VAŠ STAV VERA I VEROVANJE

SVEŠTENICI I „SVEŠTENICI – Surovost društva ove zemlje prema srpskoj Crkvi je ogromna i rečima teško opisiva.

SVEŠTENICI I „SVEŠTENICI“

Znate li da je neki poštar pokrao penzije, neki pilot svojom greškom pobio putnike, neki službenik pokrao preduzeće, neki oficir izdao svoju zemlju i vojnike njemu poverene, neki Krajišnik postao špijun najgorih neprijatelja svog naroda, neka majka ostavila dete, neki muž isprebijao ženu, neki ateista otkriven kao pedofil, neki lekar primio mito, neki narod ostavio svoju veru na milost i nemilost unutrašnjim okupatorima i mrziteljima pravoslavlja… pa nam neće pasti na pamet da na sam pomen poštara, majke, Krajišnika, pilota, ateista – kažemo kako su SVI ONI isti kao taj njihov ogrehovljeni i zabludeli predstavnik.

Piše: Milivoje Nestorović

 

To se tako radi samo sa sveštenicima (i političarima). S tim što političari imaju i svoje privrženike u tom istom narodu (i to često i u velikom broju glasača i simpatizera), a sveštenike nema ko da čuje, a kamoli odbrani od ove kolektivne klevete.

Samo se oni, grupno, označavaju kao „popovi“ i zatim složno i nemilosrdno kamenuju i kleveću, bez ikakve mere i pravednig suzdržanja. Samo srpski sveštenici, oni što se bude kad mi još spavamo, oni koji poste kad mi mrsimo, oni koji su na sebe primili strašna stradanja pod ustašama i komunistima ne želeći da napuste svoju veru i svoj narod, oni koji su u eri Titove vlasti kolektivno sirotovali i bili tretirani kao građani drugog reda.

Samo su oni – u najgorem slučaju, bar malo bolji i posvećeniji drugima od ogromne većine naroda što ih tako nepoštedno kritikuje – predmet opšte poruge, ismevanja, kritike, mržnje, nerazumevanja. Samo srpski sveštenici i arhijereji, odmah čim se pomenu ili ugledaju.

Narodu u Srbiji smetaju crkve („umesto kojih je trebalo napraviti bolnice i škole“) a ne smetaju im luksuzni kvartovi, prelepe vile (za ličnu upotrebu), ogromni tržni centri i poslovne zgrade – za koje ne pišu niti govore sa onolikom strašću i ljutnjom da ih treba pretvoriti u te iste bolnice & škole.

I od desetina hiljada luksuznih automobila im smetaju samo oni koje voze vladike (kao predstavnici naroda svoje eparhije), a ne smetaju im neuporedivo luksuzniji i noviji automobili estradnih zvezda i zvezdica, mafijaša, biznismena, sportista, bankara, dobitnika na lotou, prostitutki…, kao da biti vladika ne znači imati poseban ugled i poštovanje u društvu (i sve ono što UVEK I KOD SVIH ide uz to)? I kao da najuglednija crkvena lica drugih religija takođe ne voze automobile (te precenjene limenke koje služe da se neko, što bezbednije, preveze iz tačke A u tačku B), ali to islamskim, rimokatoličkim… vernicima, eto, ne smeta.

Samo su pravoslavne vladike i patrijarsi srpske i ruske Crkve, jedini, na tapetu svojih bivših bezbožničkih i komunističkih društava. Onih koji su ih sasvim nedavno žive pekli, streljali, bacali pod led, ismevali i tretirali kao džakove za udaranje i pljuvanje…

A da ne govorimo o tome da su se nekada srpski arhiepiskopi, mitropoliti i patrijarsi (bez licemernog podilaženja najgorim instinktima mase) vozili u kočijama sa po šest ili osam konja – NA PONOS I DIKU SVOG VERNOG NARODA! I to nikome (osim najgorima) nije smetalo. Jer su znali da to kod svih srpskih neprijatelja (kao i danas) izaziva bes i neukrotivi demonski gnev i nisu želeli da pred njima ustuknu i puste da srpski arhijereji deluju dronjavo i jadno.

PA I SVETI SAVA JE BIO ZLOBNO NAPADAN OD KONKURENTSKIH EPISKOPA (iz grčko-vizantijske Ohridske arhiepiskopije) BAŠ ZBOG „LUKSUZNO OPREMLjENIH KONjA I ZLATNIH ODEŽDI“ (kako ga zavidno kritikuje ondašnji arhiepiskop Homatijan)…

A znali su Srbi svih vremena (osim ovog našeg) da će isti ti njihovi sunarodnici pod vezenim mitrama i sa zlatnim pastirskim štapovima ostati na braniku Otadžbine i u zlu, ne samo u dobru. I da će podeliti stradanje svog naroda, izlažući mu se dobrovoljno i svesno (uprkos mogućnosti da blagovremeno napuste zemlju i tako ostave Srbe pobesnelim turskim i ustaškim zločincima). Da će, kad dođe čas, mirno i dostojanstveno (baš kao i kad se voze tim tako ozloglašenim limuzinama) pristati da budu najviše i najstrašnije mučeni, sečeni, ponižavani, oslepljivani, klani… ispred svog naroda, kao njihovi utešitelji, ispovednici i pastiri.

Foto: Milivoje Nestorović (Privatna arhiva)

Kao da smo upali u ludilo i bezumlje koje sve vidi obrnuto i naopačke, na najodvratniji i najzlobniji mogući način, „dostojan“ najgorih dripaca, bezumnika i grešnika.

Toliki naši sveštenici po svim zemljama gde žive pravoslavni Srbi doslovno GLADUJU, i to sa svojim porodicama, okruženi sebičnom ravnodušnošću sugrađana među kojima žive i mržnjom agresivnog ateizma, nasleđenog iz vremena „pod Titom“ – ali o njima niko ne govori. Jer se ne uklapaju u nametnuti sliku o „grešnim popovima“.

Niko ne pominje te heroje našeg doba što gacaju po snegu i idu peške desetinama kolometara da nekog opoju i ublaže mu predsmrtne trenutke. One koji nam donose poslednju pričest i svedoče da smrt nije kraj svega.

Niko ne pominje ni onolike srpske monahe što se DANONOĆNO (dok se mi odmaramo, čitamo, družimo sa prijateljima, gledamo utakmice i filmove) MOLE ZA SVE NAS – i tako vekovima, na tvrdom kamenju svojih kelija i crkava! One isposnike što su se ODREKLI PORODA I RADOSTI OČINSTVA zarad nas i našeg spasenja.

Njih se ne sećamo kad komentarišemo „popove-lopove“ (omiljenu komunističku krilaticu), niti pred očima imamo sva ona jeziva i veličanstvena, golgotska stradanja Save Trlajića, Petra Zimonjića, Rafaila Momčilovića, Dositeja Vasića… pod ustašama i Varnave Nastića, Mihaila Đisića, Irineja Ćirića, Jovana Rapajića… pod komunistima.

To nam ne pada na pamet, kao ni greh onih u našem tako uvek slavljenom i navodno bezgrešnom narodu – što su cinkarili za UDBU, učestvovali u rušenju pravoslavnih crkava (i uzimanju njihovih ostataka za svoje svinjce i štale), zaboravljali na svoje porodične Krsne Slave, prestajali da se pričešćuju… onih što su, na sramotu svojih predaka, uzeli piramidu i zvezdu petokraku, umesto krsta, za svoje pogrebno znamenje.

Njih nemamo na umu (iako i te kako postoje, i to ne u malom broju) kad govorimo o stradalnom, siromašnom i od svih napuštenom „srpskom narodu“ i saosećamo sa njim.

O, gluposti. O, sramote. O, užasa.
Našeg, srpskog.

P. S.
A Srpska Pravoslavna Crkva je poslednja još nam preostala institucija što može da nas okupi, složi, ojača i umnoži.
I samo još nju da sklone i unište, dovršavajući svoj đavolski naum sa nama. Samo im još ona smeta i ruši paklene planove.
A mi često njima, takvima, pomažemo u uništenju naše jedine nade i poslednje preostale duhovne tvrđave.

P. P. S.
Da li se ikog među nama tiče to što svi sveštenici nemaju plate i stalne prihode, a bar trećina među njima nema novca da uplati sebi makar doprinose i penziono-socijalno?
Kome oni pripadaju i ko njih brani i pominje? I njihovu decu i unuke?

Surovost društva ove zemlje prema srpskoj Crkvi je ogromna i rečima teško opisiva.

[frontpage_news widget="13129" name="Prethodni članci"]

 

Ostavite komentar