VERA I VEROVANJE

SPC je postala zmijsko leglo i poslednje mesto gde se može tražiti vera, uteha i spas

Milan Milenković: Pravoslavšćujući

Srpski patriotski mit se ruši sa onim sa čim je i započeo – Srpskom pravoslavnom crkvom. Na mestu na kom je rođen, lumpenpatriotizam će se i okončati.

Autor: Milan Milenković

Dvadesetak je godina, a možda ima i neka više, kako su pravoslavšujući krenuli da bukvalno reklamiraju SPC, kao nekakav proizvod i da sve redom gnjave pobožnošću, crkvenošću i genetski mutiranom primitivnom teologijom.

Dok je narod, koliko-toliko, verovao da je crkva ozbiljna nacionalna institucija, kofa je nekako i držala vodu. Za nešto manje od dvadeset godina, ličnost patrijarha Pavla je prikrivala u šta se crkva pretvorila. On je bio lice crkve i naivci su mislili da su svi ostali, u toj crkvi, sada uveliko ne srpskoj, samo produžetak pokojnog patrijarha, odnosno da i poslednji pop u planini ima iste osobine kao Pavle.

Nažalost, patrijarh Pavle, inače veoma simpatična ličnost, bio je očajan administrator i crkvu je potpuno ispustio. Posle njegove smrti, za iole ozbiljne mislioce, postalo je očigledno da je crkva postala zmijsko leglo i poslednje mesto gde su se mogli tražiti vera, uteha i spas.

Ova mučena gomila, koja je, devedesetih, bila u tinejdžerskom uzrastu, navarila se na crkvu kao njihovi očevi na komitete i četvrt veka su političke karijere gradili na tri-četiri pročitane knjige i tri-četiri fraze koje, dugogodišnjim ponavljanjem, nisu postale dublje, već samo dosadnije. Komitetska priča. I očevi su im pročitali brošure o marksizmu-lenjinizmu, naučili nekoliko fraza iz socijalističkog vokabulara i peglali trideset godina.

Sad se, međutim, pred očima nacije, crkva urušila do neprepoznatljivosti i panika je ušla u novoverne. Bez crkve su ništa, kao njihovi očevi bez komiteta. Veru ne može da ti uzme niko, ona ne može da propadne, ali crkva može.

Odbrana crkve za sve njene opačine se, do skoro, svodila na racionalizaciju (ima i dobrih sveštenika, nisu svi kao Pahomije i Kačavenda, tralala), ali sada, posle još desetina svinjarija, poput pijanog popa pored mrtvačkog sanduka, ili popova koji valjaju narkotike, odbrana crkve se pretvorila u odurni moralni relativizam (niko nije bez greha, sagledajmo prvo naše grehe, pa onda popovske; svi imamo grešnike oko sebe zašto samo popove prozivamo; svi smo mi crkva; hajde da ne kritikujemo popčiće, nego da im pomognemo itd.), dok su drugi počeli da relativizuju opačine kroz političku sferu (zašto baš sada? čemu sve to? predaje se Kosovo, pa se skreće pažnja), ali i jedno, i drugo ovog puta ne pomaže. Crkva propada i svi oni, koji su se uz nju podigli, moraće da podele njenu sudbinu.

Ne sumnjam, istina, da će pokušati da pobegnu i to tako što će postati crkveniji nego crkva, samo da ostanu da smrdljaju u politici. Ovo su poslednji trzaji: vrlo brzo će crkve ponovo biti prazne, jer će se novoverci razbežati (snob u njima će, zapravo, pobeći) kao mačke sa jebišta onog trenutka kad zaključe da im blejanje u crkvi više šteti, nego što im koristi donosi. Na nama je da im ne damo da to urade, odnosno da ih stalno podsećamo koliko su nam se na svaki organ popeli popujući i trgujući verom. Moramo da ih držimo zakucane za crkvu, da im ne damo da izvuku guzice posle dvodecenijskog trovanja ovog nesrećnog naroda primitivnom teologijom i proterivanjem boga u korist crkve.

To, istina, još nije na dnevnom redu; braniće oni crkvu još neko vreme, relativizovaće, pozivaće se na duhovnost, lupetaće o majci crkvi, bez koje nas (njih) ne bi bilo ali, kad vide da brod tone, a tonuće, kao svi dobri pacovi, osetiće potrebu da ga napuste, kao što su im očevi napustili agonični komunizam u isto vreme kad su sinovi prigrlili „slatko pravoslavlje“.

