SRBIJA

Kapitalizam nas je samleo! Gomila izbačenih investitora iz EU izabralo je Srbiju. A naše vlasti su ih oberučke prihvatile.

Srbija u štrajku: Goša, Jura, Falk Ist

Život na minimalcu

* A istina je da radnicima nikada nije bilo gore. To se čuje iz svakog njihovog vapaja. Ostaju bez doprinosa, sa minimalcima i nemogoćnošću da se izbore za neki bolji položaj. Jer, ako dobiju otkaz u fabrici u svom malom gradu gde ništa drugo ne radi – hoće li ih neko pogledati ili će im se sudbina Dragana Mladenovića učiniti kao sledeći logičan potez.

Radnik Goše Dragan Mladenović ubio se krajem marta u fabrici. Kolege su ga pronašle obešenog u radnom odelu…

Piše: Ljiljana Bukvić

Iza sebe je ostavio bolesnu majku i nezaposlenog sina. Platu je primao kao i ostali radnici fabrike šinskih vozila – na kašičicu. Četiri godine bez plaćenih doprinosa isto toliko bez zdravstvene knjižice. NJegov tužni primer je jedan, strašan, ali ne i usamljen. Mnogo je radnika koji u ovoj državi životare na ivici egzistencije uprkos tome što imaju posao. Rade za minimalce i manje od toga.

Nakon nesreće u Smederevskoj Palanci radnicima je prekipelo. Mladenovićeve kolege su zaustavile proizvodnju, započele štrajk i zatražile od vlasnika da im da sve što im duguje. Ili, neće da rade.

Preko noći se cela Srbija upoznala sa situacijom u Goši. Direktor je pobegao za Slovačku, a dotadašnji vlasnik ŽOS Trnava brzopotezno se povukao, prodao fabriku preko noći kiparskoj firmi iza koje, takođe, stoje Slovaci. Ostalo je enigma da li su to uopšte neki novi vlasnici ili samo taj isti stari pod novim nazivom i sa novim sedištem firme.

U fabriku je u nekom trenutku došao i premijer Aleksandar Vučić i obećao rešenje. Posle dva meseca štrajk je prekinut, dogovor je bio da se radnicima isplati 90.000 dinara u tri rate, da se ostali deo duga rasporedi u 16 mesečnih rate, uplate doprinosi za penziju i zdravstvo. Od toga radnici su dobili 60.000 dinara. I ništa više. Onda je usledio ponovo štrajk i tek pre dva dana, nakon obećanja da će dobiti i tih preostalih 30.000 dinara, počeli su ponovo da rade.

– Ne znam šta da vam kažem. Pojavio se još jedan predstavnik novih vlasnika. Dogovorili su se sa štrajkačkim odborom da završimo 11 vagona koji treba da se ocarine i preko Slovačke odu za Nemačku. Rekli su da će do kraja nedelje da uplate taj novac – kaže LJuba Savić, predstavnik Nezavisnosti u ovoj fabrici. Za sada rade, posla ima, čeka ih i jedan koji rade za Iran. Da li će i šta biti od toga, kažu, potpuno je neizvesno.

Za fabriku ima posla i moglo bi da ga bude. Ali pitanje je koliko je vlasnicima i dalje stalo da ostanu ovde, u fabrici koja je privatizovana pre 10 godina. Da li je „odlazeći“ vlasnik ŽOS Trnave iz Slovačke početkom aprila bio ozbiljan kada je poručio tamošnjim medijima kako „jedva čeka da se reši Goše“, te kako je ta fabrika za stečaj.

Samo koju nedelju kasnije u Knjaževcu su gotovo svi zaposleni fabrike obuće Falk Ist došli jednog jutra na posao i rešili da ne rade.

Prethodnog dana im je uplaćena plata za 5.000 dinara manja nego inače. Za većinu bio je to pad na ispod minimalca. Gotovo svi zaposleni, njih više od 800, rešilo je da ne radi. U krugu fabrike počeli su štrajk i ne znajući da na to nemaju pravo po zakonu i da im za to treba organizator, sindikat da stane iza njih.

– Kako nije po zakonu, pa ko ovde poštuje zakone, jer po zakonu da nas plaćaju manje od minimalca – uzbuđeni su bili toga dana. Adrenalin je rastao, a oni su brzinski podučeni morali da organizuju sindikat. Već narednog jutra UGS Sloga je, za nekoliko sati, prikupila 600 i više potpisa za članstvo i delovalo je kao da su radnici pobedili.

