EKOLOGIJA KOLUMNE

„Poče jedan gavran da se dere: Što fontana dobro pare pere.“ – „Naša govna, naša odgovornost“.

Tvoje govno, tvoja odgovornost

„Tvoje govno, tvoja odgovornost“ jedan je od nenadmašnih slogana grupe „Škart“, nastao u vremena čuvene i još uvek važeće izrike o „preuzimanju odgovornosti“.

Piše: Borka Pavićević

Nikada nije bilo jasno u čemu se sastoji i kako izgleda „preuzimanje odgovornosti“, budući da nikada nije bila preuzeta, ili da odgovornosti nema.

Kada bi je i bilo, makar malo, malecko, onda ne bi došlo do „radosti da smrdi“, kako je glasio jedan od slogana „ružne umetnosti“.

„Zločin truli, smrad mu se do neba diže.“(„Hamlet“)

Kako predstaviti ratni zločin i zločine, („suočenje sa prošlošću“), a da bude jasna veza sa stvarnim životom ljudi. Činilo se da se zločinjarenje može videti, predstaviti divljom gradnjom i gomilanjem đubreta svuda oko nas. Gomilanjem našeg đubreta.

Kažu nadležni da se smrad u Beogradu oseća zbog toplog vremena i pritiska.

Smrad se oseća iz nečišćenih kolektora i izlivanja fekalija pravo u Savu.

Neka je ovo bavljenje „komunalnim poslovima“, dok je mit o Kosovu ono čime se uzvišene duše bave, političari i analitičari. Čini se besramnom takva „kulturna“ uzvišenost u odnosu na način života ljudi i na Kosovu i u Beogradu.

„Poletela dva vrana gavrana

sa vinčinske deponije stare;

brzo lete, u dimu se guše;

u kljunu im novčići se puše;

krenuli su na novu fontanu

da daruju vodu bogomdanu.

Kad stigoše na Slaviju ptice

i u vodu spustiše parice.

Rđa sa njih istog trena nesta:

U zlato se pretvoriše smesta

Poče jedan gavran da se dere:

Što fontana dobro pare pere.“

(Iz pesme Anice Ilić, „Anica djevojka“ na istoimenoj autorskoj stranici na Fejsbuku)

Aničinom pesmom u desetercu počela je tribina „Šta to smrdi oko deponije u Vinči“, koju je Ne da(vi)mo Beograd upriličio u Czkdu. Govorili su: dr Stevan Blagojević, direktor instituta za opštu i fizičku hemiju Beograda, Tijana LJubenović, Mladi istraživači Srbije, msc Igor Jezdimirović, Savez ekoloških udruženja „Zelena lista Srbije“, Igor Ratković, ProPet reciklaža, Zrenjanin, i Vladimir Radojčić, Ne da(vi)mo Beograd, moderatorka je bila Iva Marković, „Zelena omladina Srbije“.

Strategija upravljanja otpadom postoji, ali ona se ne primenjuje.

Deponija u Vinči je otvorena 1977. godine, prostire se na 68 hektara na kojima se odlaže 600.000 tona đubreta, čija je trenutna visina 40 metara, što odgovara zgradi od 12 spratova, ili katova, kako vam drago. Kada je otvorena, na svakih pet metara je bacano 30 centimetara zemlje, ali se time ne može zaustaviti stvaranje metana, od tone otpada dobija se 63 kubna metara metana. Spalionice đubreta, ako su dobro urađene, predstavljaju dobro rešenje jer je otpad pepeo i neorganski. Danska dobija 4,8 odsto struje iz spalionica đubreta i 13,7 odsto toplote kojom se greju stanovi. (Prof. Blagojević)

Iz ove zemlje Srbije đubre će putovati u Beč da bi tamo bilo spaljeno, dok ćemo uvoziti otpad za reciklažu hartije, kako bismo proizveli novi za Beč.

I svi koji se bave „preuzimanjem odgovornosti“ i dalje će nositi odela, „dame i gospoda“ narodni poslanici i dalje će ići kod frizera i šminkera, konsultovati stiliste, parkirati se ispred Doma narodne skupštine…

Razgovor o đubretu, Vinči i smradu mogli ste da pratite i pomoću striminga, a nalazi se i na sajtovima, publike je bilo mnogo. Velika je šteta ako svi građani ne čuju razgovore i informacije iz kojih je jasno da im se o glavi radi, ne samo o nosu i ponosu, da čuju od kakvog se đubreta sastoji naša stvarnost i kako je napisao Basara, da ne daju poput njega koji će da vozi svoje đubre u Rumuniju, đubre đubradima što će da „zapandrče“ na što veći jarbol srpsku zastavu uz čije je isticanje na gradilištu započela i nikad se ne završila divlja gradnja, sve u ime patriotizma, i u naše ime.

