SA DRUŠTVENIH MREŽA

Nenad Ilić: SRPSKA ENIGMA

Na amsterdamskom aerodromu Shiphol postavljen je čuveni veliki sat sa čovekom u prirodnoj veličini koji iza mutnog stakla strpljivo crta i briše kazaljke pomerajući ih za minut.
Foto: Nenad Ilić

Autor: Đakon Nenad Ilić

Pošto često stižem tesno, kad prođem pasošku kontrolu bacim pogled na sat u velikom holu. Umirujuće je kad vreme nije predstavljeno bezdušno. Ispunjeno je strpljivim i mirnim radom tog čoveka iza mutnog stakla.
Pomislim kako nema problema i mirno se uputim ka izlazu odakle polazi avion za Beograd.

Putujem „lou-kost“ kompanijom pa su izlazi za avion obično prilično daleko. Ima da se ide i ide. Aerodrom je veliki. Srećeš puno ljudi. Neke prestižeš, neki tandrčići torbama na točkovima pretiču tebe.

Dok se približavamo našem izlazu vidimo da je naš red sasvim drugačiji od svih ostalih. Preprečio se po širini aerodromskog hodnika. Ljudi koji idu ka udaljenijim izlazima prinuđeni su da zastanu. Zatim shvate da moraju da se probijaju. Sve se posle brzih pokretnih traka zakočilo. Kod izlaza za Beograd.
Pomislim: pa da, mora da su većina u redu Srbi.
I odmah mi sve izgleda simbolično.

Foto: Nenad Ilić

Putujući pomalo po Srbiji i svetu, posle ovolikih godina života u Srbiji, sve sam siguran da mi kao narod patimo od neke društvene bolesti. Pojedinačne sposobnosti su nam kao i kod drugih, često i natprosečne, ali u grupi pokazujemo umanjenu socijalnu inteligenciju. I reklo bi se da taj neistraženi virus postoji među Srbima gde god da žive.

U razgovorima sa našim ljudima u Holandiji, sa nekima koji su preduzetnici i zapošljavaju više ljudi, moje teze se pojačavaju. Na primer, jedna sposobna Srpkinja mi reče kako misli da su Srbi sjajni radnici, bolji od većine drugih pa i od Holanđana, ima to iskustvo, ali da strogo pazi da pri zapošljavanju ne grupiše više Srba zajedno jer odmah počinju problemi. Ona misli da je to zbog toga što Srbi uvek hoće da se ističu, da se pokažu. Kad to rade među strancima ispada dobro a između sebe se uvek posvađaju, ili se slože a upropaste posao.

I dalje razbijam glavu u vezi sa problemom koji je odavno uočljiv. Razmišljam – kako je moguće da niko do sada nije dobro izučio simptome poremećaja, kako još uvek nemamo dijagnozu. Da ne govorimo o hitnoj potrebi ozdravljenja . Nije problem samo u Srbiji. Sve dijaspore su bolje organizovane i bolje funkcionišu od naše. Kod nas uvek neki sukobi i frakcije.

Jedino uspevamo u grupnim sportovima, kad se igramo, da dođemo do nekog sklada u zajedništvu. Valjda zbog ravnoteže ličnog isticanja i jasne zajedničke pobede ili poraza.
Možda treba da prestanemo da se pravimo ozbiljni i čim se nađemo na okupu da počnemo da se igramo. Možda nam tada konačno pođe od ruke. Jedino što se kod sportskih igara uvek radi o pravilima koja nismo mi smislili i koja uopšte nisu u pitanju. Ako mi budemo birali igru i dogovarali pravila – opet ode mast u propast.

Izvor: Facebook/ Ненад Илић

Đakon Nenad Ilić je reditelj, pisac, urednik. Posle diplomiranja na FDU bavio se pozorišnom režijom (Narodno pozorište, Atelje 212, Beogradsko dramsko pozorište, JDP, Pozorište na Terazijama, više alternativnih pozorišnih grupa) zatim režijom i pisanjem za TV, scenarijima i režijom scenskih događaja na velikim scenama i na otvorenom, multimedijalnih dela, kao i uredničkim radom (Dom omladine Beograda, Narodno pozorište Beograd, Beogradsko dramsko pozorište, časopis ISKON). Posle studija na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu, 1996. godine rukopoložen za đakona. Posle 2000 bavi se najviše pisanjem i režijom TV i filmskih radova i većih scenskih događaja, ali i uređivanjem štampanih izdanja i internet prezentacija. Autor više dramskih adaptacija, niza eseja, jednog romana, autor i koautor više knjiga sa crkvenom i nacionalnom tematikom.

Izvor: OPET I OPET

[frontpage_news widget="13129" name="Prethodni članci"]

Ostavite komentar