Category: PROZORI DUŠE – LEPE REČI

Starost ih nije mučila, već samoća i tuga zbog zaborava

Razbacane kuće po padini kao pečurke činile su selo. Nekada, posle Drugog velikog rata, rodno od voćnjaka i oranica, živahno od seljana, glasno od bezbrižne dece, nasmejano od prvih ljubavi i puno od brojnih stanovnika. Svaka kuća je bila puna kao šipak. Od četvoro do devetoro pa i više što mladih, što starih. Radilo se

PLAVA SOBA – Rajko Dvizac

Koliko usamljenih duša korača kroz život vešto ili nevešto prikrivajući svoj beleg – svoju samoću. A samoća je kao hladna pustinja. Nigde nikog da te zagrli, baš sada u ovom trenutku, kad ti najviše treba. Taj topli, nežni zagrljaj, šapat reči koje ti znače – ponekad su čoveku potrebniji i od hleba i od vode.

„POHOD RASPETIH“ – Zlatko Ostojić

Poslednji pohod raspetih, poslednja nebeska vojska, poslednji junački stroj, poslednja komanda „za mnom“, poslednji let orla, poslednji srpski boj! Poslednja majčina suza, poslednji sestrin krik… poslednja pričest ratnika, poslednji kosovski mit, poslednji zov roda, za slobodu zlatnu, Milošev amanet, Mišicevu čast i Lazarov zavet! Čuvari Hilandara, deca Ostroga i oca naseg Save, u čast Soluna

Nikad „ono tamo“ neće biti moje – OSTAJTE OVDE

Piše: Zlatko Ostojić Kao adolescent, koračajuci tim trnovitim putem od detinjstva do zrelosti, u vremenu pomračenja uma čak i među intelektualnom elitom, u vremenu podela i prebrojavanja krvnih zrnaca, katarzičnog transa naroda opijenog politikom, u tom praskozorju rata, pomno, sa velikom radoznalošću, slušao sam starije i njihove diskusije vođenje zarad „disidentske“ ideje normalnosti tog vremena,