POLITIKA VAŠ STAV

O ČEMU ĆUTI SRPSKA VLAST – Narod je smetnja, žulj ili šulj

„Nijedan čovek nije ostrvo – sam po sebi celina; svaki je čovek deo kontinenta, deo zemlje. Ako grudvu zemlje odnese more, Evrope je manje, kao da je odnelo neki rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj. Smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen čovečanstvom. Stoga, nikad ne pitaj za kim zvona zvone – ona zvone za tobom.“. („Za kim zvona zvone“, E. Hemnigvej)

 

Foto: Pixabay

Piše: Zoran Lukić

KOREJA

Korejski rat, 25.06.1950. – 27.07.1953., je prvi rat sankcionisan OUN. Na osnovu američke rezolucije SB OUN je dozvolio vojnu intervenciju multinacionalnih snaga, predvođenih SAD, protiv snaga DNRK koje su izvršile invaziju juga.

Do invazije je došlo nakon mnogostrukih najava južnokorejskog predsednika Ji Sung-Mana da će uništiti DNR Koreju.

Sung-man je bio Amerikanac korejskog porekla, doveden u južnu Koreju da spreči prokomunistička delovanja i uvede proamerički kolonijalni režim. Poznat je po surovim masovnim zločinima nad stanovništvom koje je njegov režim smatralo okupatorskim i koje je naginjalo ideološki severu (60.000 ubijenih civila na ostrvu Čedžu).

SSSR nije uložio veto na rezoluciju SB OUN jer je bojkotovao rad OUN zbog odbijanja da u članstvo primi Maovu Kinu. Jugoslavija je bila na glasanju uzdržana uz Egipat. Sovjetski ambasador u SB OUN čak nije ni prisustvovao sednici jer je bio bolestan.

Rat između dve Koreje nikada nije završen, na snazi je primirje. Takođe su SAD i DNRK još uvek u ratu koji je prekinut tim primirjem.

Cela strategija i spoljna politika DNRK se temelji na traženju garancija od juga i SAD da neće izvršiti invaziju i da neće pokušati nasilnu smenu režima u DNRK.

Razvoj nuklearnog naoružanja DNRK je posledica, kako sami kažu, iskustava sveta sa američkim delovanjem prema Miloševiću, Sadamu Huseinu i Moameru el Gadafiju.

SAD su naučile svet da je bezbedna samo ona zemlja koja poseduje nuklearno naoružanje. Trenutno zveckanje oružjem pa i nuklearnim je samo dosledno sprovođenje strategija SAD i DNRK u kome Kim Džong-un uspeva da pitanje Koreje, time i konačnog potpisivanja mirovnog sporazuma sa jakim garancijama drži u fokusu svetske politike.

EU

Evropska Unija utemeljena Sporazumom iz Mastrihta više ne postoji.

Razbijena je na realno političko delovanje svake članice.

Jasno se vidi debalans u EU, gde SR Nemačka kontroliše oko 70% ukupne proizvodnje EU, dok su stare industrijske nacije i članice tzv. nove Evrope osuđene na životarenje na osnovu razvijanja uslužnih delatnosti.

EU je danas skup potpuno protivrečnih interesa članica, nesposobna da donese i jedan konkretan i sprovodiv propis, izuzimajući sankcije prema RF. Takođe je, zbog protivrečnih bezbednosnih i poslovnih interesa potpuno narušena osovina NATO-EU gde je važilo pravilo da zemlja članica jedne, automatski postaje i članica druge organizacije.

Sadašnje bulažnjenje srpskih vlasti o „putu u Evropu“ bez alternative i uslovljavanje članstva Srbije u EU priznanjem nezavisnosti Kosova je gomila laži i cela kanta prašine bačena u oči srpskoj javnosti.

Naime, čak i kada bi Srbija momentalno priznala nezavisnost južne pokrajine, ne postoje jasne garancije ni da će EU opstati u sadašnjim okvirima, niti da će Srbija biti dobrodošla u buduću EU koja nikako neće ličiti na ovu, čijem raspadu svedočimo.

Sasvim je lako zamisliti da neki budući funkcioner, buduće Evrope saopšti srpskim vlastima da je odobrenje za pristupanje važilo za nekadašnju, a ne za važeću EU, ma kako ona izgledala u budućnosti.