Kada se još iz publike čulo kako je u Beogradu održan skup najvećih hemičara sveta, i kako niko ništa o tome nije ni izvestio ni rekao, onda je slika o našim „istorijskim interesima“ zaista bedna i ponižavajuća. Jer se svodi na odnose između ličnosti na političkoj sceni, na krađu i prekrađu „šoua“ na „crvenom tepihu“, dok se genocidu, urbicidu, ekocidu i kulturocidu „smrad do neba diže“.

I to će tako biti dok se pod kulturom i civilizacijom podrazumevaju „slovenstvo, vizantijstvo, balkanstvo i junaštvo“, što znači da će deseterstvo imati prednost nad desetkovanjem „žive sile“. Sve dok privid mirisa, „uživanja u kulturi i umetnosti“, „prijatnosti“ i reciklaža starih ideja, budu, kao slojevi nabacane zemlje na deponiju u Vinči, štitili vlast od izbijanja metana korupcije i lične koristi na temelju uništavanja sopstvene zemlje.

Zastrašujuće je to što smo čuli na tribini „Šta to smrdi oko deponije u Vinči“, koje smo sve sporazume kao zemlja potpisali i nijedan nismo poštovali.

I zastrašujuća je razlika između stručnosti i odgovornosti ljudi koji su govorili, a sigurno ih ima još, i onih koji donose odluke o mirisu i o smradu.

Naravno da je nemoguće a ne setiti se poplava iz 2014, svih analiza kako je do njih došlo – sečom šuma, krađom peska i šljunka iz vodotokova reka, privatizacijom vodovoda, divljom gradnjom, te više nego skromnih rezultata preduzetog da se kataklizma više ne ponovi, da se prihvati odgovornost i da se zločinačke radnje spreče.

Posred srede samouništenja stoji privatno-javno partnerstvo, baš partnerstvo u najbrahijalnijoj zloupotrebi infrastrukture i resursa ove zemlje. O tome već duže vreme govori „Transparentnost Srbija“, baš kao što je umetnik Nikola DŽafo pre petnaestak godina svojim umetničkim projektima ukazivao na opasnost kontejniranoj u Vinči. Zvala sam DŽafa, da se zajedno setimo pregnuža kolektiva Art klinike na razobličavanju opasnosti koja preti, tegle sa otpadom iz Vinče i dalje su u Czkdu, i evo njegovog pisma koje prati dokumentacija: „Prva ekspedicija izvedena je 1997. na deponiju Vinče uz razne peripetije i urgencije. Čak je i Đinđić urgirao da nas puste da istražujemo. Bili su uplašeni da smo neka Evro komisija i da ćemo ih uhvatiti u prevarama. Ispostavilo se da se ništa nije moglo uraditi i sve se svelo na sprdnju sa umetnicima. Izveli smo istraživanje i u Nišu, Medijana, u komšiluku je groblje, išli smo i u Hrvatsku, u Labin da uredimo prilike. Imaš knjigu o svemu tome dao sam ti.“ Tako je, Nikola, i hvala ti.

Privatno i javno partnerstvo, burazersko zločinačko udruživanje javlja se uvek kada se peru ruke od svake odgovornosti time što se ona „preuzima“, te se tako ne zna ko je taj od koga zavisi da se „vikendice“ na Savskom nasipu uklone, kako bi Beograd imao priliku da ima pijaću vodu. Na tribini „Šta to smrdi oko deponije u Vinči“ rečeno je kako mnoge države, kapitalističke i zapadne, odustaju od takvog modela, i vraćaju resdirse i infrastrukturu u javno dobro, ne bi li domovine predale budućim generacijama. Nešto ostavili iza sebe. Šta je to što ćemo preneti budućim generacijama, gde će one živeti, u kakvim uslovima, hoćemo li za par godina u Beogradu moći da pijemo vodu isključivo iz flaša, zato što je privatno javno partnerstvo poštedelo kuće nove klase.

Predstavnik Inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“ Dobrica Veselinović rekao je na razgovoru „Šta to smrdi oko deponije u Vinči“ da tek predstoji borba u vezi sa najavljenim sklapanjem javno-privatnog partnerstva za deponiju u Vinči. „Želimo da ukažemo da su drugačije prilike i drugačiji grad mogući. I drugačija politika.“

Inicijativa „Ne da(vi)mo Beograd“ 13. jula organizuje akciju za deponiju u Vinči. Građani, „Naša govna, naša odgovornost“.

Foto: Ilustracija, Jutarnji glasnik, Printscreen: Novosti, Srbija danas,

Izvor: Danas

[frontpage_news widget="13129" name="Prethodni članci"]

Ostavite komentar