PROZORI DUŠE - LEPE REČI

Rajko Dvizac: Fatalni susreti

Piše: Rajko Roki Dvizac

Fatalni susreti

Foto: Pixabay

Iskusna novinarka „Televizijskog nedeljnika“ trijumfalno je privodila kraju intervju sa mladim talentovanim piscem, čiji je prvi roman preko noći postao bestseler, pogotovo među pripadnicama lepšeg pola. On je bio sušta suprotnost starim „proverenim piscima“, ovenčanim brojnim nagradama koje su dodeljivali jedan drugom, već prema potrebi.

Mladi pisac, Nemanja Nedeljković, nije za svoj roman prvenac dobio nikakvo zvanično priznanje, a ipak njegova knjiga je kao vetar jurila od jednih do drugih ženskih ruku. Dok se uz njihove knjige polemisalo, uz njegovu su čitateljke plakale.

Njegov greh je bio što nije provodio noći boemski. Pisac a nije boem – o, ne ide to.

A vrhunac njegovog netalenta za pisca je bilo njegovo moderno oblačenje, glatko obrijano lice i čista oprana kosa. Mirisao je na parfem, a ne na alkohol.

Uprkos svim njegovim manama, iskusna novinarka je osećala da pred sobom ima velikog pisca. I to je htela da iskoristi, da ga prisvoji kao svoje lično otkriće. Da u budućnosti uvek može, kad god on bude zablisatao nekom novom knjigom, pokazati prstom na njega i ponosno reći :

– Ja sam ga otkrila! Prva sam napravila veliki intervju!

Da bi svoju važnost utemeljila morala mu je ponuditi nešto svoje, ono se nalazilo u poslednjem – trik pitanju:

– Da li verujete u fatalni susret?

Nemanja Nedeljković se po prvi put zbunio tokom ovog razgovora. Nije shvatao razlog zašto mu postavlja takvu emotivnu zamku. Počeo je da vrda i da se pravda da veruje u ljubav na prvi pogled, ali što se tiče fatalnog susreta, u to nije bio baš siguran.

– Možda mi trebaju godine iskustva da bih tačno odgovorio na vaše pitanje – bila je rečenica kojom se izvukao.

Novinarka je bila zadovoljna odgovorom. Time je intervju bio završen, diktafon isključen. Preostalo je samo da dovrše svoja pića i da se prijateljski rastanu.

E to vreme je novinarka sačekala da bi mu ispričala priču o jednom fatalnom susretu. Navodno, ona  je priču čula od svoje prijateljice, koja je opet to saznala od prijateljicine prijateljice, ali na časnu žensku reč – priča je istinita.

A priča je glasila:

„U Beogradu su živeli muž i žena koji su već 16 godina imali skladan i uzoran brak.  Ako se tome doda i 4 godine zabavljanja dok su studirali, praktično su zajedno, neprekidno bili dve decenije. Imali su dvoje dece, kćerku i sina.  Za sve ove godine ni ona njega, a ni on nju nisu prevarili. Brak im je bio harmoničan bez trzavica. Mislili su slično, voleli isto, radili zajedno. Imali su iste prijatelje, išli stalno u iste restorane, slušali istu muziku, odlazili godinama na isto mesto na letovanje… Život gotovo pravolinijski.

Jedina razlika je bila što je on jako voleo fudbal, a ona ljubavne filmove, tv serije i romane.  Ali i tu razliku oboje su tretirali kao nešto normalno.

Da li je bilo ljubavi između njih? To se podrazumevalo.

Možda ne kao u filmovima i romanima, ali postojala je pristojna doza ljubavi, nežnosti kada treba i poljubaca kada je za to vreme i mesto. Prosto rečeno – savršeno su funkcionisali iz navike i prilagođenosti na bračni kućni red. Tako treba.

A ona strastvena, vatrena, bezumna ljubav je za mladost, filmove i knjige. Toga u stvarnom životu nema, tvrdili su oboje. On sa 49 godina, a ona sa 46 godina, valjda bi do sada otkrili da to postoji!

A onda, sasvim neočekivano se dogodilo čudo.

Jednog petka, posle radnog vremena, krenuo je u banku da podigne novac. Na ulazu je ugledao nju – ženu fatalnu. Pogledi su im se sreli i prosto zalepili jedan za drugog. Za trenutak su oboje zastali i netremice se posmatrali. Ne, nisu se poznavali. Nikad pre ovog neočekivanog trenutka se nisu sreli ni videli. A onda su noge, gotovo mehanički same krenule putem koji je mozak odredio. Prošli su ćutke jedno pored drugog, ona je izašla iz banke, a on je ušao u nju.

Zatvorena vrata nisu uspela da raskinu magiju trenutka fatalnog susreta.

