DRUŠTVO PROZORI DUŠE - LEPE REČI

Rođendan, krastavci na sniženju i moja ispovijest

Autor: Krvavi leptir

Dok se okrenem doći će i taj 15. juni, datum kada sam ja došla na svijet. Već se njuši ushićenost mojih najbližih članova porodice i prijatelja zbog mog rođendana. To me u posljednjih par godina iznova i iznova oduševljava jer prije tako nije bilo. Do mog 19. rođendana uglavnom se tome nije pridavao neki značaj i ja sam navikla da 15. juna neće biti poklona, neće biti torte niti žurke.

Nekako, ljude koje je zakačio rat i izbjeglištvo godinama su se trudili da steknu ponovo svoj krov nad glavom i osnovne uslove za život pa su mnoge stvari smatrane luksuzom. Tako je bilo sa rođendanima i svim drugim vrstama slavlja sem slave. Sjećam se da se majka trudila (koliko je mogla) oko toga i napravila bi neki skromni kolač, čisto da se obilježi, ali kada je umrla i to je prestalo.

Nisam sklona da se često prisjećam teških stvari i svrha ovog posta nije da pričam o svim svojim rođendanima već samo o 19. Zašto baš o ovom rođendanu?  Nisam nikada nešto naročito razmišljala o njemu sve do danas. Ne znam ni kako, ali naprasno sam se prisjetila jedne scene tog dana i shvatila sam koliko se toga promjenilo od devetnaestog rođendana.

Vrlo dobro pamtim, ta godina je bila jedna od težih za moju porodicu. Otac se teško razbolio, pogodili su nas ogromni finansijski problemi a ja treba da upišem fakultet. Mnogi iz okoline osuđuju i govore: “Zašto ne traži sebi neki posao?… Zna li ona koliko školovanje košta?… Koliko još planira da bude ocu na grbači?…”

Meni su te izjave teško padale jer sam strašno željela da upišem Mašinski fakultet. Nekako se godinama stvarala želja u meni da završim ozbiljan i perspektivan fakultet i tako malo “iskočim” iz svoje sredine u neku bolju. Ipak,  često sam se pitala da li su ti ljudi u pravu kada govore da mi je pametnije da radim u nekoj trgovini, kladionici i tako pomognem porodici… ali otac bi me razuvjeravao: “Pusti ti njih. Tebe će tata iškolovati jer zna da ti to možeš. Neka neko i od naših završi fakultet. Svaka muka se kasnije isplati. Vrijedi izabrati teži put.”

Jun je bio vrlo stresan period zbog mog prijemnog ispita. Krajem mjeseca je bio ne samo test iz matematike koji će odlučiti da li sam upala na fakultet ili ne, to je bio test moje mentalne snage, volje i najveća prekretnica. Dan kada sam navršila 19 godina niko nije nešto posebno doživio. Mlađa sestra se sjetila odmah ujutru i čestitala mi od srca. Moje dvije najbolje drugarice su to uradile još u ponoć, ali su i one bile u brigama oko prijemnog pa nisu mogle nešto posebno da mi se posvete. Ostali se nisu ni sjetili. I ja bih zaboravila na njega da me moje 3 najdraže djevojke nisu podsjetile.

Nema poklona, nema torte. Nije mi to tada bilo ni važno…

Negdje oko podne moj otac je čuo od komšinice da 18km od naše kuće ima market gdje je kilogram krastavaca samo 0.60KM (na svim drugim mjestima je kilogram koštao preko 1.50). Znate, tada je bilo jako nezgodno oko hrane. Uglavnom smo jeli neke čorbe, makarone ili rižu bez ikakve salate ili priloga. Tata je pomislio da bi bilo lijepo, za promjenu, pojesti salatu uz obrok. Pošto je bila organizovana pripremna nastava pred prijemni ispit ja sam imala mjesečnu kartu kako bih je redovno pohađala. Zbog te mjesečne nismo jeli salate. Zato sam predložila da odem do tog marketa i kupim 5kg krastavaca.

