SA DRUŠTVENIH MREŽA

Zoran Modli: Hrabrost je biti sam

Ne pišem ovo da bih vas obavezao na komentar. Imate vi svoje brige i poneku obavezu. Pišem zbog sebe i zato što ama baš ništa ne košta.
Foto: Pixabay

Dakle, ne znam da li bih se osećao bolje ili gore kada bih znao pravu istinu. O čemu? O svemu. Zna li je ko uopšte?

Piše: Zoran Modli

Kosovo, jedan od kamenova spoticanja i čest usklik u srpskim sevdalinkama, nisam posetio od još od orvelovske 1984. (a i tada samo kao instruktor letenja tamošnjoj grupi pilota-početnika), a nakon toga, moji boravci bili su upućeni isključivo na prištinski hotel „Grand“ u kojem su odsedale letačke posade.

Koliki komad savesti treba da me grize? Zašto nisam sprečio da se desi… šta?

Razmnožavanje domorodaca koji nisu Srbi, uspon kosovske narko-mafije, raspad YU, građanski rat protiv ljudi koji govore istim jezikom, teror Srba nad Šiptarima, teror Šiptara nad Srbima, „beogradsko proleće“ začinjeno NATO bombama, peti, pa šesti oktobar, diktatura demokratije, SNS netolerancija na nivou prostačkog Fejsbuk hejtovanja?

Mislim, stvarno me zabole.

Omaklo mi se, izvin’te, ali: sav uticaj koji imam na zemljotrese, cunamije, vulkane, ratove, zakon jačega, kriminal, mito, korupciju, političare i mafiju svodi se na dvoje temeljno dobro vaspitane dece. Sada je na ispitu njihov upliv na njihovu decu. Pošto to smatram samo i jedino bitnom stavkom u duženju duga prema društvu kao proverenom načinu da sprečite odrastanje idiota koji će svojom samoživošću i brutalnošću urnisati ekološku ravnotežu sve naseljenije planete, stvarno oskudevam u neophodnoj rezervi emocija za mahom apstraktno naricanje nad „kolevkom srpstva“, za muvanja ispod njenih pelena i jadikovke onih koji ne bi „donji deo leđa“ mrdnuli iz Beograda, ali zato glasno seire, e da bi ispunili kvotu zacrtanog patriotizma.

Čiča-miča i gotova priča.

U stvari, nije. I dalje lebde iskidani ehoi usklika mesecima unazad. Telekom na KIM-u, pa Trepča na KIM-u, onda muvare na KIM-u, pa buvare na KIM-u. Zatim Srbija na KIM-u, a Rusija na Krimu. Sada hoću Sašu, a ne želim Vuka. Potom hoću Vuka, a ne želim Vučka. Jedan je dobar, drugi nešto mućka. Jedni muvare, drugi krvare. I tako u beskraj i u 21. veku, veku koji se neće tako brzo završiti jer je, nažalost, i dalje bliže početku nego kraju. Treba, ajoj, izdržati još 83 godine!

Ubeđujemo jedni druge u valjanost, istinitost, nepobitnost, neospornost i istorijsku dokazivost našeg ličnog saznanja, a da i sami ne verujemo u njega. Da verujemo, ne bismo mahnito zahtevali potvrdu drugih i besneli kad je ne dobijemo. Čovek ubeđen u ono u šta veruje ne plaši se da će biti neshvaćen. Da, vrlo je lako i bezbedno biti deo mase.

Hrabrost je biti sam.

Radio emisije Zorana Modlija „Zakon akcije i reakcije“ možete slušati OVDE

[frontpage_news widget="13129" name="Prethodni članci"]

Ostavite komentar