VAŠ STAV

Ima li međ’ vama, gospodo političari, nekoga ko bi kao Andra Nikolić i Nušić životima sinova odbranio čast otadžbine?

Na Pravnom fakultetu u Beogradu svake godine održava se takmičenje u govorništvu, kojim se kreativno nastavlja duga tradicija zlatoustosti na ovim prostorima. „Nacionalna revija” objavljuje tekst „Hvala vam, besmrtni junaci” koji je, izgovoren na besedničkoj smotri 2007, svom autoru doneo pobedu

 

Beseda
O ČOJSTVU, JUNAŠTVU I DRUGOJ STRANI MEDALjE

Neumoljivo ogledalo

Piše: Miloš Stanković 

Spomen-kosturnica branilaca Beograda iz Prvog svetskog rata

– Došao sam da se borim! – reče dečak iznenađenim braniocima sa barikade kod Narodnog pozorišta. Nije imao više od 14 godina. Na ramenu mu je visio karabin a u ruci je držao komadić hleba.

U tom se od Dorćola pojaviše prvi austrijski konjanici. Nakon što su odbili dva napada, malobrojni preživeli branioci padoše u ropstvo. Austrijanci rešiše da ih sve streljaju.

– Otkuda ti? – pitao je njihov oficir dečaka.
– Borim se – reče mališan.
– Znaš li da ćeš sada biti streljan?
– Znam.
– Pa onda?
– Pa neka…

Ipak, dečak reče oficiru da je pošao u grad da potraži malo hleba za majku, pa ga zamoli da ga pusti na desetak minuta, ne više, koliko da bolesnoj majci odnese ono što je našao, a on će se vratiti. Oficir mu dopusti, srećan što dete ipak neće biti ubijeno. Dečak otrča, a on izda naredbu i streljanje poče. Austrijanci su se već spremali da nastave ka Terazijama kada su ugledali sitnu priliku koja trči ka njima i poznadoše mališana. On stade pored zida gde su ležali njegovi mrtvi drugovi sa barikade, pa se okrete, razdrlji košulju, isturi grudi i reče prkosno i sa prezirom:

– Zašto ne pucate?
Vojnici su stajali skamenjeni.
– Šta čekate? – još odlučnije ponovi dečak.

Kao da se prenuo, oficir dade znak, vojnici okrenuše zatvarače i nanišaniše. Tri puške grunuše i mališana pokosi plotun.

OTADŽBINA JE ETIKA

Podsećale su i druge tužne slike jeseni 1915. godine na opraštanje sa umirućim i na poslednju poštu jednom narodu i jednoj državi.

I engleski dopisnik Džon Rid javlja iz Šapca i Valjeva da je Srbija zemlja smrti. Nepregledne kolone natovarene pokućstvom i zaprege zaglavljene u blato koje nose državnu arhivu, nacionalne i duhovne relikvije i svetinje. Prekaljeni ratnici, pobednici sa Bregalnice i Jedrena, sa Cera i Kolubare, sa suzama u očima i celivajući izlizane topovske cevi pokopavaju oruđa pred nadirućim neprijateljem. Gotovo biblijski, stari i iznemogli kralj na volujskim kolima, poput Mojsija, kreće sa svojim narodom, celokupnom državnom upravom, vladom i parlamentom u izgnanstvo. Put koji će, po oceni francuskog maršala Žozefa Žofra, prevazići sve što je kao najtragičnije zabeleženo u istoriji!

Branislav Nušić je rekao, penjući se i sam uz albansku golgotu, „Otadžbina nije predmet ograničen, oivičen, utelovljen; otadžbina je misao, otadžbina je vera, a misao i vera ne umiru.”

Zato su „padali od zrna, od gladi i žeđi, raspinjani na krst na golgote visu, ali čvrstu veru u pobedu krajnju nikad, ni za časak, izgubili nisu”, kaže Vojislav Ilić Mlađi.

U albanskim bespućima je zauvek ostalo, bez imena i pomena 217.000 civila i vojnika. Na dnu Jonskog mora, u plavoj grobnici, svoj večni mir našlo je oko 15.000 apostola jada. Cenu slobode u Srbiji imala je da plati svaka druga muška glava. Ali ta vojska i taj narod su ćuteći i bez roptanja, poput Sina Gospodnjeg, na albanskoj golgoti stradali, da bismo danas živeli mi. I patili da ne bismo danas mi patili.

A kako smo im se odužili?