U istom trenu su oboje zastali. Ona na ulici, on u holu banke. U istom trenutku, kao po nekoj zajedničkoj komandi, oboje su se okrenuli i vratili. Krenuli su jedno prema drugom. Sreli su se ponovo na ulazu. Bili su toliko blizu da su osećali miris jedno drugom, dah iz usta, sjaj u očima im se pomešao praveći dugu.
– Da li, da li se mi poznajemo? – promucala je zbunjeno žena.
– Koliko ja znam, ne, ali dok te gledam, čini mi se da se poznajemo ceo život. Možda još iz vremena nekog našeg prošlog života – rekao je on.
– Čudno i ja imam isti takav osećaj. Da li si ti muškarac iz mog prošlog života ili iz mojih snova, zaista ne znam, ali, ja tebe znam. I sigurna sam da i ti mene jako dobro poznaješ? Kako je to moguće?
– Hajde da to proverimo. Da utvrdimo da li je sve ovo samo san ili pak , zajednička sudbina – predložio je muškarac.

Nepoznati muškarac je džentlmenski pružio ruku nepoznatoj ženi.

Otišli su u obližnji restoran. Pričali su satima, potpuno ignorišući vreme. Bez stida su otkrivali svoje najintimnije tajne. Ispostavilo se da su oboje u braku, srećnom braku. Da oboje imaju kćerka i sina. Da oboje vole stotine, na hiljade istih, sitnih i krupnih stvari koje čine život. Neprestano su se držali za ruke, gledali pravo u oči, žudili za zagrljajem, za poljupcem, za ljubavlju…

Rastali su se tek kada je konobar objavio fajront u restoranu. Svako je otišao svojoj kući.

Sutradan, iako to jedno drugom nisu spominjali, oboje su podneli zahtev za razvod braka.

Obrazloženje je bilo identično – da su sreli osobu svog života, da su se zaljubili do neba, da ne mogu ni trena više da žive bez onog drugog…

Ubrzo su se venčali, dobili sina i kćerku. Godine su prošle, starost ih je stigla, ali sjaj u očima je ostao. Još uvek se drže za ruke, kao da se plaše da slučajno ne izgube jedno drugo.

Novinarka je završila svoju priču o fatalnom susretu. Mladi pisac nije rekao ništa. Sve mu je delovalo nestvarno, kao bajka, kao tv sapunica. Njegova mladost, njegovo neiskustvo su ga sprečavali da otkrije istinu.

U međuvremenu, baš kao što je novinarka predosećala, Nemanja Nedeljković je postao poznati pisac. I plejboj. Žene su se prosto lepile za njega. Nije morao da se udvara, mogao je samo da bira kome će pokloniti svoj neodoljivi šarm, svoje poljupce, svoje telo…

Samo je srca ostalo nekako prazno. Čekalo je da prođe 12 godina od priče o fatalnom susretu.

A onda ga je sudbina odvela u Zagreb…

Penjao se stepenicama ka hotelu „Esplanada“. U susret mu je išao dugogodišnji prijatelj, beogradski modni fotograf Goran Škrbić. A sa njim, ruku pod ruku je išla Ona – fatalna žena!

Goran i Nemanja su se usput pozdravili mahanjem ruku. Bilo je očigledno da se Goranu jako žuri. Nemanja je znatiželjno pogledao njegovu pratilju i – stao. Jedna noga mu je bila na jednom, a druga na drugom stepeniku.

– Auu, kakva žena – zadivljeno je pomislio u sebi.

Njegov pogled ju je merio od dugih nogu do očiju koje su bile sakrivene iza velikih tamnih naočara. Ona je skinula naočare i tek tada je beogradski pisac shvatio da i ona njega meri od glave do pete. Silazila je i dalje niz stepenice, ali glave okrenute prema Nemanji. Pogledi su im se sreli, zalepili, uspešno odolevali sve većoj razdaljini.

Goran je pozvao taksi. Ušli su u njega. Ona je otvorila prozor uporno ne odvajajući pogled od beogradskog pisca. Nemanja je ostao da stoji na stepeništu sve dok taksi nije nestao iz njegovog vidika. Tek tada se trgao. Usporenim korakom krenuo je ka hotelu. Nije mislio na intervju zbog koga je krenuo u „Esplanadu“. Glava mu je bila ispunjena slikama njegovog prvog fatalnog susreta.

Setio se priče novinarke od pre 12 godina. Da li je to – to?  Možda nikad neće saznati jer mu je prijatelj ispred nosa odveo tajanstvenu lepoticu. Po prvi put je bio ljubomoran na Gorana. I besan. Činilo mu se kao da mu je to namerno uradio ne pružajući mu šansu ni da priđe dugonogoj brineti.

