PODSEĆANJA

Prva žena general na Balkanu, legendarna partizanska lekarka ROZA PAPO

Jugonostalgičari i lekarska struka bivše države, ovog februara, sećaju se legendarne partizanske lekarke Sarajke Roze Papo, prve žene generala na Balkanu.

Foto: Wikipedia

Roza Papo (6. februar 1914 – 25. februar 1984) požrtvovana doktorka NOR, formirala je veliku partizansku bolnicu kod Ugljevika, a posle Drugog svetskog rata, posvetila se radu na Vojno-medicinskoj akademiji u Beogradu. Za svoj trud je bila višestruko nagrađena – ljubavlju bolesnika, uspehom u njihovom izlečenju, ugledom među kolegama.

Prva ratna godina 1941. dovela je mladu lekarku u Olovo, kao službenika socijalnog osiguranja. Išla je pešice ili na konju po brdskim selima, u torbi su bili lekovi I instrumenti. Duž puteva gledala je leševe, decu iskopanih očiju, odrubljene ljudske glave, piše „Jugopapir“.

Nije to mogla podneti. I samo je jedno želela: da je partizani što pre zarobe! Jer za njom je išla oružana pratnja – kako doktorku ne bi neko preoteo. Ubrzo se to i desilo, doduše njenom voljom i odlukom. Stigla je u Ozrenski partizanski odred već decembra 1941. Komandant je bio Todor Vujasinović. Od tada pa sve do kraja rata delila je sudbinu Šeste istočnobosanske brigade.

Roza Papo (u sredini) sa drugaricama

Marta 1943. godine, prilikom evakuacije ranjenika iz manastira Lovnica i okoline Šekovića, formirana je velika partizanska bolnica u selu Donja Trnova, kod Ugljevika, čiji je organizator i upravnik bila Roza. Septembra 1943. godine je postavljena za referenta saniteta i upravnika bolnice 17. istočnobosanske divizije. Kasnije je bila upravnik Hiruške pokretne bolnice Druge armije JA.

Već 1943. postala je kapetan, a rat je završila kao major Jugoslovenske armije. Godine 1952. bila je prva žena pukovnik JNA, a 4.jula 1973. unapređena je u general-majora Jugoslovenske narodne armije.

Ratne puteve je prešla bodro, s vedrinom i nadom, i kao lekar i kao borac.

Ranjena je 1942.jer nije želela da ispadne kukavica i da se skloni od avionskog napada.

Kada je krv potekla licem, nije bilo nikoga ko bi nju previo. Verovala je da će ostati bez oka i žalila što nema pištolj – da se ubije.

Ipak, sama je oprala ranu, a iskidanu kožu i mišiće nadesnoj strani lica zagladila rukom da ih kako-tako zalepi, piše Jugopapir.

Njenepomoćnice, seljančice, gledale su je i plakale. Zar da se to desi njihovoj lepoj doktorki. Ostali su, naravno, duboki ožiljci. I ne samo ti. Rat donosi mnoge rane, mnoge ožiljke. Rozi su u ratu stradali roditelji, sestra, brat. Kada se 1945. vratila u Sarajevo, nije bilo nikoga iz porodice da s Rozom podeli radost slobode. Otišla je u hotel, a roditelje, sestru i brata potražila i našla u svojim ratnim drugovima.

Ubrzo je, po potrebi službe, mlada lekarka – major prešla u Beograd na specijalizaciju infektivnih bolesti. Tu, na klinici VMA je ostala a ubrzo i postala njen rukovodilac.

Mnoge su se priče pričale o njenom znanju, dobroti i požrtvovanosti. Znala je često popodne, sa ćerkicom u kolicima, da ode pešice do bolnice kako bi i tad obišla one kojima je bila potrebna, kako bi se još jednom uverila da je sve učinjeno da se bolesnicima pomogne.

Za svoj trud je bila višestruko nagrađena – ljubavlju bolesnika, uspehom u njihovom izlečenju, ugledom među kolegama.

Objavila je preko pedeset stručnih radova pa je 1959. postala docent a 1965. profesor Vojnomedicinske akademije,

Neobično skromna i jednostavna, Roza Papo je sve nagrade i unapređenja primala ponajviše kao priznanje radu i ugledu Klinike a mnogo manje sebi i svom zalaganju.

Kada je unapređena u čin generala, u razgovoru s novinarem „Fronta“ rekla je, doslovno, da je to priznanje ne samo njoj već još mnogo više svim onim ženama, onim njenim poginulim drugaricama, s kojima je zajedno vojevala i radila,koje su joj bile i najveći prijatelji i najbliži rod.

Sećala se ratnih dana i onih teških odluka koje je morala da donosi sama – da li ranjeniku amputirati nogu, da li tek operisanog pokrenuti zbog evakuacije, da li se sklanjati u zemunice… – kao svojih najlepših dana… “Jer nikada nije bilo toliko drugarstva, toliko veselja, toliko pesme”.

Bilo je za nju kao lekara i majku ogromno zadovoljstvo kada deca s njene klinike nisu htela, izlečena, da idu kući. Htela su da ostanu kod tete-doktorke.

Iako je 1969. godine izgubila sina i poverovala da je za nju vreme stalo, nastojala je da kao šef Glavne regrutne vojno-lekarske komisije unapredi odnos prema regrutima, da omogući pravo mesto u vojsci svakome mladiću, dužnost na kojoj će pokazati najviše i najbolje.

Generalske „pletenice“ Roze Papo izvezli su njeno neverovatno požrtvovanje i odanost lekarskompozivu, njena stručnost, koji mogu poslužiti za primer budućim generacijama vojnika i lekara.

Izvor: Blic, Jugopapir

[frontpage_news widget=“13129″ name=“Prethodni članci“]

Ostavite komentar