PROZORI DUŠE - LEPE REČI

Rajko Dvizac: U tržnom centru

U tržnom centru u susret mi ide mlada majka koja gura kolica sa malom bebom.
Foto: Pixabay

Zastanem. Ne zna se ko je lepši, da li majka ili dete. Na njima skupa, firmirana garderoba. Mlada žena nosi tamne naočari za sunce – a nigde sunca! Gleda neke proizvode i prenemaže se ne zbog velikih cena, već zbog zaboravnosti. Ne može da se seti da li već ima tu marku ili ne…

Prodavačica joj sa smeškom pokazuje policu na kojoj se trenutno nalaze proizvodi na akciiji/sniženju.

Ona pogleda policu i sa prezirom okrenu glavu na drugu stranu. Pa za koga to ona nju smatra?! Ona iz inata nikada ne kupuje akcijske proizvode. Samo one najskuplje. Prodavačica ustuknu korak-dva nazad usput se izvinjavajući…

Pretura po policama, gleda čas ovu kremu, čas onaj parfem, pa kupke i tako u krug. Najzad se odlučuje za 3-4 sitnice…

Dolazi na kasu da plati. Vadi karticu. Cena je kao moj račun za struju, ali ona ne mari… Može joj se.

Hteo-ne hteo pitam se, odakle joj novac? Šta to ona radi, čime se bavi kada tako galantno troši novac?! Posle par sekundi dobjam odgovor.

U prodavnicu u tržnom centru sav zadihan ulazi mladić. Niži je za glavu od nje. Izgleda kao buldog, nerast ili tome slično…

Prilazi mladoj ženi i on se nudi da plati račun. Izvinjava joj se jer je u menjačnici bila gužva pa nije mogao da brže promeni pare. Ne, ne vadi novčanik. U ruci mu je svežanj novčanica uglavom evra u apoenima od 20,50 i 100… Uf, pogrešio je džep… Oboje se slatko smeju prodavačici u lice. Vraća devize u džep i iz drugog vadi gomilu novčanica domaće valute…

Nije ni trepnuo kada je platio račun. Kusur naravno uzima i stavlja u mali džep. Jasno mi je da je u pitanju mladi bračni par. Uzdignutih glava odlaze iz prodavnice. Ne odgovaraju na pozdrav prodavačice… Znam da ona tu radi za minimalac. I prekovremeno ako treba. A nekako, uvek treba. Račun za ta 3-4 proizvoda bila su veća od njene plate.

Mladi bračni par prolazi pored staklene kutije u kojoj se skupljaju prilozi za neko bolesno dete. I ne primećuju je. Na izlazu iz tržnog centra sedi na kartonu prosjakinja. Ignorišu je kao da ne postoji…

Valjda „umorni“ od kupovine odlaze u obližnji kafić da se odmore i osveže. Sede nekih pola sata lagano ispijajući piće. Ne pričaju, valjda nemaju zajedničkih tema. Posmatraju svet oko sebe ili možda traže poglede onih koji gledaju njih i zavide im. Na njihovim licima nema stresa, nema grča, ali nema ni osmeha. Samo gordost, samo samozadovoljstvo.

Plaćaju račun. Ovog puta on ostavlja bakšiš. Da se vidi, da se čuje.

– Zadržite kusur. Neću da mi ta sića pocepa džepove – kaže on, mali debeli nerast.

Ulaze u skupi auto. Džip sa tamnim staklima i – odlaze!

Kuda?

U svoj virtualni svet, bez gladnih, siromašnih, prevarenih… Oni ne žive u ovom vremenu, u ovoj stvarnosti… Može im se, a nisu stigli ni do tridesete… A ja sa svojih 60 i kusur godina teglim sa pijace kese namernica. Molim Boga da mi stari auto upali.

Dok pakujem stvari u gepek iza sebe čujem glas prodavačice iz one parfimerije u tržnom centru:

– Gospodine, gospodine… izvinite moram nešto da vam kažem.

Okrećem se zbunjeno prema prodavačici.

– Kažite, o čemu se radi?
– Prepoznala sam vas. Vi ste Rajko Dvizac, pisac onog romana, zar ne?
– Da ja sam taj, ali ne znam na koji roman mislite?
– Ma onaj čuveni, „Utorkom nisam udata“.
– Da. I šta onda?

Prodavačica se malo zbuni, pocrvene u licu. Gotovo zamuca da mi kaže razlog zašto me je zaustavila:

– Vi ste videli kako su me ona mlada majka i njen muž onako bahato podcenjivali.

Ja samo nemoćno slegnem ramenima.

– Misle da se novcem može kupiti sve, ama baš sve. Ali vi ste ih razuverili.
– Kako ja? Pa ništa nisam rekao, ništa nisam učinio? – zbunim se.
– O, da. Jeste. Mnogo više nego što mislite. Znate, kada je stavljala kesu sa proizvodima koje je kupila kod mene, slučajno sam pogledala u njenu skupu torbu. I znate šta sam videla?

Opet slegnem ramenima ne shvatajući kakve ja veze imam sa tim.

– Videla sam vaš roman „Utorkom nisam udata“! A znate šta to znači? Da se udala za novčanik! Da je željna ljubavi. Ja sam pročitala vaš roman nekoliko puta. A kada sam ga ugledala skrivenog u njenoj torbi, odjednom sve mi je bilo jasno. I ko je ona i šta je ona… Da, ona je mene gledala sa visine dok je kupovala, ali ja sam nju gledala sa žaljenjem kada sam je ispratila. Ima sve, a nema ništa… Eto, htela sam to da vam kažem i da vam se zahvalim, jer zahvaljujući vašoj knjizi vratilo mi se samopouzdanje. Da sam ja ispravna a ne ona. Hvala vam.

– Šta da vam kažem. Hvala vama na ovoj priči i lepim rečima.

Prodavačica se nasmeši i mahnu mi veselo.

– I da znate. Od sada će utorak biti moj dan, ženski. Ali ja… ja ću se udati samo iz ljubavi!

Autor: Rajko Dvizac

Neovlašćeno korišćenje ovog teksta bez dozvole autora, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.

Knjige Rajka Dvizca možete poručiti na sajtu izdavača Cyberpublishing Verlag GmbH Wien Austria ili direktno od pisca, preko njegove Fejsbuk stranice OVDE

[frontpage_news widget="13129" name="Prethodni članci"]

Ostavite komentar