PROZORI DUŠE - LEPE REČI

Rajko Dvizac: Ni „dobar dan“ mnogi ne umeju više da kažu… Zaboravili…

Foto: Pixabay

Lepo sunčano prolećno predvečerje. Prolazim ulicom. Ispred mene jedna starija žena sa mukom nosi tri teške kese.

Sustižem je i ponudim se da joj pomognem. Preuzimam onu najtežu sa flašama soka i mineralne vode. Koračamo polako i pričamo. Sa uzdahom zajednički primećujemo da se sve promenilo. I svet, i vreme, a najviše – ljudi. Na raskrsnici se rastajemo uz pozdrav.

Nastavljam dalje Sremskom ulicom u kojoj je odrasla moja supruga Jasmina. Puna je ljudi. Ali nešto mi nedostaje. Nešto fali da bi ova ulica, kao i mnoge druge u malim varošima bile one prave. Šta to?

Ne gledam više šta, čega i koga ima, već obrnuto. Čega i koga nema?

Ko to nedostaje da bi ulica imala onaj pravi šarm kao nekada…

I – setim se…

Prvo što primećujem čega više nema su – klupe! A čim nema klupa, nema ni žena. Da, onih nasmejanih i znatiželjnih baka koji znaju sve…

Na pamet mi pade moja stara Begradska ulica i klupa preko puta naše kuće. Tu su se svako predvečerje skupljale moja majka Marica i komšinice Zagorka, Ruža i Vida, a iz susednog sokaka dolazila bi uvek nasmejana tetka Olga. Pričalo bi se, smejalo na glas, pomalo ogovaralo, ali ništa zlonamerno… donosila kafa, uštipci ili krofne..

Utihnulo bi jedino kada bi se pojavili prolaznici ili stao nepoznat auto. Čekalo se da im se jave. I svi su javljali… a onda bi se priča nastavljala sve do kasno uveče, kada je bilo vreme za spavanje. Komšinice bi se pozdravljale i odlazile jedna za drugom. Prećutno je važio dogovor da se i sutra vide i sastanu na istom mestu…

I tako, danima, godinama…

Da, naši stari su umeli da se druže uprkos televiziji, radiju, novinama… Imali su vremena jedni za druge.

A mi? Mi smo usamljeni…

Mi živimo brzo i lažno. Bežimo u virtualni svet umesto da se družimo, prijateljujemo.

Sve manje vremena imamo sami za sebe, a kamoli za prijatelje, komšije… Za druženje…

Zato smo i postali danas takvi – nikakvi. Samoljubivi…

Propadamo u samoć,i a da toga nismo ni svesni. Nekada su ljudi išli u mobe, pomagali jedni drugima, dolazili i bez poziva a danas?!

Odgovor znate i sami…

Ni „dobar dan“ mnogi ne umeju više da kažu… Zaboravili…

Da, zaboravili smo da živimo kao Ljudi…

Zato apelujem… vratite nam klupe u sve ulice… Možda će se onda vratiti naše bake, komšijski razgovori, druženje i prijateljstvo… Vratiće se – dobrota u današnje otuđene ljude.
U protivnom – vrlo uskoro družićemo se samo sa mašinama!

Autor: Rajko R. Dvizac

Neovlašćeno korišćenje ovog teksta bez dozvole autora, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.

Knjige Rajka Dvizca možete poručiti na sajtu izdavača Cyberpublishing Verlag GmbH Wien Austria ili direktno od pisca, preko njegove Fejsbuk stranice OVDE

[frontpage_news widget="13129" name="Prethodni članci"]

Ostavite komentar