Igor Đurđević: KOJI SU TO „ŽUTI“ SINDIKATI

KOJI SU TO „ŽUTI SINDIKATI“ I ŠTA UOPŠTE ZNAČI TAJ POJAM… I KOME SE PRIDODAJE TAKAV EPITET
ilistracija, Jutarnji GLASnik, Printscreen/ agencije
Prateći objave na društvenim mrežama, u poslednje vreme, na stranicama mnogih policijskih sindikata, primećuje se među zaposlenima, koji inače u glavnom nisu iz sfere aktivnog sindikalizma, sve češće postavljanje pitanja:

– Šta su to žuti sindikati?

– Koji su žuti, a koji nisu?

– Šta zapravo označava taj pojam?

– Odakle potiče pojam „žuti sindikati“?

– I šta/ koga karakteriše taj epitet?

Piše: Igor Đurđević

Čitajući jednu od objava na tu temu, odnosno tekst „Pokušaj lova u mutnom žutih sindikataSINDIKATA SRPSKE POLICIJE, u kome se između ostalog, pominje upravo taj epitet „žuti sindikati„, primetio sam među komentarima čitaoca da se neretko postavljaju pitanja iz kojih zaključujem, da zaposleni zapravo nemaju adekvatna saznanja o značenju tog pojma, pa verovatno propuštaju i samu suštinu tekstova koji se dotiču žutog sindikalizma.

Iz tog razloga odlučio sam da se pozabavim tom tematikom i kolegama, koji se interesuju na ovu temu, približim i plastičnije pojasnim o čemu se zapravo radi, makar iz mog nekog ugla iz koga posmatram celu tu stvar.

Sagledavajući sveobuhvatnu pasivnost sindikalizma u okvirima MUP-a, nezaobilazno se ističe reprezentativni Nezavisni sindikat policije (NSP), kao nosilac i predvodnik u dezavuisanju članstva i zaposlenih.

Gotovo je nemoguće pobrojati i opisati sve obmane ove organizacije proteklih godina. O nekim obmanama i lažima smo i pisali već na našem blogu Policijskog sindikalnog pokreta i nastojali smo da te naše tvrdnje potkrepljujemo isečcima iz dnevne štampe…

Neke laži su verovatno nastale i plasirane umišljajno, u nameri da se taj sindikat, u svetlu obećanja boljeg, istakne ispred ostalih sindikata, dok su s’druge strane neke su definitivno nastale po diktatu, tj. naređenju poslodavca, uslovno rečeno.

Svakako, to je i za očekivati jer radi se, žargonski, sindikalnim jezikom rečeno, o tzv. „žutom poslušnom sindkatu“ kao tipično školskom primeru olkohratskodržavnog sindikata, koji je poluga vlasti za upravljanjem radnicima odnosno za preusmeravanje njihovog nezadovoljstva i menjalačke svesti, čime se, najblaže rečeno, tupi oštrina sindikalnog oružja u smislu udaljavanja od radikalizacije pregovaranja sa poslodavcem, od protestvovanja i na kraju i štrajka.

Obzirom da sam više puta epitet „žutog sindikata„, po mom ličnom ubeđenju, a i stanovištu sindikalne organizacije koju predstavljam, sasvim opravdano stavljali uz naziv „NSP„, pojasniću značenje tog izraza sa kratkim osvrtom na određene istorijske činjenice.

Dakle, kada je 1919-te u Moskvi osnovana Komunistička internacionala, odmah je, iste godine, u Amsterdamu održana osnivačka skupština internacionale žutih sindikata.

Žuti sindikati su u osnovi organizacije radnika koji štite vlasnike kompanija jer im te gazde daju posao. To su sindikati osnovani i dobrim delom finansirani od samih poslodavaca.

Žuta boja zato što se konfrotiraju crvenoj, kao boji socijalizma.

Žuti sindikati odbacuju klasnu „borbu“ i proklamuju klasnu „saradnju“.

S’obzirom da žuti sindikati krše radnička prava, zabranjeni su 1935. američkim saveznim zakonom, a 1949. ih zabranjuje i međunarodno radničko pravo Konvencijom br. 98 u članu 2.

OKRŠAJ jedina dva reprezentativna sindikata u MUP-u.

Prvi reprezentativni sindikat je taj pomenuti NSP (Nezavisni sindikat policije), za koji se slažem da je uz vlast i prestao je odavno da bude sindikat u pravom smislu te reči.

