PROZORI DUŠE - LEPE REČI

Milica Eseš Pinter: Moje detinjstvo

U zadnje dvorište ulazilo se na široku, nisku kapiju, napravljenu od drveta i pletene žice i zvali su je struga, mada ja ni dan danas precizno ne znam šta znači reč struga.

Piše: Milica Eseš Pinter

Levo je bio bunar i pored bunara betonsko korito.

Levom dužinom dvorišta pružala su se dva drvena kućerka, crni, premazan prerađenim uljem, napravljen od fosni, greda i crepa i beli, okrečen, od malo tanje daske.

Sa leđa oba kućerka bile su pribijene police sa gajbicama punim slame, gde su kokoške nosile jaja i gde su strpljive kvočke čekale svoje potomstvo. Iznad polica bile su prečke, na kojima je živina spavala .

Iza kućeraka bila su dva velika oraha, natkriljujuci ogromnu površinu ispod sebe i praveći debelu hladovinu, za vreme letnje jare. Sa desne strane bila je zidana šupa i sastojala se od tri dela, štale, prostora za pripremu hrane i svinjaca. Iznad štale je bio senik i iz njega je uvek virio poneki pramen slame ili sena.

Ispred štale bila su dva stuba i iznad njih greda i tu je bila okačena moja ljuljaška. A iz štale se širio najprijatniji mogući miris konja i suve deteline. Štala je uvek bila vrlo čista. U vreme kad je bilo i ždrebadi, ljuljaška je morala biti zabačena gore na senik, iznad grede, da bi ždrebe istrčavalo napolje i igralo se. Ulazila sam u štalu uvek, svakodnevno, sa i bez znanja starijih. Nikad me konj nije udario, ugrizao, gurnuo… Davala sam im šecer i zrna zobi i kukuruza u lončetu. Volela sam ih i voleli su me.

Secam se kobila Lutke, Vilme, Cvetke i ždrepca Miće. Vilma je bila najlepša, a Lutka najkrupnija.

Živine je bilo mnogo, neprebrojivo i nije kao sad sva živina bila jednaka, ne. Gotovo da nije bilo dve jednake kokoške. Svi su bili različiti po bojama, šarama i veličini.

Pixabay

Petlovi su imali svoju hijerarhiju koje su se držali, glavni je uvek bio veliki, debeli, za njim malo manji golovrati, a poslednji mali, kreglan, koji je oko sebe okupljao svoj minijaturni harem, kreglice, male kokice, koje su nosile sitna jaja. Domaci ćuran je bio jedna budaletina, koja je galamila sa i bez razloga, šepurila se i oko sebe vodila svitu od pet, šest domaćih ćuraka.

Male ćuriće smo uvek stavljali sa malim pilićima, da nauče da jedu. Kažu, da su ćurići po izlasku iz jajeta toliko praznoglavi, da čak ni to ne znaju. Nisam proveravala, moguće da je istina, u svakom slučaju stavljali smo ih sa pilićima i ovi su ih učili kako se jede i pije.

Kraljevsko mesto zauzimao je veliki pazinski ćuran, koji je s visine gledao na sve ostale i nikad se nije preterano mešao ni u kakve kavge, samozadovoljno šetajući po donjoj desnoj četvrtini dvorišta, koja je valjda bila njegov teren.

Sa oba oraha neumorno su „žagale“ morke, poludivlje ptice, koje su preletale sve ograde i zidove, spavale na granama, dernjale se i dan i noć. Nosile su dragocena jaja, manja od kokošjih, koja su bila ubedljivo najjača u svim Uskršnjim takmičenjima.

U manjem, belo okrečenom kućerku, sa leve strane, živele su koze. Bela i crna. Ne sećam im se više imena. Bile su pitome i drage i dozvoljavale su da ih mazim, češkam i da mazim njihovu decu.

U dnu dvorišta stajao je jedan započeti objekat, koji nikad nije završen onako kako je planiran, naum da se napravi nova, velika štala, ali se stalo kod temelja i jednog jedinog ogromnog zida, sa jednim prozorom. Kasnije je na taj temelj i zid podignuta drvena konstrukcija i služilo je kao veliki senik i tu sam ulazila i skakala po senu dok ne ostanem bez daha.

Tu su se gubile igračke, prstenje sa kirbaja i lepi,neobični kamenčići koje sam čuvala po džepovima. I tu sam nekad i ležala na senu. Dolazio je i jedan narandžasti mačak, veliki i lenj i tu sam smela da ga mazim, inače mi to nije bilo dozvoljeno.

Iza tog velikog senika bila je ogromna rupa u kojoj se gasio kreč, brda stare cigle i gomile kukuruzovine, povezane u kupe. Kukuruzovina je bila posebno dobra stvar, oguliš spoljašnju koru i iznutra te čeka masa koja je nešto između stiropora i sunđera, od toga su se mogle napraviti odlične igračke.

Sa desne strane od senika bile su dve kruške, mala stabla koja su uvek obilno rađala i jedna jabuka, zelena, ali dobra, kisela. Uvek sam bila luda za kruškama.

U delu šupe koji je služio za pripremanje hrane živela je jedna kuja, zvali su je Piksi iako je bila ženka. Dozivela je duboku starost, uvek dobra i mirna, nikad ne dirajući živinu, ni jaja. Crna, dugouha, nije bila previše druželjubiva, ni željna maženja, stvorenje koje je prihvatilo svoj žandarski život, jurilo, teralo i hvatalo pacove, lajalo na sve što je strano i nepoznato, obilazilo ogromno dvorište i dan i noć, ne dozvoljavajući da joj išta promakne.

Narandžasti mačak i ona živeli su u celovekovnom prećutnom neprijateljstvu.

Predveče, kad bi se kokoške polako počele povlačiti na spavanje, za poslednjih zraka sunca, čistilo se dvorište. Tvrda utabana zemlja, glatka, ravna. Do šupe pociglano i pociglane staze do dva kućerka. Sa tavana visi konopac sa kukom, za dizanje kukuruza. Pas sklupčan spava između buradi sa ječmom, sojom… Mačak oprezno hoda ivicom krova.

Optrčim još jedan krug, pokupim još jednom jaja i onda i mene šalju na kupanje. Kad se sasvim smrkne, vratimo se u stan .

Ujutro čim ustanem, obučem se i idem kod babe i dede i odmah idem među životinje, a ne među komšijsku decu.

Tako je prolazilo moje detinjstvo i svi moji letnji raspusti, skoro do kraja osnovne škole.

Pixabay

 

Priredio Jutarnji GLASnik

Neovlašćeno korišćenje ovog teksta bez dozvole autora, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.

Ostavite komentar