PROZORI DUŠE - LEPE REČI

Možda nikad nisam bila voljena ali sam naučila da volim… Nije mnogo al’ je vredno življenja…

Možda nikad nisam bila voljena ali sam naučila da volim… Nije mnogo al’ je vredno življenja…

Videla sam ga!

Posle 25-26 godina ponovo sam ga videla! Da, to je on.

Možda nikad nisam bila voljena ali sam naučila da volim… Nije mnogo al’ je vredno življenja…
Piše: Rajko Dvizac

Promenio se. Godine su učinile svoje. Gde mu je ona sjajna crna kosa? Onaj vitki stas, onaj zavodnički pogled… Al ostao mu je šarm i osmeh. Neodoljivi osmeh koji obara s nogu.

Uh, samo kad se setim kada me je prvi put pogledao, kada mi se osmehnuo, klecala su mi se kolena. Umalo da nisam pala. Ej, on mene da gleda, da mi se osmehuje?! Čuveni plejboj, zavodnik, kradljivac ženskih srca. Pomislila sam tada je sve to samo šala ali…

Ušla sam u autobus i sela na prvo prazno mesto, uz prozor. On je ostao na peronu i pušio. Verovatno je nekog pratio ili možda čekao – pomislila sam. A onda je bacio do pola ispušenu cigaretu, ugasio svojim mokasinama boje trule višnje i ušao u autobus. Moj autobus.

Išao je polako tražeći prazno mesto.

A onda je ugledao mene. Ja sam sedela sama. Zastao je i pitao me da li je slobodno. Klimnula sam glavom jer reči su mi zastale u grlu. Zahvalio se i seo. Ja sam samo ćutala. Kad je kondukter došao da zatraži karte, iznenadila sam se jer je rekao ime iste varoši iz koje sam ja. U Beogradu sam studirala ali sam svaki dan odlazila i vraćala se u moju malu varoš.

Kod koga li ide ovako kasno?

Ubrzo sam saznala mnogo toga.

Prvo me je ponudio žvakom. Znam da je bila italijanska neobičnog ukusa.

Reč po reč i otkrio mi je da je u našoj varoši kupio stan i da u njega povremeno beži kad želi da se odmori od gužve, od ljudi. Auto mu je bio na servisu i zato je išao autobusom. Slučajnost ili igra sudbine. Rekao mi je i da petkom ne voli da vozi jer je strašna gužva zbog vikendaša. Tada radije u varoš dolazi vozom ili autobusom.

Ja sam vam, u to vreme bila, kako ono kažu – knjiški moljac, bubalica. Dečka, pravog dečka gotovo da nisam ni imala. Udvarača jesam ali momka nisam. Nešto zbog knjige a više zbog moje stidljivosti.

Od tada, gotovo svakog petka putovali smo zajedno, sedeli zajedno… Pričali, smejali se, pričali… Ali nikad, baš nikad nije ni pokušao da mi se udvara…

A ja?

Sve više sam to želela. Maštala o tome, sanjala ga… A onda sam jedne večeri ugledala u bašti nekog kafića kako ga grli i ljubi jedna poznata beogradska slikarka. Bila je lepa, poznata, izazovna…

Eh, šta ću mu ja, obična bubalica… Ne znam, možda me je to nateralo da prihvatim udvaranje jednog lokalnog momka. Ustvari, upravo razvedenog. Bio je uporan i dosadan. Sušta suprotnost mojoj tajnoj simpatiji.

Utehu sam pronalazila u našim putovanjima petkom uveče sve do jednog petka kada je on prošao pored mene bez reči pozdrava i seo u zadnjem delu autobusa.

Kad smo stigli u našu malu varoš, on je prešao na drugu stranu ulice, ostavljajući me samu da idem do centra.

Pitala sam se zašto, šta se to dogodilo, zašto me izbegava?!

Iste večeri dobila sam odgovor od mog lokalnog udvarača. Ova moja nevaspitana budaletina ga je napao u kafiću, pretio mu da me ostavi, da mi se ne udvara jer “ja sam njegova”. Uzalud sam ga branila, govorila mu da on ima devojku u Beogradu, poznatu slikarku i da ga ja ne interesujem.

