REGION

Amira živi u Norveškoj, udata je, ima sina Miralema i nikada se posle 1991. nije vratila u Mostar

Ljubavna pesma ‘’ Amira ‘’ književnika Ljutomira Rundića iz Loznice dobila i svoj epilog
Foto: Pixabay/ ARTFOTODESIGN

AMIRA

Njene su se kose rasipale u mojim očima,

dok smo verovali da naša ljubav može sve…

U Mostaru, osamdeset i neke!

Detinjasto se mazila, ljubila me strasno,

i strahovala: – Joj, ako me majka vidi!

Pa opet iznova, svijala se oko mene,

ko, ne daj Bože, zmija oko plena,

i pitala me…Svašta me pitala…

Ko sam, odakle sam, šta ću s njom..?

Volim li je, ko mi dade „tako“ ime:

– Čuj Ljutomir, tobe jarabi!

O`kle ti to ime – čudila se!?

Vjeruješ li u Alaha, u Boga? Ideš li u crkvu?

Ma, ubiće me babo ako čuje!

Zamisli, u Vlaha se zaljubila, jadna mi majka!

Pitala je…Ponekad i zanovetala…

A volela me, kao i ja nju, a možda..?

Ni dan danas ne znam koje koga više!

A što se ljubila!

O, Bože!

Ta moja Amira!

Krio sam je od neba, od sunca,

sklanjao od bure i mostarske kiše…

Čuvao od zlih pogleda i onih tobože drugih.

A sva nas je raja znala!

– Čuj Begova praunuka s nekim Srbijancem,

pa još vojakom – ževkali su za nama!

– Ne ide to. Veliki je to devar, na moju dušu!

Ljubav je slijepa ali su gori ljudi

obnevidjeli od vjere i predrasuda-

gunđao bi njen rođak Kemo, dok nas je krio!

Plašio sam se!

Nisam joj rekao, a hteo sam joj reći:

– Amira, nema nama mira!

A sve je u meni gorelo od ljubavi i straha!

I voleli smo se, krišom svake noći, i svakog dana…

I sad ne znam kako bismo se voleli da nismo krišom?

Imala je tek dvadeset, ja koju više,

i dala mi je sve što se za ljubav

i sme i nesme…

Na Buni, dok se zaklinjala da će mi roditi sina,

i da će se zvati Miro, govorila je:

– Ljutiću moj, to je ime za sve tri vjere!

A znaš li bolan, da je moj dedo pripovjedo,

da smo mi od nekakvog Miroslava postali?

A što se ljubila…

O, majko moja…

Čini mi se najlepše od svih!

Volela je Peru Zubca!

Tepao sam joj: – Svetlana!

– Eh, kamo puste sreće da sam – rekla bi!

Tešio je da će sve biti uredu:

-Ne plaši se, srno moja, niko mi te neće ukrasti!

A plašio sam se za oboje!

Stavila bi obraz na moj dlan, puštala suzu da kane…

I molila me…

Molila me, da je vodim u Srbiju, da će sve ostaviti,

i brata i sestru, i baba i majku…

Da hoće sa mnom bilo gde i zauvek…

Kazivao sam joj stihove:

– Amira, daj mi malo mira, kud me pijanog nađe,

noćas kad mi ciganin svira, vodiš me u slatke krađe!

Ona se smejala i opet me ljubila…

Sa svojih dvadeset…

Ta moja Amira!

Brali smo tek zarudele trešnje,

u vrtu pored Radobolje,

ko zna čijem, a činio se vrtom dobre nade!

– Joj, bolan, zar te nije stra` gore na nebu?

A kako avion ne pa`ne, šta ga gore drži?

Hajde, obećaj mi da ćeš se čuvati za mene!

Grlio sam je, onako krhku, drhtala bi…

Gurala ruke u moje džepove, i pevušila:

– Sve je moje tvoje kad se usne spoje..!

I opet bismo se ljubili,

nežno i strasno, i lepše od ikoga, i ikad…

Jer, niko se nije voleo,

te osamdeset i neke,

u Mostaru…

Kao moja Amira i ja!

Autor: Ljutomir Rundić

Kako je preneo zvornički ASInfo:

„Epilog ove ljubavne poeme: Amira živi u Norveškoj, udata je, ima sina Miralema* i nikada se posle 1991. nije vratila u Mostar. Nema kontakt sa autorom pesme ali je pesmu dobila od rođaka Keme i plakala je danima.

Ljutomir Rundić, rođen 1959. na Sokolcu, do 92.živeo u Mostaru, pilot, pesnik, glumac amater, osnivač i predsednik Kluba pisaca „Vukovo pero“ iz Loznice.“

Pripremila: Slavica Jovanović

[frontpage_news widget="13129" name="Prethodni članci"]

 

Ostavite komentar