SRBIJA

„Nama u Vojvodini je jedini spas da nas Orban prisvoji…“

Obilazeći Vojvodinu već skoro mesec dana, prolazeći kroz ispražnjena sela Banata, poluprazne gradove Bačke i opustošeni Srem, kroz glavu mi prolaze reči jednog od najumnijih Srba današnjice, dr Đure Trkulje, iz njegovog autorskog teksta koji je objavio Jutarnji GLASnik: „U Vojvodini se ne sme biti “vlast”, pogotovo osiona, nego se mora, kao i sa zemljom crnicom – biti joj sluga“.

Ilustracija: Jutarnji GLASnik

Neshvatljivo je da se bolje živi u jednoj Jagodini nego u Zrenjaninu, uređeniji je Paraćin od Bečeja, Ćićevac od Novog Bečeja. Čak i Vranje, Leskovac, Babušnica i drugi gradovi na jugu Srbije su uređeniji od gradova u, na primer, bogomdanom Banatu.

Zato tek sad shvatam potrebu za pisanjem „Deklaracije o opstanku Vojvodine“ čiji je autor dr Trkulja i koju je objavio Jutarnji GLASnik ( OVDE ).

Lično se nisam slagao sa nekim delovima „Deklaracije“, bojao sam se svakog i najmanjeg razmišljanja o cepanju i ovako raskomadane Srbije, jer sam zemlju u kojoj sam rođen već izgubio.

Međutim kad vidiš Vojvodinu ovako ruiniranu, kad shvatiš da je mađarski pasoš jedina nada i šansa za budućnost mladih u Vojvodini, onda mnoge stvari postaju jasnije i hteo ne hteo, moraš sam sebi neke stvari da priznaš.

Smetalo mi je i sad mi smeta prozivanje „Srbijanaca“ i svaljivanje dela krivice na njih, za stanje u Vojvodini i siguran sa da tu dr Trkulja greši. „Srbijanci“ se ne pitaju ništa ni u selu gde žive, a kamo li da su odgovorni za pljačku Vojvodine. Kao što je onaj paor iz Kumana ili radnik u šećeranama Mikija Kostića prinuđen da glasa za Vučića, ili nekog pre i posle njega, tako su i seljak iz Stajkovca  i onaj sirotan iz ciganske male u Jagodini prinuđeni da glasaju za istog.

Niko od njih nije baš veliki Vučićev obožavalac, al ovi iz ciganske male bar dobiju od Palme jagnje za Đurđevdan, a pre njega niko im nije davao ništa. Obećavali mu i Koštunica i Kusturica i Tadić i Pajtić, pa slagaše.

E pošto Srbija, pa i Vojvodina zavisi od đurđevdanskog jagnjeta ili od Mikija Kostića, za to nisu krivi ni paor iz Kumana, ni slavljenik Đurđevdana, kriva je srpska, vojvođanska, srbijanska ili nesrbijanska, drugosrbijanska ili ko zna već čija inteligencija i kulturna elita.

A postoji li ona u opšte ili se lažno predstavlja?

Ako postoji, makar i lažna, onda je ona jedini krivac za sve do sada, pa i za to što dobrostojeći Krajišnik iz Futoga kaže: „Nama u Vojvodini je jedini spas da nas Orban prisvoji…“

Tu deobu na „Srbijance“ i „Nesrbijance“ iz Deklaracije o opstanku Vojvodine“ jedino zameram dr Trkulji, a u nastavku teksta pročitajte deo iz njegovog autorsko teksta, „U Vojvodini se ne sme biti “vlast”, pogotovo osiona, nego se mora, kao i sa zemljom crnicom – biti joj sluga“, koji će vas podsetiti na neke istorijske činjenice o Vojvodini.

M. A. M.

Prof. dr Đuro Trkulja, Foto: Privatna arhiva

Istorijski posmatrano, još od prelaska Dunava (1690) i nastanjivanja tadašnje većine srpskog naroda u južnu Ugarsku, pa do 1918. godine vođena je emancipatorska nacionalna i liberalna politika. Izlazak na veliku, evropsku scenu jedne moderne, protomultikulturalne, federalističke i antiklerikalne vojvođanske politike (posle “Vojvodstva srpskog” 1849. i Blagoveštenskog sabora 1861), dogodio se u tuđoj državi i kroz tuđe parlamente, od Požuna, Budimpešte, Beča do Beograda, Zagreba i Moskve. Ova politika imala je za cilj: prvo, opstanak Srba i njihovih religijskih i teško stečenih građanskih sloboda, a drugo, ostvarivanje ukupnog antropološkog i ekonomskog prosperiteta.