– Možda i ima tu slikarku ali on je zavodnik. Znam ja. Čuo sam ja svakakve priče o njemu. Hoće da te odvuče u krevet i ćao. A ja, ja sam ozbiljan. Hoću da te ženim i ne dam da mi posao kvari tamo neki beogradski kurvar – besneo je moj lokalac.

Te večeri smo se posvađali. Odlučila sam da ga ostavim. Da raskinem vezu. On to nije prihvatao. U nedelju mi je doneo novine kao dokaz. A u njima slika moje tajne simpatije u zagrljaju neke manekenke.

– Evo vidiš. Ostavio je slikarku i sada je sa manekenom. Tako bi bilo i sa tobom. Drži se ti mene. Evo, još večeras možeš da pređeš kod mene – velikodušno mi je nudio brak moj buzdovan.

Ne znam šta mi bi. Da li bes, razočarenje ili želja za osvetom i ja… ja sam pristala…

U braku sam provela 5 ipo godina. Rodila dve kćerke. Ljubav nikad nisam osetila.

Uh koliko puta sam žmurila dok bi smo vodili ljubav, ma to je pre bilo silovanje i to uvek kada je pripit… A izdržala sam sve jer sam dok smo “vodili ljubav” zamišljala kako me grli i ljubi moja tajna ljubav.

Ne, nije me tukao ali me je sve više maltretirao i ponižavao. Smetala mu je čak i moja fakultetska diploma. On bravar a ja doktorka. Uh, nikako nije mogao da pređe preko toga. Da, da… milion puta sam htela da pobegnem ali moj muž je ona vrsta muških psihopata koja ne podnosi da ga žena ostavi. Time bih ugrozila njegov mačo imidž.

I ko zna kako bi se naš nesrećni brak završio da se nisu pojavile ove stranke. Moj muž je brže-bolje ušao u jednu od njih i ubrzo se spetljao sa jednom pa drugom, trećom ….sponzorušom. Ja, brak i deca počeli smo da mu smetamo… Najzad, jedne noći je došao pijan i naredio mi da spakujem sebe i decu i da idem iz njegove kuće….

Bez reči sam otišla…

Možda nikad nisam bila voljena ali sam naučila da volim… Nije mnogo al’ je vredno življenja…
Pixabay

Mada sam u tom braku izgubila više od 10 kilograma i sve prijateljice, malo po malo, povratila sam se. Napustila sam malu varoš i zaposlila se u Beogradu…

Dugo vremena sam imala strah i odbojnost prema muškarcima…

A onda sam na televiziji ugledala svoju tajnu simpatiju. Ponovo sam počela da mislim o njemu. O svojoj mladosti. Shvatila sam da je on bio jedini čovek koga sam volela, koga sam želela, za kojim sam uzdisala… Kako život ume da bude čudan. Ja sam volela čoveka koji je bio samo dobar i fin prema meni. Nikad mu nisam dala šansu a danas…danas bi mu dala sve. Srce na dlanu… Al’, kasno je…

I tako, ponovo sam počela da izlazim sa muškarcima, u svakom od njih tražeći bar mrvu moje tajne simpatije.

Da, posle 7 godina sam našla takvog čoveka i po drugi put se udala. Sada imam lep brak, čoveka koji me voli i poštuje. Čoveka koga i ja poštujem i volim. Dve trećine srca sam mu poklonila a onu jednu nisam mogla. U njoj je i dalje moja tajna simpatija… Ustvari, tek kasnije sam shvatila, moja prva prava ljubav. Ljubav bez ijednog poljupca a tako snažna i dugovečna…

I eto, danas, posle toliko godina sam ga videla uživo, čula njegov glas, njegov smeh.

Otišla sam kući i legla u krevet. Zagrlila sam jastuk, ljubila ga i plakala… Sve dok nisam zaspala.

Šta da se radi. Takva mi je sudbina… Možda nikad nisam bila voljena ali sam naučila da volim… Nije mnogo al’ je vredno življenja…

Neovlašćeno korišćenje ovog teksta bez dozvole autora, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.

Knjige Rajka Dvizca možete poručiti na sajtu izdavača Cyberpublishing Verlag GmbH Wien Austria ili direktno od pisca, preko njegove Fejsbuk stranice OVDE

Ostavite komentar