PROZORI DUŠE - LEPE REČI

Rajko Dvizac: O crvenom pasošu, hlebu i nevinom pevaču

Rajko Dvizac: O crvenom pasošu, hlebu i nevinom pevaču

Bio ja sa ekipom u Dizeldorfu. Da, tad je još postojala Jugoslavija. Prešli smo granu ko od šale. Samo pokazali crveni pasoš a carinik nam samo mahnu rukom da prođemo. Da smo dobro došli.

Rajko Dvizac: O crvenom pasošu, hlebu i nevinom pevaču
Piše: Rajko Roki Dvizac

Tad je crveni pasoš bio jači nego danas ovaj EU. Mogao si sa njim da putuješ po celom svetu i svuda si bio rado viđen gost. Jedino si morao da paziš da ti ga ne ukradu jer je bio jako cenjen na crnom tržištu.

Došli smo sa starim renoom 4 koji je vozio čuveni tekstopisac Mirko Glisic. Reno smo parkirali ispred zgrade u kojoj nam je bio stan. Kragujevačke tablice usred Dizeldorfa i nikom ništa. Ajde, probušili su nam jednu gumu i to je bilo sve od vandalizma. Noću smo snimali ploču (u Kelnu) a danju malo spavali a više se zezali. Pored stana u kome smo boravili nalazio se supermarket. Na smenu smo išli po namernice. Naravno, najviše smo kupovali hleba. Prvi je otišao bubnjar i umesto dve vekne hleba, doneo gomilu nekih pereca, francuskih kifli i slično. Kaže – nema hleba! Svi kupuju samo to?!

Kako nema hleba, čudimo se mi. Ipak je ovo Nemačka, supermarket prepun različite robe iz celog sveta a – nema hleba!

Pojedemo mi ono pecivo i ostadosmo gladni. Džabe ti i meso i voće i povrće i piće ako nema hleba.

Sutradan odem ja u taj supermarket u nabavku. Idem prvo da tražim hleb. Nađem i ja veliku policu sa svim mogućim vrstama peciva. Lepo za oko, ukusno al’ hleb je hleb.

Nešto malo sam natucao nemački, ubacivao poneku englesku i poneku srpsku reč, mlatarao rukama i tako sastavljao rečenicu. Uglavnom kasirka ukapira šta je pitam, šta tražim i pokaza mi rukom na drugi deo supermarketa. Odem tamo i nađem pune rafove hleba.

No, mom iznenađenju nema kraja. Držim onu veknu i zagledam je. Lepa, velika vekna, umotana u celofan. A na celofanu 4 zastave: jugoslovenska, turska, italijanska i grčka. I ispod svake piše PRIJATNO!

Provalile Švabe da samo došljaci iz ove 4 zemlje jedu hleb i na ovaj način su hteli da olakšaju potragu za hlebom. A valjda i da se zahvale brojnim gastarbajterima.

Pametne Švabe su hleb uvile u celofan jer mi volimo da pipamo svaki proizvod pre nego što ga kupimo.

Elem, kupim ja dve vekne i tog dana se najedemo ko ljudi. Objasnim i ostalima gde je raf sa hlebom da se ne muče.
Tako rešimo problem sa hlebom…

Druga anegdotu koju pamtim sa tog putovanja desila se dva dana kasnije.

Primetimo mi da odmah posle ručka da pevač i vođa grupe stalno idu, kobojagi u neku šetnju. Kad ih pitamo gde idu u skitnju, samo se cerekaju i neće da nam kažu. Mirku bilo to sumnjivo pa mi predloži da krenem za njima da ih malo špijuniram. I krenem ja.

Dve ulice niže od naše zgrade ugledam jednu dvospratnu zgradu sa velikom metalnom kapijom. Na ulazu stoje nekoliko ženskih, potpuno razgolićenih. Vođa grupe i pevač se pozdraviše sa njima i uđoše unutra. Ukapiram da su to prostituke i da su ušli u javnu kuću. Čekao sam ih da izađu dobrih sat vremena.

Požurim i pre njih se vratim u stan. Naravno, sve ispričam ekipi. Reakcije su bile različite, od aplauza oduševljenja, do čuđenja. Kad su se vratili mi im otkrijemo da smo provalili njihovu tajnu. Tražimo da nam ispričaju sve. Jesu li obavili „posao“ ili nisu?! I kako je bilo?

Pevač, inače lep kao lutka iz izloga, smeje se ko lud. Kaže nam da nisu uradili ništa iako tamo odlaze već tri dana uzastopno.

– Pa zašto? – pitam. – Koliko sam video spolja, ima tamo žena za svačiji ukus.

-Ima, itekako ima. Da biraš al’ vođa neće da plati a one neće za džabe – priča nam pevač.

Vođa je inače bio Crnogorac, nizak rastom ali plećat, širokih ramena. Stalno je ubeđivao gazdaricu da im da devojke za badava.

– Ma gde si čula i videla da Crnogorac plaća za seks. Nisam ja stipsa, imam para al kad bi se to rasčulo po Beogradu a da ne pričam po Crnoj Gori, pukla bi bruka. Ne bih smeo da izađem na ulicu od zajebavanja i podjebavanja – uporno joj je objašnjavao vođa ekipe.

Gazdarica, dobra duša, rekla je da ga razume i ona je iz tamo nekih pasivnih krajeva ali ne sme da prekrši pravilo kuće. Ubio bi je makro kada bi to saznao.

Crnograc joj u jednom trenutku ponudi da joj „iznajmi“ pevača a da on dobije seks gratis. Ni to nije upalilo iako se jedna od prostituki zaljubila u pevača i htela da mu ona plati da imaju seks.

– Jesi li ti normalna? – čudio se Crnogorac – Pa on je još nevin! On treba da plati da skine mrak. A ako hoćeš pravi seks onda izaberi mene. Meni treba da platiš a ne njemu. Ima da me pamtiš celog života i još da tražiš repete!

I tako se raspava vodila svakog dana sve dok nismo napustili Dizeldorf i vratili se u Jugoslaviju. Pevač nam se vratio nevin u Beograd a Crnogorac nije potrošio ni jednu jedinu marku u javnoj kući.

Koka kole koje su pili prilikom svake posete, bile su gratis. Naravno, računalo se da onaj ko uđe u javnu kuću da će platiti kroz seksualne usluge i piće koje su popili.

Tako je i bilo sa drugim posetiocima ali ne i sa našim ljudima.

Eh, kakva su to vremena biila..Znam da to nekima zvuči kao bajka ali tako je nekad bilo. Bili smo poštovani, cenjeni i svuda rado viđeni gosti.

A danas?

Neovlašćeno korišćenje ovog teksta bez dozvole autora, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.

Knjige Rajka Dvizca možete poručiti na sajtu izdavača Cyberpublishing Verlag GmbH Wien Austria ili direktno od pisca, preko njegove Fejsbuk stranice OVDE

Ostavite komentar