Dočekala sam autobus, kojeg nije bilo tako često u ljetnjem periodu tih godina, i otišla do tog marketa noseći jedan ceger. Zaista, odmah na ulazu je bio paket pun krastavaca po toj cijeni. Naravno, ko zna odakle je bio i kakvog je kvaliteta ali nisam se nešto bunila. Pošto sam imala okruglo 3KM pazila sam da ne pređem 5kg ali sam se trudila da budem što bliže toj vrijednosti.

Nakon obavljene kupovine sjela sam na stanicu preko puta i čekala sam autobus koji neće doći ni za sat vremena. Nekako me tada uhvati ogromna tuga. Gledam u onaj ceger iz kojeg se nadziru krastavci i znam koliko će se moji tome obradovati. Mislim se, kako je žalosno kada se na svoj rođendan raduješ trećerazrednom povrću i suze nekako same poletiše niz obraze.

Dugo sam držala u sebi strah i nesigurnost. Plašila sam se, kako ću se snaći na fakultetu ako ga upišem. Mnogi ga ne mogu završiti ni za 10 godina a ja ne smijem da obnovim ni jednu jer je to prevelik gubitak novca i vremena za nas. Brine me kako ću da se uklopim, nešto nisam imala sreće sa upoznavanjima novih ljudi a o ljubavi da ne pričam. Posmatram svoje patike. Na desnoj je đon pukao po sredini i ulaze sitni kamenčići koji me žuljaju.

Opet se tješim i brišem suze. Smiri se, glupačo! Koliko danas djece nema šta da jede a ti se žališ što nemaš salatu. Koliko je siročića a ti žališ što nisi dobila poklon i tortu za rođendan. Koliko njih i ne razmišlja o fakultetu a tebi se nudi kakva-takva šansa… utješim se na sekund a onda opet počnem da plačem. Sjetim se toliko vršnjaka iz okoline koji histerišu jer su za rođendan dobili crni telefon a ne zlatni. Koji uz fino glavno jelo imaju više salata, pa sir, pavlaku, jogurt… Koji upisuju privatne fakultete i baš ih briga kada će ih završiti…

I tako prežalih ja samu sebe kao da sam najnesrećnija osoba na svijetu. Zatim dođe autobus. Ja se malo saberem, pokažem kartu i uđem unutra tegleći ceger pun krastavaca. Čitav put sam nepomično sjedila gledajući kroz prozor ne razmišljajući više ni o čemu. Znam kada sam došla kući moji su već spremili skromnu večeru i skakutali su oko mene jedva čekajući da ogule nekoliko krastavaca, isjeku ih na kolutiće i zasole. Progutala sam veliku knedlu a onda sam se nasmijala. Utrošila sam ogromnu količinu snage u taj gest shvatajući da sam u tom momentu potpuno odrasla i sazrela.

Nekako se sve steglo u meni kada sam se prisjetila ove scene. Sjetim se ogromnog straha i pritiska pod kojim sam bila a ponovo sam se izborila. Upala sam na budžet, upoznala sam nekoliko divnih momaka a među njima jednog koji je dolazio iz potpuno drugačije sredine od moje, ali je imao dovoljno strpljenja i ljubavi da me razumije. Dalje je sve nastavilo da ide kako treba. Rješili su se mnogi problemi a ja nisam obnovila ni jednu godinu. Baš naprotiv. Još uvijek se navikavam na život u kojem stvari idu svojim tokom i nema nekih velikih problema.

Svaki sljedeći rođendan je bio obilježen slavljem, tortom i poklonima. Nije to toliko važno,  samo je neobično. Jedino što volim tog dana su ljudi. Ima nekih iz starog života i nekih iz novog, i tako kada ih zajedno pogledam nasmijane shvatim da sam napokon bogata. I da, sada imam salatu uz svaki obrok ali drago mi je što nisam zaboravila kako je to jesti bez salate.

Izvor: Krvavi leptir

Foto: Pixabay, Hanna Morris

Neovlašćeno korišćenje ovog teksta bez dozvole autora ili Redakcije,
smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.
loading...

Ostavite komentar