morao sam da čujem tvoju ponudu, a sada ću ti reći njihovu“ – rekao je smirenim tonom. Potom se nagnuo nad sto i tiho prošaputao:

– „Da se razumemo, oni ne rade za male pare, niti male projekte. Oni ti nude 1.000.000 dolara za ovaj roman, s tim da u narednih 5 godina moraš da im moraš dostaviti rukopise još 4 romana. Naravno, oni će biti posebno plaćeni. Rekli su mi da ti posebno naglasim da potpisivanjem ugovora sva autorska prava pripadaju isključivo njima! Tebi novac, slava i poneka međunarodna nagrada, a njima sva autorska prava! Da li si me sada dobro razumeo?“ – insistirao je Bulajić.

Dvizac je zbunjen onim što je čuo, samo ćutke potvrdno klimnuo glavom. Bulajić je ukratko objasnio „ko su kupci“. U stvari, radilo se o jednom čoveku koji je u to vreme devedesetih, bio glavni promoter marketinških akcija u Francuskoj  i još nekim delovima Evrope. Radio je izborne kampanje mnogih predesedničkih kandidata (i svi su pobeđivali), a od svega rečenog Dvizac je zampatio samo ime francuske zvezde Džoni Holideja. Kao i to da dotični tip ima dvorac na Loari, ali da obožava da dolazi na pecanje u Srbiju.

-„To smo se dogovorili, a sada ja imam jedan uslov. Tražim da mi pomogneš da napravim jednu veliku turneju devojaka iz „Krejzi horsa“ po Jugoslaviji. Naravno, za to ćeš biti posebno plaćen od mene. Plus, dajem ti moj stan u Parizu da ga koristiš, a možeš i da ga otkupiš ako ti se dopadne. Ostalo mi je samo nekoliko rata da otplatim. Ti plati te rate i stan je tvoj“ – velikodušno je ponudio Bulajić.

Pošto je sporazum postignut, napravljen je plan. Bulajić je nameravao da već sledeće nedelje ode u Pariz da obavesti izdavača da je Rajko R. Dvizac prihvatio ponudu, ujedno potpiše ugovor sa „Krejzi horsom“ za turneju po Jugoslaviji i plati ratu za stan u Parizu, da mu ga banka ne bi oduzela. Vreme ovog razgovora je bilo negde krajem maja, a plan je bio da početkom avgusta njih dvojica zajedno odu u Pariz, da Dvizac potpiše ugovor, preda rukopis još neobjavljene knjige i naravno preuzme stan i 1.000.000 dolara koje mu slede.

Od tada se više nisu čuli.

Došao je i avgust, Dvizac je uzeo godišnji odmor da bi mogao da otputuje u Pariz. Neđo Bulajić se nije pojavio. Dvizac se osećao prevarenim. Raspitivao se o njemu, ali niko ga nije ni video, ni čuo, niti znao šta se dešava. Kao da je u zemlju propao. Rukopis romana „Boja ljubavi“ je ostao na dnu fioke Dviščevog radnog stola. Tako je bilo sve do februara sledeće godine. A onda… šok.

Dok je ispijao svoju kafu u hotelu „Union“, njegovom stolu je prišao potpuno sedi, nepoznati čovek i tužno se nasmešio.

-„Zar me ne prepoznaješ prijatelju?“ – pitao je neznanac.

– „Stvarno mi je žao ali… ne mogu da se setim ko si. Izgledaš mi poznato, a ne znam odakle te poznajem“ – iskreno je priznao Rajko R. Dvizac.

– „Pa to sam ja, tvoj prijatelj, Neđo Bulajić“ – tiho je rekao čovek očiju punih suza.

Tek tada Dvizac je prepoznao svog prijatelja. Neđa je bio visok, tamnoput muškarac sa izrazito, kao gar crnom dugom kosom i bradom, ovaj čovek je bio potpuno sed i zguren. Neprepoznatljiv.  Bulajić mu je potom ispričao svoju tragičnu priču. Pre odlaska u Pariz, doživeo je tešku saobraćajnu nesreću  i istog trena potpuno osedio. Auto je bio potpuno smrskan i pravo čudo je bilo što je uopšte ostao živ. Osim polomljenog tela, teško mu je bio oštećen i vid . Mesecima je ležao nepokretan u Igalu, a nekoliko meseci kasnije morao je da ide na operaciju oka u Moskvu.

Posao u Parizu je doživeo totalni krah. Neđo Bulajić je izgubio svoj stan u Parizu, a ugovor sa „Krejzi horosom“ je potpisao menadžer iz Nemačke. Rajku R.  Dvizcu je zauvek propao ugovor od milion dolara.

Roman „Boja ljubavi“ je ostao u fioci sve do 1997. godine, kada je objavljen u Beogradu. Prvi tiraž je prodat za samo 27 dana. Kada je trebalo da se doštampa novo izdanje, njegov izdavač je zatvorio firmu i odselio se u Beč.

Dvadeset godina kasnije u Beču se, u izdanju Cyberpublishing Verlag GmbH, ponovo pojavio u prodaji. Roman možete nabaviti direktno od izdavača ili od autora

Koju to tajnu u sebi krije ovaj pitki ljubavni roman o odrastanju, kada je prošao ovakav trnovit put?

Do sada, niko je nije otkrio. Čak ni sam autor.

Ako nabavite ovaj roman i pažljivo ga pročitate (nekoliko puta), možda ćete vi biti prvi koji će otkriti zašto je roman „Boja ljubavi“ bio „zaglavljen“ ni na nebu ni na zemlji.

Negde u nekoj čudnoj zoni sumraka…

Jutarnji GLASnik/ M. A. M.

Ostavite odgovor