SETVA, ŽETVA I ZASLUGE

Tačno na današnji dan, 1949. godine, u Đakovici je po naredbi komunističkih vlasti podignuta u vazduh velelepna crkva, spomen-kosturnica hiljada srpske dece pomrle u Albaniji. Od ostataka crkve i dečjih kostiju u Đakovici su ozidani javni toaleti.

U Srbiji se ni danas ne slavi pobednik sa Cera, već onaj što je na glavu stavio imitaciju njegove šapke, ne čitaju se uspomene pobednika sa Kolubare već memoari jednog legionara, u Srbiji današnjice se ne poštuje onaj koga su na improvizovanim nosilima njegovi vojnici preneli preko Albanije, a veliča onaj koji se sakrio i od vojske i od naroda!

Milunka Savić, šest puta ranjavana, nosilac po dve Karađorđeve zvezde, medalje Obilića i francuske Legije časti, izdržavala se kao samohrana majka četvoro dece radeći kao čistačica.

Majka Gavrila Principa je preživljavala od milostinje!

Momčilo Gavrić

Momčilo Gavrić, koji se kao jedanaestogodišnjak, ostavši bez cele porodice, sa Drinskom divizijom povukao preko Albanije i postao najmlađi oficir u Prvom svetskom ratu, umro je kao siromašni penzioner.

Milan Stojadinović, najzaslužniji za finansiranje srpske države na Krfu, čovek koji je ličnim sredstvima učestvovao u izgradnji spomen-kosturnice srpskim junacima na Vidu, proteran je 1940. iz Srbije kao izdajnik.

Pa Slobodan Jovanović, naš najveći pravnik, još uvek nije rehabilitovan!

Major Dragutin Gavrilović koji je ranjen preveo svoju jedinicu preko Albanije, onu istu koju je vrhovna komanda izbrisala iz svog brojnog stanja, sahranjen je nakon Drugog svetskog rata bez i najmanje počasti, u engleskoj uniformi, jer mu je srpsku kraljevsku uniformu oduzela revolucionarna vlast.

Da je drugačije, da li bi slikar Mihailo Milovanović, osnivač Udruženja likovnih umetnosti, bio streljan u Užičkoj republici pod optužbom da je engleski špijun?

Zar bi Jovan Dučić preminuo u emigraciji kao narodni neprijatelj, dok su njegova dela bila gotovo zabranjena u otadžbini?

Dr Arčibald Rajs, profesor Kriminalistike na Univerzitetu u Lozani, koji je na poziv srpske vlade istražio i prezentovao svetu zločine austrougarske vojske u Mačvi i Podrinju, koji je svoju imovinu potrošio na finansiranje srpskih izbeglica, čije telo počiva na Topčideru, a srce na Kajmakčalanu, preminuo je nakon svađe sa jednim srpskim železničarom.

Svi su oni prešli Albaniju, ali i Rastko Petrović i Mika Alas i Dis i Stanislav Binički i politički prvaci Ljuba Davidović i Andra Nikolić. Oni su istinski delili sudbinu svog naroda.

Ima li međ’ vama, gospodo političari, nekoga ko bi kao Andra Nikolić i Nušić životima sinova odbranio čast otadžbine?

Branislav Nušić, Andra Nikolić

Ima li večeras nekoga međ’ nama ko bi kao major Todorović pevao srpsku himnu dok su ga Austrijanci spaljivali, nekog pukovnika Gajića koji bi na poziv za predaju Beograda umesto belom odgovorio sa tri srpske zastave?

Oni su i obični ljudi, seljaci, skromni i uzdržani, ali gordi, nesalomivi i slobodni. Oni su i Dragutin Matić, redov sa najpoznatije ratne fotografije na osnovu čijeg je profila jedan japanski psiholog sačinio čitavu psihofizičku studiju o napregnutosti ovog ratnika.

Oni su i moji pradedovi Krsta i Jeremija. Oni su i vaši preci.

Ali, da li su takvi preci zaslužili ovakve potomke?

Ili: da li smo mi ovakvi zaslužili takve pretke?

Zato vas molim, neka bar na sekund svako srce tuče k’o topovi na Tekerišu, neka svaka duša zaigra Marš na Drinu, neka ušima odzvanjaju reči majora Gavrilovića, nek’ se stegnu grudi uz Tamo daleko, neka svako u mislima ode za pradedom svojim, neka svako od nas makar kaže: hvala vam, besmrtni junaci!

Objavila: Nacionalna revija

Preuzeto sa Fejsbuka/ Gordana Sekulić

 

 

Ostavite komentar