Međutim, osim što su dobili mogućnost da u budućnosti nekad zakonski pregovaraju o boljim uslovima za rad, u Falk Istu se stvari nisu promenile.

Prvih dana posle štrajka sve je bilo med i mleko. Posle sedam sve se vratilo u normalu. Norme su podignute, radi se na 32 stepena uz mašine, tri subote zaredom su nam bile radne. Zakinuto nam je vraćeno, ali ništa više od toga – kaže Milan Bogosavljević, jedan od vođa novoformiranog Sloginog sindikata u knjaževačkoj fabrici.

Više od 80 odsto fabrike radi za minimalac, a njega se, kako kažu, poslodavac drži „ko pijan plota“. O povećanjima niko i ne priča.

Kao i u Juri.

Prošla je cela godina od kada je javnost saznala za priče radnika koji su radili u fabrikama u Rači, Leskovcu i Nišu. O savetima menadžera da „nose pelene“ kako ne bi išli svaki čas u toalet, do fizičkog, verbalnog zlostavljanja.

Radnici su pričali, žalili se, bivši tužili fabriku ne dočekavši presude da se završe. Za sve to vreme poslodavac iz Južne Koreje nije se oglašavao. A nikada nismo saznali da li je premijer Vučić otišao, kako je obećao, da razgovora sa vlasnicima da vidi šta se zaista dešava.

Nismo saznali ni epilog priče o podmićivanju inspekcije rada u Nišu. Ili kako god je definisano to što je Jura pre nekoliko godina niškoj inspekciji rada poklonila četiri automobila. Kako se uopšte Inspektorat revanšira kompaniji koja joj da takav jedan vredan poklon. Valjda tako što u svakoj narednoj inspekciji utvrdi – da nije bilo nepravilnosti.

Tužnih radničkih priča je previše u tranzicionoj Srbiji. Previše je bilo loših poteza svih vlasti od 2000. naovamo. Pregršt slučajno ili namerno propalih, loših i katastrofalnih privatizacija. Kako je samo uništena Jugoremedija, Komgrap, Genex u kom radnici ni danas, posle osam godina, nisu dobili svojih 200 evra po godini staža. Od novca koji im pripada, koji navodno postoji na nekom računu.

Kapitalizam nas je samleo, gomila iz EU izbačenih investitora za svoju novu izrabljivačku „meku“ izabrala je Srbiju. A naše vlasti su ih oberučke prihvatile. Investitori su tako dobijali zemljište na korišćenje, subvencije za svakog radnika da ne moraju da brinu bar narednih pet godina. Vlast je dobijala privremeni mir i podlogu da može na svakoj konferenciji za novinare da se hvali – kako radi, zapošljava, pravi suficit… kako nikada nismo bolje živeli.

A istina je da radnicima nikada nije bilo gore.

To se čuje iz svakog njihovog vapaja. Ostaju bez doprinosa, sa minimalcima i nemogućnošću da se izbore za neki bolji položaj. Jer, ako dobiju otkaz u fabrici u svom malom gradu gde ništa drugo ne radi – hoće li ih neko pogledati ili će im se sudbina Dragana Mladenovića učiniti kao sledeći logičan potez. Ko će stati iza njih – sindikat, možda? A možda i ne, jer oštrica sindikata otupela je odavno. Sindikalne vođe, uz izuzetke, odavno su se priklonile vlastima, ne talasaju.

Može li iko da se seti kada je poslednji put i šta nateralo sindikate da izađu na ulice? Teško.

Država problem radnika primeti tek kada mediji počnu da pišu o nekom pojedinačnom slučaju, kao sada o Violeti Petrović, obolele samohrane majke koja je u Juri dobila otkaz. Ali ona bude kratkog daha. Bez konkretne volje i želje da se pomogne. Jer da je to htela, mogla je na vreme da vodi računa koga dovodi, kome poklanja naše pare, na vreme da šalje inspekcije i kažnjava one koji krše zakon jer ne uplaćuju godinama doprinose (Goša), ili one koji krše Ustav zemlje (Jura).

Koliko Dragana Mladenovića u Srbiji treba da se ubije da bi oni koji odlučuju u njoj shvatili da su tu da brinu o interesu svih građana ove zemlje, a ne samo svojih partijskih poslušnika.

Izvor: Danas

 

loading...

Ostavite komentar