Na pitanja novinara je odgovarao mehanički, po ustaljenom šablonu ne ubacujući pri tome ni jednu svoju zgodnu misao koja bi opčinila novinara i čitaoce. Samo je mislio na nju.

Uveče je krenuo na koncert nadajući se da će neutralisati koliko – toliko svoje negativno raspoloženje. Stajao je za šankom sa Fumom, basistom grupe „Parni valjak“ kada se opet neočekivano pojavila ona, u društvu sa Goranom. Prišli su mu. Goran je predstavio svoju lepu pratilju.

Zvala se Gabrijela, u to vreme najpoznatija i najtraženija manekenka Hrvatske. Bila je obučena po poslednjoj italijanskoj modi. Pogledi su im se ponovo sreli, ponovo zalepili. Gabrijela je pružila svoju dugu, fino negovanu ruku Nemanji. Bez reči, on ju je prihvatio.

Magično lepilo je učinilo svoje. Zagrlili su se i poljubili ne obazirući se na bliceve brojnih foto-reportera, a potom su se, tesno pripijeni jedno uz drugo, udaljili.

Ostavili su zbunjenog basistu i nasmejanog modnog foto-reportera da sami popiju piće umesto njih.

Gabrijela i Nemanja su pronašli dva skrivena sedišta i neprestano se grleći i ljubeći odslušali koncert. Ni jednom nisu pogledali šta se dešava na pozornici. Muzika je bila samo prigodna zavesa za njihovu započetu romansu. A kada se koncert završio, zagrljeni su otišli u čarobnu zagrebačku noć…

Tek sutradan su počeli da pričaju, da otkrivaju svoj identitet, svoje tajne, želje, poslove, planove i obaveze. Da, Gabrijela je zaista bila najpopularnija i najtraženija hrvatska manekenka i foto-model. Osim u Jugoslaviji, radila je u Italiji, Nemačkoj, Austriji, Francuskoj i Kanadi. Zarađivala je veliki novac i kupila sebi stan u centru grada. Novi sportski auto kupio joj je – muž !

Gabrijela je bila udata za pripadnika zagrebačkog džet-seta . Jurio ju je godinama, sve dok nije pristala.

– Ali taj brak mi ne znači ništa. Bio je to brak iz obostranog interesa – objašnjavala je Gabrijela.

– Čekala sam dan kada ću ga napustiti. Dan kada će naići onaj pravi, a onda si se ti pojavio. Vreme je da započnem život o kakvom sam oduvek maštala. Sa čovekom koga volim do dna svoje duše, a to si ti!

S obzirom da nisu imali decu, razvod bi se sveo samo na dogovor o njenoj odšteti jer je i njen muž vodio paralelan život – ma šta to značilo.

Zagrebačka manekenka je predložila Nemanji dve mogućnosti. Prvu – da ona se preseli kod njega u Beograd i tu nastavi karijeru i drugu – da on pređe kod nje u Zagreb i tu nastavi svoju karijeru uspešnog pisca.

Zatečen ponudama braka, Nemanja je ipak pokušao da smiri uzvrele strasti. Neće ostati kod nje u Zagrebu, a u Beograd se vraća sam. Neka vreme odluči da li je njihov fatalni susret bio samo strast ili ljubav?

Tako je i bilo. Njihova veza na relaciji Beograd – Zagreb trajala je nešto više od 16 meseci, a onda se bura stišala, vatra pritajila iz jednog jedinog razloga – beogradski pisac nije hteo da se ženi.

Strah od braka, osnovan ili neosnovan – svejedno, učinio je nastavak njihove veze besmislenim.

Između njih dvoje zavladala je tišina. Posle dve godine, sasvim slučajno su se sreli na ulici u centru Zagreba. Magneti obostrane privlačnosti nisu ni malo otupeli. Nedostajala je samo malena iskra da se plamen strasti rasplamsa.

No,ovog puta oboje to nisu dozvolili. U kafić su seli kao nekadašnji ljubavnici. Ispričali se kao stari znanci. On se još uvek nije oženio, a ona se razvela baš onog dana kada je njihova veza prećutno okončana. Rastali su se kao prijatelji.

U postojanje i moć fatalnog susreta, pisac Nemanja Nedeljković se uverio još desetak puta.

Četiri puta su ga prosile lepe, nedoljive, pametne, fatalne žene. On je to učinio samo jednom.

I evo, već više od dve decenije živi u srećnom braku. Magija fatalnog susreta i dalje traje. Tako je suđeno, onome kome je zaista namenjeno.

Sve ostalo je dosadna navika.

Rajko Dvizac

loading...

Ostavite komentar