VAŠ STAV

Zločinačka pljačka građana i uloga NBS, banaka i političara: Prevara zvana švajcarac

Prevara zvana švajcarac

Ilustracija, Foto: Jutarnji GLASnik, Printscreen/ agencije

Autor:  

Prevara zvana “krediti indeksirani u valuti švajcarskog franka” osmišljena je u Australiji 1980-tih godina. Počev od 2003.godine, kreće njihova ekspanzija u Evropi (posebno centralnoj i  istočnoj) kada je kurs švajcarskog franka u odnosu na evro bio na istorijskom minimumu i očekivao se  njegov rast.

U Srbiji ovi sporni krediti počinju 2005. godine,  ponudom HVB banke. U to vreme guverner Narodne banke Srbije je Radovan Jelašić; tokom 2004 godine bio je imenovan za direktora HVB banke ali je  25. februara 2004.godine, došao na mesto guvernera NBS-a. Novinski članci pisali o tome da mu je upravo HVB banka ( sada Unicredit banka) pomogla  u kupovini vile na Dedinju.

Foto: Printscreen

Osim upućivanja građana da čitaju britanski dnevni telegraf, kao i portale centralnih banaka u okruženju ( Mađarske, Austrije, Hrvatske) te najave osnivanja informativnog centra za građane,  ništa konkretno nije uradio da spreči ekspanziju spornih kredita.

Posebno je izostala konrola NBS-a u domenu nalaganja bankama da pravilno informišu potencijalne korisnike kredita o valutnim rizicima i da imaju obučen kadar koji komunicira sa građanima,a naročito  kontrola nad  radom bankarskog sektora prilikom kreditne analize.

Da su banke izvršile pravilno informisanje korisnika kredita, kao i profesionalnu kreditnu analizu, sporni ugovori o kreditu nikada ne bi mogli biti zaključeni.

Tek je guverner Šoškić, koji je zamenio Jelašića ,tokom 2011.godine  zabranio indeksaciju kredita u bilo kojoj valuti koja nije evro ( a što je trebalo da se desi još 2005.godine, jer je bilo izvesno da će banke zluopotrebiti finansijsku nepismenost građana i obmanuti ih nasrtljivim reklamama).

Krediti indeksirani u valuti švajcarskog franka (dalje: CHF) nisu „bankarski proizvod“ koji je nastao u Srbiji.

Prvi put, krediti indeksirani u valuti CHF-a nastali su u Australiji, davne 1980. godine, kada su farmerima ponuđeni kao krediti povoljniji u odnosu na dolarske kredite (radi se o periodu bankarske deregulacije). Glavni argumenti za plasiranje takve vrste kredita bili su:

  1. da korisnici kredita neće znati rizike takvog pravnog posla;
  2. da bankarski službenici neće znati da im objasne rizike. O TOME VIŠE MOŽETE PROČITATI OVDE

Taj slučaj se danas uči kao „case stydu“ loše bankarske prakse na Univerzitetu u Sidneju. Ceo slučaj se može naći OVDE i OVDE

U bližoj istoriji, krediti indeksirani u CHF valuti su plasirani u Austriji, Hrvatskoj, Crnoj Gori, Rumuniji, Poljskoj, Mađarskoj, Kipru, Španiji i tako dalje.

Na internet portalu FXLOANS se mogu naći detaljnije informacije.

Što se tiče hronologije uvođenja ovog spornog kredita u Srbiju, ona počinje tokom 2005. godine, ponudom HVB banke (OVDE)

Ostale banke, radi konkurencije, slede primer i počinju sa izdavanjem ponuda za dinarske kredite indeksirane u valuti CHF. Bilo je i banaka koje nisu htele da u tome učestvuju, a jedna od njih je bila Societe Generale banka.

Tadašnji guverner Narodne banke Srbije, Radovan Jelašić, u  saopštenju objavljenom na internet portalu Narodne banke Srbije od 20.03.2007. godine, ukazuje na upozorenja centralnih banka u regionu i centralnoj i istočnoj Evropi, te  upućuje građane da čitaju portale centralnih banaka Austrije (na nemačkom jeziku), Mađarske (na mađarskom jeziku), Hrvatske, kao i britanski “Daily Mail” koji prenosi da i Nacionalna banka Švajcarske upozorava na rizike

Takva vrsta upozorenja, preciznije sugestije, predstavlja jedinu aktivnost koju je Narodna banka Srbije preuzela do 2011, a u vezi s kreditima koji nose dvostruki valutni rizik, apsolutno nerazumljiv svakom potrošaču.

Sve se događa u vreme agresivnih reklamnih kampanja banaka koje su dinarske kredite indeksirane u CHF valuti reklmirale kao „neodoljive proizvode“, „put do ostvarenja sna“ i slično (NBS nije čak ni naložila bankama da na jasan i nedvosmislen način, pismeno ili na bilo koji drugi adekvatan i siguran način, upoznaju potencijalne korisnike o rizicima takvog pravnog posla, kao što je to uradila Centralna banka Austrije, koja je u saradnji sa institucijom za nadzor finansijskog tržišta FMA još 2006. naložila bankama da klijente pismeno upozore, putem štampane brošure u 300.000 primeraka o rizičnosti takvih kredita – nazvanih u brošuri – „posebnim oblikom monetarne špekulacije“, iako je to u Austriji daleko manji, jednostuki valutni rizik)

U Srbiji ne samo da se nije govorilo o rizičnosti takvih kredita, naprotiv,  reklamirani su kao povoljniji krediti, a valuta švajcarski franak kao stabilna valuta; potencijalnim korisnicima kredita bankarski službenici su objašnjavali da uvek mogu preći na valutu evro.

Tek 2011. Narodna banka Srbije zabranila je dinarske kredite indeksirane bilo kojom valutom koja nije evro (iako je to isto morala uraditi 2005; takođe, kada je 2011. zabranila CHF indeksaciju, NBS nije donela regulativu kojim bi već plasiranim  CHF indeksiranim kreditima odredila bilo kakve limite, iako je, kasnije će se ispostaviti, poremećaj međuvalutnog EURO/CHF odnosa 2015. godine bio daleko drastičniji u odnosu na promene u paritetu 2011.godine kada je doneta Odluka Narodne banke Srbije.

Značajno je istaći da tokom 2006.godine Narodna banka Srbije, preko TNS Medium Gallup, agencije za istraživanje tržišta, sprovodi  istraživanje u periodu od 28. septembara do 4. oktobra, koja agencija  u svojoj analizi ankete navodi da se samo 0,7% stanovništa informiše preko informativnog centra NBS, dok se 55,1% stanovništa informiše o bankarskim uslugama direktnim odlaskom u banku, da 53,8% stanovništva ne zna koje su posledice vezvanja kredita sa deviznom klauzulom za različite valute (EUR, CHF, CSD) kao i da 48% anketiranih ne zna šta je devizna klauzula.

Dakle, Narodna banka Srbije te 2006. godine, kada počinje nagla ekspanizija kredita indeksiranih u CHF valuti (a povećava se  2007,  2008. godine)  zna  da se radi o vrlo rizičnom kreditu, mora da zna kako takav rizik može da utiče, ne samo na otplatu kredita, već i na glavnicu, a posebno na kreditnu sposobnost korisnika kredita.  Narodna banka Srbije zna da je stanovništvo finansijski nepismeno i ne čini ništa značajno da zaštiti korisnike kredita od špekulativnog bankarskog proizvoda.

Vlada Republike Srbije počela je od 5.3.2007. da subvencioniše  kredite indeksirane u valuti CHF.

Takođe, kredite indeksirane u valuti CHF ravnopravno je, ali sa većim procentom premije u odnosu na euro indeksaciju, osiguravala i Nacionalna korporacija za stambene kredite (preciznije, država je kroz ovu instituciju, osnovanu iz budžeta, pristupila kao jemac spornim ugovorima).

Dakle, sama država je subvencijom tih spornih kredita, kao i pristupanjem kao jemac, dodatno dala uveravanja u pouzdanost takve vrste kreditiranja.
Foto: Tanjug/ Oliver Bunić

Tadašnji ministar u Vladi i koordinator Ministarsva finansija, gospodin  Milan Parivodić, predstavio je javnosti obračun prema kome se za 100.000,00 evra kredita treba banci platiti za 30 godina otplate 94.000,00 evra, a ako je kredit vezan za švajcarski franak, da tada treba platiti 66.858,00 evra, što čini uštedu od 28.000,00 evra (kada je nominalna kamatna stopa 5% , a osiguranje kod Nacionalne korporacije 3,2%).

Takođe su zapisane i sačuvane njegove izjave (OVDE i OVDE) da bi i sam uzeo takav kredit da mu je potreban, te da su banke uveravale da će prelazak sa indeksa CHF na EUR koštati između 1.500,00-2.000,00 evra, odnosno da će ugovori imati klauzulu da zajmoprimac može u svakom trenutku da pređe iz franka u evro, a da pri tom plati naknadu od 1.000 do 2.000 evra, ali da su banke zloupoterbile i proceduru prelaska otežale novim procedurama.

Direktor Sektora za poslovanje sa stanovništvom Societe generale banke, gospodin Miroslav Rebić, u izjavi za dnevni list „Danas“, dana 2. 3. 2007. godine, navodi da njihova banka ne odobrava kredite indeksirane u valuti CHF, verujući da time štiti  interese svojih klijenata; u nastavku objašnjava da se radi o dvostrukom valutnom riziku – špekulaciji evra i franka pozivajući se na upozorenje kako NBS-a tako i centralne banke Austrije.  Predstvanik Raiffeisen banke, gospodin Svetozar Šiljačić takođe je potvrdio da se radi o dosta rizičnom poslu; da će se inicijativi Vlade pridružiti, ali da će predvideti mehanizam  da klijenti brzo pređu na evro, ukoliko dođe do valutog poremećaja (OVDE)

Iz svih navedenih dokaza, nesporno je da je menadžment banaka znao i morao da zna da se radi o prozvodu koji je vrlo rizičan za klijente (za banke nije rizičan, imajući u vidu da su banke sve devizne i kamatne rizike prevalile na korisnika i državu, te da su se za te kredite višestruko osigurale –  hipotekom, osiguranjem kod Nacionalne korporacije za osiguranje depozita (dakle jemstvo svih  poreskih obveznika), ličnom menicom korisnika kredita (dakle i svom ostalom imovinom koju korisnik kredita poseduje, uključujući i sva buduća primanja, po bilo kom osnovu) jemstvom supružnika, često i osiguranjem života sa vinkulacijom polise u korist banke i na kraju i osiguranjem i nekretnine u korist banke.

Jasno je da ukoliko je jedna banka znala da se radi o dvostrukom valutnom riziku, ukoliko je na rizike upozoravala Narodna banka Srbije, Austrijska centralna banka, Nacionalna banka Švajcarske, MMF, Evropska centralna banka, a sve banke imaju zakonsku obavezu da prate sve rizike koje imaju u svom poslovanju (kreditni rizik, rizik likvidnosti, tržišni rizik – kamatni rizik, rizik kapitala, tržišni rizik – devizni rizik, rizik od promene kurseva stranih valuta, rizike izloženosti banke, rizike ulaganja banke, rizike zemlje, operativne rizik i tako dalje) i apsolutno moraju da prate sve navedene izvore, te kako dalje svaka banka ima posebna odeljenja i procedure koje se bave samo analizom i praćenjem rizika, uključujući apsolutno rizike promene kurseva stranih valuta, u kom cilju se izrađuju i dnevne mape deviznih rizka, nema mesta bilo kakvim tvrdnjama da bilo koja banka u Srbiji, tačnije uprave banaka, nisu znale da je kredit indeksiran u vlauti CHF vrlo rizičan bankarski proizvod.

Banke su, dakle, znale i kao profesionalci morale su znati o kakvom špekulativnom pravnom poslu se radi.
Ali, postavilo se pitanje – da li su korisnici kredita, kao potrošači to mogli znati?

Da li su potrošači, korisnici bankarskih usluga morali da poznaju međuvalutna kretanja na međunarodnom tržištu da bi ušli u banku? Da li su bili od strane banke adekvatno informisani o rizicima pravnog posla  – kredita koji je indeksiran u evro valuti (valutni rizik) ili čak koji je indeksiran u valuti CHF  (dvostruki valutni rizk)?

Nesporno je da su ti krediti bili reklamirani kao vrlo atraktivni, s povoljnim kamatnim stopama, koje su uvek bile niže od kamatnih stopa na kredite indeksirane u valuti evro. Dinarske stambene kredite bez indeksacije za strane valute, nijedna banka nije imala u svojoj ponudi.

Bankarski referenti, koji su jedini imali neposredan kontakt sa klijentima, skoro bez izuzetka, bili su mladi, ambiciozni ljudi, prijatni u komunikaciji, ali uglavnom bez prethodnog iskustva u  bankarskom sektoru (kao u Australiji 1980-ih godina). Bankarski referenti nisu ni sami znali, niti su klijente mogli upozoriti na rizičnost ugovora o kreditu koji je indeksiran u stranoj valuti, posebno CHF valuti. Mnogi od  njih su i sami zaključili sporne ugovore o kreditu indeksiranom u CHF valuti. Princip je zapravo preslikan iz Australije.

Dakle, korisnici kredita, ne samo što nisu bili upozoreni na bilo kakav rizik, već su nižom kamatnom stopom direktno usmeravani ka kreditima indeksiranim u CHF valuti.

Kada potrošaču date dve ponude, a tom prilikom mu ne ukažete na osnovne rizike, činjenica da je korisnik  kredita izabrao „povoljniju“ varijantu predstavalja elementarnu logiku (treba imati u vidu činjenicu da su mnogi korisnici kredita, upravo zbog manje kamate, imali samo „ kreditnu sposobnost“ za indeksaciju u CHF, iako će o kreditnoj sposobnosti biti posebno reči u  tekstovima koji slede).

Stoga, svi eventualni navodi da je korisnik kredita „svojom slobodnom voljom“ zaključio sporni ugovor apsolutno su neprihvatjivi.

Radi se, zapravo, samo o  stvaranju privida volje korisnika kredita, jer je jasno da volje nema, s obzirom na to da  volja može da postoji samo ako se neki institut poznaje, ako se razumeju ekonomske posledice takvih radnji i ako se te posledice žele. Međutim, ukoliko se ne poznaje kretanje valutnih sistema na međunarodnom tržištu i način na koji se isti formira, ukoliko se ne poznaje koje okolnosti utiču na to da vrednost valute CHF u odnosu na valutu evro, dolar, jen, dinar i tako  da isti „ pada“ ili „raste“  u kom obimu i tako dalje,  onda se ne može govoriti o stvarnoj volji korisnika kredita.

Kretanje valuta na svetskom tržištu nerazumljivo je svakom prosečnom potrošaču.

Banke u Srbiji nisu ni na ­­koji način, brošurom, davanjem upozorenja – pismeno, usmeno, konkludentno upozoravale klijente na rizičnost pravnog posla – kredita kod koga ne samo rata, već i glavnica zavise od pariteta  EUR/CHF, a čije izvršavanje treba da traje skoro ceo radni vek. Naprotiv, korisnike su ciljano usmeravali ka tim kreditima (niže kamatne stope, kredit bez učešća i tako dalje).

Pitanje je sledeće – da li su banke bile dužene da upozoravaju klijente na rizičnost pravnog posla?

Banke smatraju da nisu imale bilo kakvu obavezu upozoravanja i stoje na stanovištu da su klijenti bili dužni da vode računa o rizicima i da su ugovore zaključili svojom slobodnom voljom.

Takav pristup predstavlja potpunu zamenu teza, kojom banka kao profesionalni trgovac novcem, svoju dužnost da klijenta adekvatno i potpuno informiše o svom proizvodu, pokušava prevaliti na teret korisnika kredita. Takođe, takav pristup jeste u suprotnosti sa odredbama oba zakona kojima je predmetna oblast regulisana – Zakonom o obligacionim odnosima i Zakonom o zaštiti potrošača.

Naime, ugovor o kreditu je bankarski posao koji se zaključuje između banke kao profesionalnog trgovca novcem i korisnika kredita, koji kupuje stan za krajnju potrošnju.

Zaključenje takvih ugovora predstavlja profesionalnu delatnost tužene.

NASTAVITE SA ČITANJEM OVDE

Izvor: Švajcarac

 

Ostavite komentar