VAŠ STAV

„Onaj što mu se ime ne pominje“ – Budući bivši

Budući bivši

Foto: Screenshot/ N1

Ovo je izgovorio državni sekretar u Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja prilikom današnjeg pokušaja posete osnovnoj školi „Svetozar Miletić“.

Piše: Bojana Selaković

Izraz je valjda trebalo da zapuši usta sada već vidno besnim roditeljima čija deca ne idu na nastavu tri nedelje, jer se ne slažu sa odlukom ministra Šarčevića o smeni direktora škole. Rekao je državni sekretar, zapravo sledeće: „Svako ko je postavljen na neku funkciju , mora da zna da je trenutkom imenovanja postao i budući bivši“.

Ova nadasve tačna misao, u ovom slučaju odnosila se na dugogodišnjeg direktora škole Ljubu Mosurovića i trebalo je valjda njome da se objasni da je sada došlo vreme da taj prošli i sadašnji ne može biti i budući.

Potpuno nesvesno, državni sekretar je verovatno izrekao suštinski razlog za višenedeljno vanredno stanje u ovoj školi koje glasi: smenjujemo jer nam se može, jer mi odlučujemo ko je bivši a ko budući.

Mala nezgoda jeste što se sve to isto ne odnosi samo na Ljubu, već i na gore pomenutog sekretara, samog ministra, poslanike koji su baš ovih dana saučesnici u stvaranju političkog obrazovnog sistema u Srbiji, pa i onog „ što mu se ime ne pominje“, kako bi rekla jedna moja poznanica, a svi znamo na koga je mislila. Doduše, možda ne na Rasima Ljajića, ali on je van svake konkurencije.

Svi su oni, dakle, budući bivši.

A jednog dana, kada to i postanu, kada god se to bude desilo, trudiće se da ublaže „rezultate svog delovanja“ dok su bili sadašnji.

Trenutna garnitura u ministarstvu prosvete moraće mnogo toga da objašanjava i sebi i drugima. Ne samo stvarne razloge zbog kojih se morala desiti smena jednog direktora, već i činjenicu da je za „njihovog vakta“ politički uticaj na obrazovni sistem dobio svoju legalnu formu.

Novi krovni zakon o obrazovanju ojačao je ulogu ministra do neslućenih visina, od ovlašćenja za postavljanje i smenjivanje direktora do smanjenja uticaja Nacionalnog prosvetnog saveta. Lokalne samouprave nastaviće da gube značaj u okviru obrazovnog sistema, para i onako nemaju, ali će kao utešnu nagradu dobiti obavezu da na primer, formiraju opštinske savete roditelja kojima će im se malo zamazati oči u pogledu njihove bitnosti. Uostalom, isto kao i roditeljima. Kako trenutno ni većina saveta na nivou škole uglavnom nema neku suštinsku ulogu, osim pukog ispunjavanja forme, verujem da ni te nove strukture neće imati neku posebnu svrhu. Osim možda uskršnjih i božićnih sajmova dečijeg i roditeljskog stvaralaštva, humanitarnih turnira i sličnih aktivnosti.

Jer ovaj sadašnji ministar je pokazao šta zapravo misli o učešću roditelja u školskom životu. I verovatno će dati sve od sebe da se slučaj roditelja u „Miletiću“ više nigde ne ponovi.

Naravno, niko ne sumnja da će oba zakona koja su trenutno na dnevnom redu skupštnskog zasedanja biti i usvojena. Možemo i da pretpostavimo i kako će izgledati njihova primena. Nije toliko davno iza nas vreme Šešeljevog zakona, Danila Ž. Markovića i sličnih likova koji su harali prosvetom. Iako su neki od njih postali bivši, pojedini su opet budući bivši i opet imaju moć da kroje sudbine.

Odgovornost je univerzalna ljudska vrednost i kad-tad se sa njom svako mora suočiti. Biće to jasno jednog dana i poslanicima iz raznih opština i gradova koji će podržati ove zakone.

Žestoko će tada napadati centralizaciju obrazovanja, poput već viđenih primera naknadne pameti. Ovi će biti još izraženiji, u to sam sigurna. Setiće se tada i Ljube Mosurovića i roditelja koji su takođe ovih dana branili svoju školu od iživljavanja „pravne države“. Verovatno će i oni biti inicijatori nekih sličnih akcija tada. A možda ćemo tada konačno saznati ko se to nameračio baš na „Miletić“ koji ispunjava sve kriterijume uspešne škole, baš one na kojima ministar Šarčević uporno insistira.

Za to vreme, u nekim drugim beogradskim školama, deca peru ruke tehničkom vodom, dok pijaću dobijaju u cisternama, školske sale se ne provetravaju, jer nemaju nijedan ispravan prozor, tereni su prepuni betonskih rupa zbog čega se deca povređuju, dok se škole bave raznim komercijalnim aktivnostima. Direktori takvih škola po ministru rade sasvim ispravnu stvar, pa ih zbog svega toga inspekcije ne posećuju.

Jasno je dakle da su ove dve godine ministrovanja ministra Šarčevića bile samo uvod u sveopštu politizaciju i privatizaciju obrazovanja. Privatno-javna partnerstva uveo je na mala vrata kroz dualno obrazovanje, a ne bi me čudilo da sledeća faza bude ulazak privatnih škola u prostore javnih obrazovnih ustanova. Ali pošto će ministar, budući bivši biti i kadija i sudija, teško da će se bilo ko od zaposlenih usuditi na otpor sve dok ne bude kristalno jasno da postaje bivši.

Osim možda roditelja. Za razliku od bivših i budućih, oni će uvek biti tu.

P.S. Pisano na dan u kome su roditelji osnovne škole „Svetozar Miletić“ formirali živi zid oko školske zgrade.

Izvor: Danas

[frontpage_news widget="9692" name="Prethodni članci"]

Ostavite komentar