Danas možemo oceniti da je ova politika bila uspešna. Iznedreni su politički gorostasi: Sava Tekelija, Svetozar Miletić, Mihailo Polit-Desančić, Vasa Stajić i još mnogi drugi. Nastale su u toj, drugoj državi najstarije kulturne i obrazovne institucije jednog naroda: Matica srpska, Srpsko narodno pozorište, Gradska novosadska biblioteka, Karlovačka i današnja “Jovina” gimnazija (nekada Srpska pravoslavna gimnazija). Održao se i razmnožio narod: od Vršca do Sent Andreje, od Temišvara i Arada do Slavonskog broda i Baje. Bilo je to vreme prosperiteta, banaka, bogatih i vrednih ljudi, imanja, dvoraca i zadužbina.

Jedino, međutim, što ta politika nije imala – već je bila pod uticajem maglovitih i devetnaestovekovnih, romantičarskih vizija i iluzija – bila je politika ujedinjenja “prečanskog srpstva” sa ostalim delom sopstvenog nacionalnog korpusa, ali i šireg – južnoslovenskog, odnosno “balkanskog”. To je bilo prepušteno mladoj srpskoj državi i Beogradu, kao faktičkim i političkim Pijemontom Srba od 1878.

Kada je došlo do istorijskog momenta, uzrokovanog Velikim ratom, da se krene u secesiju od poražene Austrougarske monarhije, kada se dogovaralo vekovima željeno “ujedinjenje” na Krfu, kada se u mondenskim letovalištima Mediterana formirao Jugoslovenski odbor, zamišljajući jednu veliku zemlju na prostorima od Alpa do Karpata i od Panonije do Adrije, dok je Pupin iz Idvora bio eminencija u SAD – vojvođanskih elitnih političkih prvaka nigde nije bilo. Časni izuzeci su trunuli u zatvorima. Zbog toga će se i roditi čuvena rečenica kazana na samrtnoj postelji osveštenog vojvođanskog, radikalskog “ujedinitelja”: “Isto je to dobri moj Vaso. Vac ili Požarevac”. Mislio je na zatvore. Jedan u Ugarskoj, a drugi u Srbiji. U tim je zatvorima skončavala slobodoumna Vojvodina. Na isti način, zbog istih razloga.

I umesto temeljnih i promišljenih pravnih i filozofskih političkih postulata, tako bitnih za potonju Vojvodinu i integrativne procese u koje je ulazila, prevladao je nacionalistički, populistički radikalizam citiranog Jaše Tomića i diplomatske bravure Pupina na mirovnoj konferenciji u Parizu, zahvaljujući studentskom prijateljstvu sa pobedničkim predsednikom Vilsonom.

Tako je, umesto da zasluženo postane politički subjekt konstituisanja nove srpske države, odnosno šire, jugoslovenske, Vojvodina bez sopstvene politike i bez autentičnih političara, slepo, bezuslovno srozana na objekt ekonomskih apetita ratom opustošene Srbije i njene kraljevske porodice.

Izgubljena je zauvek Baranja i više od pola Banata, pokradene su i ratnim porezima opustošene opštine Vojvodine, rasturena je Karlovačka mitropolija i zauvek zatrta njena državotvorna istorija, a vojvođanska politika kao izraz interesa srpskog naroda, ali i svih njenih mnogonacionalnih zajednica i građanstva – marginalizovana i provincijalizovana.

Beograd se poigravao, ne samo sa Vojvodinom, nego sa celim južnoslovenskim prostorom i svim njegovim narodima raznim sredstvima: od tajne policije, preko neistorijskih upravnih banovina, pa sve do likvidacija u skupštini i diktatura.

Prva pouka istorije za neku novu politiku u Vojvodini jeste: školovati sada i ovde što veći broj politički mislećih ljudi, najšire analizirati sa političkim ekspertima (i domaćim i stranim) sve aspekte sadašnjeg trenutka, mesta i položaja Vojvodine u sopstvenoj državi, regiji i Evropi. Na osnovu toga formirati politiku koja će razmotriti buduće integracije u kojima učestvuje Vojvodina.

CEO TEKST PROČITAJTE OVDE

[frontpage_news widget="13129" name="Prethodni članci"]

Ostavite komentar