Rezultat raspada zajedničke politike i ekonomske krize koja preti da preformatira i redefiniše principe zajedničkog tržišta je pojava nacionalističko-fašističkih režima u Rumuniji, Mađarskoj, Slovačkoj i Poljskoj. Svaka od tih zemalja ne sakriva teritorijalne pretenzije prema susednim zemljama, naročito ako u njima ima nacionalnu manjinu.

Srbija je, da bi imala kakve-takve garancije da Mađarska i Rumunije neće, preko projekta nezavisne Vojvodine, oteti Bačku i Banat, prinuđena da igra na američku muziku koja postaje falš usled stalnog sukoba unutar američkog establišmenta.

Zločinačka hunta koja vlada Srbijom od 2000. je uništila odbrambenu sposobnst zemlje svojim rukama, što danas koristi kao osnovni razlog u ubeđivanju stanovništva da prihvati kapitulantska rešenja i poteze.

Dakle, članstvo u EU, NATO ili bilo kojoj zapadnoj tvorevini nikada neće niti može dati garancije da neće doći do daljeg uništavanja Srbije i potpune okupacije.

UKRAJINA , SIRIJA I RF

Shodno svom kolaboracionističkom statusu, srpska vlast uporno sakriva svoje učestvovanje u ratu u Siriji na strani američki sponzorisanih terorista, bilo da se radi o prodaji naoružanja, bilo o slanju „specijalista“ za obuku u korišćenju naoružanja.

Ne sumnjajte da su i ti podaci bili predmet razgovora između Moskve i Beograda.

Glupavo, neutralističko pozicioniranje srpskih vlasti ne samo da ne obezbeđuje miran tok događaja i razvoj već postaje sve skuplje, jer se država izlaže stalnim pritiscima, bilo sa istoka, bilo sa zapada.

Glumeti i želeti da se bude trava, u trenutku kada su se slonovi dokačili kljovama, vrhunska je demonstracija potpunog idiotizma sa elementima debilnosti.

Stalno zanemarivanje procesa u Ukrajini koji veoma liče na srpske, nedostatak analize tih događaja uvodi Srbiju u proces fašističke ukrajinizacije.

Potpuno je jasno da su jedino NR Kina i RF, uz učešće zemalja članica BRIKS-a sposobne da danas daju investicioni zamajac, naročito u infrastrukturnim projektima. Dok nas Kinezi i Rusi šamaraju svežnjevima juana i rubalja po gubici, mi stojimo mirno i pevamo „The Star Spangled Banner“ ili razvijamo nekulturu koja promoviše „dobar“ život na osnovu povremenog ropskog rada u zemljama članicama EU.

O reindustrijalizaciji Srbije, tako dragoj i često ponavljanoj, nema ni slova. Srpska vlada je skup predstavnika stranih političkih i ekonomskih interesa, debatni klub koji se sastaje da bi se izdajnici dogovorili ko od njihovih šefova ima prednost u trošenju srpskog budžeta.

Predsednik je bedna kukavica koji je pobegao sa mesta moderatora tog debatnog kluba. On ima samo jednu ambiciju – predstaviti Amerikancima projekat nacionalne, javne debate o Kosovu kao vrhunac sopstvenih mogućnosti i za to dobiti „free pass“ negde na zapad.

Bilo ko da prizna Kosovo od srpskih političara rizikuje sopstveni život, on to jasno vidi, i pokušava da slaže i narod i Amerikance.

U Srbiji cenu hleba, visinu primanja, strategiju razvoja određuju gaulajteri MMF-a, SAD i pojedinih korporativnih grupacija. „Nezavisnost“ Srbije je loš vic koliko i ukrajinska „nezaležnost“. U biti su kleptomanske elite obe države odavno navikle da budu silovane za dobre pare. To što siluju i njihove narode, Vučića i Porošenka ne žulja – oni uzimaju novac.

Narod je smetnja, žulj ili šulj.

Građani Srbije i Ukrajine su tek stoka koju je potrebno bičevati da bi se kretala tamo gde čobanu odgovara.

Da, brod ludaka, kršten „Beograd na vodi“, će uskoro biti porinut u Savu i otploviće u majčinu, zajedno sa svim „građanima“ i „splavatorima“ koji u uslovima smrdljive kloake glume provod i, kako bi rekla jedna idiotessa „kvalitetno zezanje“.

Mislim da je bolje da ćerke naučite da razlikuju automatsko oružje nego parfeme i skupe automobile. Poznavanje naoružanja će im, možda, pomoći da prežive.

Izvor: KORAL

[frontpage_news widget=“9692″ name=“Prethodni članci“]

Ostavite komentar