Zabrinjavajuća je, međutim, naša osobina da imamo čvrsta ubeđenja, nabrekla prsa, sve do trenutka kad nam to više ne koristi i kad se na drugim ubeđenjima stiču privilegije; tada dolazi do, kako bi rekli pravoslavščujući, do metanoje i ciklus kreće iznova: „metanojisani“ se ljute što ne prelazimo, svi skupa, na stavove na koje su oni preumili. Koliko god puta oni preume, mi smo dužni da ih sledimo: iz komunizma u slatko pravoslavlje, iz slatkog pravoslavlja u građansko pravoslavlje, odnosno „crkvenost“, a sutra, kad to bude smetalo karijerama, moraćemo da budemo i ateisti, ako treba i kao to protagonistima priče donosi vajdicu.

Ispod površine već se nazire nova metanoja: desničari, koji su dvadeset godina frktali na sve što počinje na slovo „k“, kao komunizam, na primer, danas govore o potrebi za javnim vlasništvom, besplatnim školstvom, besplatnim zdravstvenim osiguranjem, kunu se da će preispitati privatizaciju i, uopšte uzev, entuzijastički zahtevaju tipične komunističke mere. Nije važno da li je socijalizam, kapitalizam, ili nešto treće, važno je da jedni isti stalno drže govore, jer su oni u stalnoj metanoji.

Pri tom, važno je razumeti klicu izmetanojisanih neopravoslavaca i desničara: njima je, kao i Vučiću, najveća briga kako nešto izgleda, a ne šta jeste. U dlaku imaju isti pogled na svet, kao i on, samo što je on gospodar te igre. Kao što je Vučićev evropski put, sa svim međustanicama, od zakona o poreklu imovine, preko kancelarije za brze odgovore, do metroa, potemkinovskog tipa, tako su i ovo neopravoslavlje, desničarenje i ovaj jadni, sažaljenja dostojni patriotizam, takođe potemkinovski. Sve je samo pred očima, dublje se od toga ne ide. Kad vam pričaju o duhovnosti, ili veri, zapravo vam pričaju „ja sam sjajan tip, jer sam veran i duhovan“. Isto radi i Vučić, kad priča o potrebi menjanja svesti, samo što je spretniji i uspešniji.

Problem je što je vreme priče za nama, kao i vreme praznog patriotizma, koji iza sebe nema više nikog. Čak i peticije za spasavanje pasa lutalčica imaju daleko više potpisnika od ujedinjenih peticionaša Srbije, koji traže da naše slatko Kosovo, naša „glava Lazareva“ i „srce Srbije“ ostane u sastavu matične države. U njihova lupetanja ne veruje više niko, ili skoro niko.

Dakle, patriotama sledi još jedna metanoja, a to je odlepljivanje od crkve koja propada. Pametniji i spretniji će požuriti da raskinu dugogodišnju ljubav, a manje pametni će istrajati još neko vreme, pa će to vreme, u kome nisu razumeli procese, pretvoriti u svoju nazovičvrstinu u stavovima. Na kraju, kad se proces okonča, za pet ili deset godina, crkve će opet biti prazne, kao Osamdesetih.

Možda je i bolje tako, nego da ih pune neopravoslavci.

Izvor: Radio 2M

[frontpage_news widget="13129" name="Prethodni članci"]

2 Replies to “SPC je postala zmijsko leglo i poslednje mesto gde se može tražiti vera, uteha i spas

  1. Аутор текста покушава да испројектује проблеме одређене групе унутар СПЦ на целу СПЦ. Чини се да је аутор упућен и у то како стоје епархије у Врању и у Канади и у Аустралији и у Срему, а уствари, јадник само покупио пар информација онако успут, и то је то. Проблем СПЦ је много дубљи од пар скупих аутомобила, од неколицине владика које су или поставили комунисти или им се не свиђају завети које су дали, далеко је већи проблем од саме администрације или просто помодарства појединих навијачких или десничарских група. Али, називати целу СПЦ леглом змија и блатити је на овај начин највише говори о менталном стању, нивоу некултуре и неваспитаности аутора, него о СПЦ.

  2. …По правилу, сви фрустрирани људи који нешто страсно мрзе имају неукротиву опсесију да нападају оно што је најсветије, да би оваквим скрнављењем изазвали општу нелагодност и све нас успут повукли у своје блато и зјапећи бездан ка коме вртоглаво пропадају.

    Свако ко осећа мржњу и фрустрираност – нападаће Цркву, јер је Бог љубав. Онај ко се, тако нападајући Цркву, определио ”за смрт” неконтролисано мрзи живот, попут демона који све вређају и непрестано бесне и, помрачени гордошћу, кидишу на Христа…

Ostavite komentar