A drugi je PSS (Policijski sindikat srbije), sa kojim se slažem u nekim stvarima i u njihovom zahtevu gde se obraćaju Ministarstvu rada da se preispita ovaj prvi sindikat (NSP) i njegovo delovanje.

Ali, takođe smatram da se i sam PSS dosta udaljio od suštine sindikalizma i takođe se stavio u direktunu korist političkih stranaka, samo za razliku od prvog, ovaj se pozicionira uz stranke opozicije odnosno nekadašnje vlasti.

Naravno, kad ne možeš klasičnim merama da izađeš na kraj sa poslodavcem, a zabranjen ti je štrajk kao krajnja mera i jedino ozbiljno sindikalno oružije, (što opet trebamo zahvaliti NSP-u), onda trebaš i moraš tražiti druge načine. Međutim, lično smatram da je PSS tu zalutao.

Sindikalizam u MUP-u iz ugla Policijskog sindikalnog pokreta

Sindikati (oni pravi, iskreni), trebali bi koristiti i političke stranke za postizanje svojih ciljeva, kako bi uticali recimo i na donošenje povoljnijih zakona, ali u slučaju PSS smatram da tu zapravo političke stranke koriste taj sindikat za napad na vlast.

A vlast, s druge strane pa koristi NSP, koga stavlja ispred sebe i konfrontira PSS-u i tu nastaje ono najgore:

Policija gubi prave sindikate, makar na tom nekom reprezentativnom nivou.

I upravo je to razlog zbog koga mi iz PSP-a često pružamo indirektnu, pa i direktnu podršku Sindikatu srpske policije (SSP) kao trećem po jačini i masovnosti, a kome se već duže vreme spori reprezentativnost. Smatram da jedino podrškom tog, trećeg sindikata koji još uvek odoleva potpunom uništenju, možemo očuvati sindikalizam u policiji.

Takođe smatram da bi svi ostali, da kažem „mali“ policijski sindikati poput Policijskog sindikalnog pokreta(PSP), trebali razmotriti eventualna udruživanja, makar ciljana, kada se radi o ključnim problemima.

Ako mene pitate, sindikati u policiji bi pored konstantne borbe za unapređenje materijalnog statusa zaposlenih i za očuvanje postojećeg manevarskog prostora, borbu trebali usmeriti uz znatno veće napore i na povratak ranijih sindikalnih prava, odnosno prava na štrajk.

Naravno ne kako bi se pretnje štrajkom zloupotrebljavale u nekakve dnevno-političke svrhe, već kako bi se poslodavac držao na distanci od tako olakog zadiranja u prava zaposlenih.

Prethodno treba napraviti i ambijent u kome bi se tako „opakim“ sindikalnim oružjem moglo rukovati i tu se opet dolazi do problema sa ova dva reprezentativna sindikata… gotovo da čoveka jeza obuzme pri pomisli šta bi se tu sada, u tako razjedinjenim i konfrontiranim sindikalnim taborima desilo, da se u arsenalu raspolaže i sa tim oružjem – štrajkom.

Nastojanje svih sindikata treba biti usmereno na stalno unapređenje prava za sindikalno delovanje, ali ne sa ciljem kako bi se nekakve lične karijerne ambicije pojedinih lidera, ili vrhova sindikata ostvarivale, već kako bi se borba za prava svih zaposlenih podizala na višlji nivo.

Nisu tu bitni ustupci poslodavca, kome će koliko kvadrata radnog prostora biti omogućeno, ko će koliko da prigrabi plaćenih sati, dana ili meseci za tobož sindikalni rad, kome će poslodavac onogućiti koliko vozila i koga će više voleti. Bitan je manevarski prostor za ozbiljne razgovore i sasvim drugačiji pristup tom fenomenu modernog doba znanog kao – radnički pokret.

Potrebno je kompletno resetovanje cele te stvari i na kraj krajeva, što da ne – preispitivanje reprezentativnosti oba ta sindikata.

Mada… sa ovog sadašnjeg polazišta gledano, to verovatno zvuči kao naučna fantastika koja nas vodi i do zaključka da je zapravo potrebno donošenje posebnog Zakona o sindikatima.

Igor Đurđević, predsednik PSP

Prethodni članci
One Comment

Add a Comment

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *