NEKATEGORIZOVANO

SELO UDOVICA – Rajko Roki Dvizac

Za to selo do tada nikad nisam čuo…

A onda sam seo u auto i krenuo u nepoznato po padinama Fruške Gore.

Posle niz kilometara krivudavih puteva stigao sam u selo. Malo, mirno, obasjano suncem. Dalje od ovog sela nema asfalta. Tu autobus saobraća samo jednom dnevno. Ujutro, sa prvim petlovima krene prema Rumi a pred sumrak se vraća. Šofer i kondukter tu ostaju i da noćivaju.

Čim sam stao sa svojim belim golfom, oko auta počela su da se sakupljaju deca. Bosonoga, musava, obučena samo u poderane majice i gaće koje smo mi nekada nosili na času fizičkog obrazovanja, ali nasmejana i znatiželjna.

Gurkaju jedani druge i malo po malo napraviše krug oko mene. Kao u nekim Felinijevim filmovima. Zavučem ruku u džep, al’ sitniša ni za lek. Umesto njih nađem dva pakovanja žvaka kupljenih u Beogradu, pred polazak u ovu nedođiju.

Dam im žvake da podele među sobom. Oni se nećkaju, stide, ali pošto je moja ruka ostala u vazduhu ispružena, valjda im je delovala prijateljski,  najhrabriji od njih uze žvake i poče da ih deli. Zagledali su ih kao neko čudo, original američke. Takvih nema ni u jedinoj prodavnici u selu, a nema ni u Rumi, gde su odlazili na vašar svakog drugog u mesecu.

Žvaću žvaku nežno al’ sa slašću. Oka ne skidaju sa automobila i mene.

Moj beli golf sa spojlerima u to vreme je izgledao svetski, kao sa Sajma automobla. A i ja sam im izgledao drugačije iako sam na sebi imao samo majicu, farmerke i kožnu jaknu. O ramenu mi visila novinarska torba, a oči mi sakrivene iza tamnih naočara. Zlatni okvir blešti na suncu. Videlo se odmah da sam stranac.

Foto: Privatna arhiva

Šta traži stranac u njihovom selu na kraju puta?!

Pogledam oko sebe, ne bi lih ugledao neku kafanu da se odmorim od puta i popijem neko hladno piće, ali od kafane ni traga. Preko puta mene jedna mala, improvizovana prodavnica ispred koje na drvenoj klupi sede dva starca i lagano ispijaju pivo. Ne pričaju… i oni gledaju u stranca, tj. mene.

Pitam decu da li ima ovde nema kafana, a oni odrečno klimaju glavama.

Najstariji od njih mi kaže:

– Bila je jedna – i pokaza mi na lepu starinsku kuću – ali je odavno zatvorena.

Kud ću – šta ću, ugledam tablu sa natpisom Mesna zajednica i uputim se tamo.

Deca mi otvoriše krug da prođem likujući.

Pa kud će stranac nego kod vlasti – valjda su tako mislili dok su se tiho smeškali.

Sve pusto, samo u jednoj prostoriji sedi čovek i preznojava se. Ventilator ne pomaže. Već je podne i počela je letnja žega.

On skoči sa drvene stolice kao oparen kada me ugleda. Stranac došao u naše selo, šta je sad to? – pitao se iznenađeno. Znoj mu se sliva niz neobrijano lice dok mu objašnjavam ko sam, šta sam i zašto sam došao u njihovo selo. Najzad se osmehnu i ponudi me da sednem.

Ponudio me i nekim pićem, al’ gde da pijem alkohol po ovoj vrućini. Bilo je 30 stepeni a u njegovoj kancelariji i koji stepen više. Vazduh ustajao, pun mirisa dima od opušaka u prepunoj pepeljari.

Ponudim ga cigaretom. On je uze i poče da zagleda, a bio je to običan, dugi „Lord“.

Sasluša on mene, klima glavom i dosipa domaću rakiju. Na kraju sam ipak morao da popijem jednu. Kako odbiti tako ljubaznog domaćina, red je red.

Dobijem informaciju koja sam tražio i izađem na ulicu. Deca su još uvek tu,  još uvek žvaću žvake i temeljno pregledaju moj beli golf. Tek tada se setim da ga nisam zaključao. Ma neka ostane tako, ko će ga ukrasti u ovom selu? Niko! Ovde se ni kućna vrata ne zaključavaju a kamoli retki automobili. Moj je jedini bio parkiran na trgu sela.

Ni ona dvojica staraca nisu se pomakla sa klupe. Vidim samo da imaju dve nove, pune flaše piva. Znao sam da čekaju mene, da vide kuda ću.

Pošto se mesto koje sam tražio nalazilo blizu, odlučih da idem peške. Istog trena začu se dečija graja. Jedan deo je krenuo za mnom al’ izdaleka, da „ne primetim“,  a drugi je ostao da čuva moj auto.

Pogledam papir na kome sam zapisao adresu koju sam dobio od predsednika Mesne zajednice i dođem tačno pred kuću za koju su mi deca rekla da je nekada bila kafana. Otvorim kapiju i uđem u dvorište popločano ciglama, ali zaraslo u travu. Bleda zelena boja se ljuštila sa zidova kuće…

Vičem:  Gazde, gazdeee!!!!

Niko se ne javlja.

– Tu je ona, samo sačekajte – dobacuju mi deca iza leđa.

Čekam strpljivo dok se na vratima nije pojavila starica sa štapom. Pozdravim je i predstavim joj se.

– Oooo, novinar iz Beograda došao čak ovde, u moje selo, u moju kuću – iznenadi se ona. – Ma uđi, uđi, šta stojiš na tom suncu.

Uđem unutra, a ono me zapljusnu debela hladovina. Pošto su prozori bili zatamnjeni, tek kada su se oči navikle na polumrak, prepoznajem stvari oko sebe.

Kao da sam ušao u kafanu kakve su bile između dva rata. Sve je tu ostalo. I stari šank i stolovi sa kariranim stolnjacima i stare reklame na zidovima i stare flaše i čaše. Starica ode iza šanka i donesi mi dva klakera. U flašicama kao nekada. Hladna baš kao što treba…

-Znate, uputili su me na vas. Kažu da vi najbolje znate istoriju ovog sela i sve njegove tajne, a mene zanima, da li je tačno da je ovo „Selo Udovica“?  Naime, čuo sam da u ovom selu uvek prvi muževi umiru i da žene ostaju udovice.

– Hahaha… Dobro si čuo. Tako je u 99 posto slučajeva. Ma muž može da živi i 100 godina, ali će ga ipak žena nadživeti bar za jednu godinu više. Ne znam zašto je to tako, ali je tako. Živa istina. Evo i ja sam udovica. Dok je moj Živko bio živ i ova kafana je radila. Najstarija u selu i poslednja se zatvorila. Ništa nisam htela da sklanjam i menjam. Neka mladi vide kako je nekada bilo… a bila je puna, pogotovo uveče kad paori završe svoj poso.

– Dobro i u drugim mestima se dešava da muževi prvi umru, pa se udovice ponovo udaju i nastave bračni život – objašnjavo sam ja.

– A, ne! Možda u drugim selima tako ide, ali ne i u ovom selu. Ovde kad ti muž umre, gotovo je. Nikom na pamet ne pada da se ponovo udaje. Ma i mene su prosili, ali ja nisam htela. To ti je, dragi moj mladiću, neko naše seljačko poštovanje prema mužu, braku i zajedničkom životu.

Ima u selu jako puno udovica. Mogu da te odvedem kod njih da ti svaka ispriča svoju priču, ali ni jedna neće hteti da se ponovo uda. Jedan je muž,  jedan je brak i gotovo!  Ako ti ne poštuješ svog prvog muža, kako ćeš onda drugog? Nikako!

Pričali smo puna dva sata o svemu i svačemu. Vlasnica poslednje kafane u selu mi je ispričala ceo svoj život. Primetio sam da je najviše pričala o mužu…  Sa puno, puno ljubavi.

Na kraju mi je kroz osmeh otkrila malu tajnu:

– Da ti kažem u poverenju. Naši muževi nisu umirali mladi. Požive oni dosta od 65 do 85 uglavnom, ali ne znam zašto, uvek, ali baš uvek njihove žene ih nadžive bar godinu, dve, pet… Već kako ko. Tako ti je to u ovom našem selu. Valjda je tako dragi Bog odredio, ne znam… ali znam da je tako.

Napustio sam „Selo udovica“, deca su trčala za mojim autom i mahala mi u znak pozdrava…

Žao mi je što sam zaboravio ime sela, ali negde u dokumentaciji TV Novosti za koje sam napisao priču o ovom selu, zapisano je i ime…

Danas sam ponovio priču jer vredi sačuvati uspomene na nešto neobično, a lepo, koje polako nestaje u surovom i nehumanom 21. veku.

Rajko R. Dvizac

Foto: zemljanarhitektura.com

Najromantičniji roman u regionu, autora Rajka Rokija Dvizca, „Utorkom nisam udata“, možete naručiti u inbox Fejsbuk stranice autora, klikom na link OVDE, pišući na e-mail: rajkorokidvizac@gmail.com ili klikom na fotografiju knjige:

 

Ostavite komentar