Ko se boji Sinana još (Strah od narodnjaka)

Brojni fanovi Sinana Sakića godinama unazad pokazuju da njegove pesme ne prestaju da privlače veliki broj ljudi. Međutim, za razliku od mnogih drugih muzičkih zvezda njegove genracije Sinanova popularnost i dalje ostaje ispod radara mejnstrima.

Foto: Marko Marić, izvor Politkom / Akademski filmski centar

Ko se boji vuka još
Tri za groš, tri za groš

Piše: 

Prizivajući ove rime u sećanje lako ćemo zamisliti tri praseta kako radosno pevaju šumom i doživeti ponovo detinje zadovoljstvo kada se poistovetimo s junacima bajke. Ako se još više unesemo u fantaziju, osetićemo se i nekako bucmastim, da nas imaš za šta ujesti, pa se imamo čega i bojati, i uplašićemo se vuka, podmuklog, što dolazi izdaleka, iz neke mračne zabiti, koji nema ničega i nikoga i spreman je na svakakve pakosti ne bi li se domogao naših uhranjenih butkica.

Takav Sinan među nama

Dobro, to je priča za laku noć, ali povodom koncerta Sinana Sakića na Tašmajdanu 3. juna 2017. godine, koji je, uzgred, bio praznik za oči i uši i melem za dušu, a opet prateći odjek u javnosti ovog prvorazrednog medijskog događaja, stekao sam utisak da bi u rimovanoj jednačini lako mogli staviti Sinana umesto vuka i da ne bismo mnogo pogrešili. Na tom koncertu Sinanu je uručena zlatna ploča za preko deset miliona prodatih nosača zvuka, a tokom koncerta, koji je trajao više od dva i po sata, „božiji poslanik na zemlji“, kako su ga prozvali fanovi, otpevao je skoro svaku notu svojih balkanskih gubitničkih pesama koje decenijama unazad precizno pogađaju u srce mnogobrojnu publiku i koje su ga proslavile čim je stupio na muzičku scenu.

Spremajući se za ovaj koncert, na koji sam išao u sklopu istraživanja za dokumentarni film, pokušao sam da dobijem akreditacije preko poznanika i prijatelja zaposlenih u raznim medijskim glasilima, od kojih su neki i cenjeni i ugledni. Uglavnom, nisu mi mogli pomoći jer bi zahtev za akreditaciju podrazumevao da na neki način izveste o toj manifestaciji, a oni ne prate takve događaje. Odrednica „takav“ je simptomatična u javnom tretmanu Sinana, i u to sam se mogao uveriti i tokom bezazlene prepodnevne kućne aktivnosti dok sam glasno preslušavao diskografiju našeg pevača nebeskog glasa, sve pomalo pevušeći s njim, i uz to sređujući papire, imejlove i ko zna šta još. Ploveći tako bezbrižno po orijentalnim melodijama i ritmovima, od tašte sam dobio dobronamernu opasku – ja ne mogu da verujem da ti slušaš takvu muziku. Opet isti pridev! Šta znači takav?

Sinan na medijskom nebu

Sve u svemu, akreditacije za koncert smo dobili direktno od organizatora, a tamo su naravno bili mediji koji su saletali kako Sinana tako i svako poznato lice koje se zateklo u njegovoj bližoj okolini. Ti mediji su mahom bili zabavnog i komercijalnog karaktera, i u narednim danima oni su objavljivali reportaže i video priloge u kojima su prenosili atmosferu večeri uz isprekidane izjave prisutnih kolega pevača, kompozitora, tekstopisaca i aranžera.1 U većini slučajeva svi su odali počast Sinanovoj veličini i nisu pokazali potrebu da ikoga u to ubeđuju. Paralelni svet? Samo u jednom prikazu videla se svest o nepravednoj stigmi koja leži na legendarnom pevaču, kada su u donkihotovskoj borbi da mu se prizna zasluženo mesto, isprovocirani fanovi uzviknuli ‒ „Sinan je RnR“!

Medijski odjek u danima pre i posle događaja išao je od modernih portala mladalačke kulture na kojima je diskusija o Sinanu u urbanom kontekstu stvar stava i originalnosti,2 preko šareniša štampe pretežno bulevarske provenijencije,3 pa sve do brojnih zabavnih internet magazina.4 Ako dodamo tome i aktivnosti organizatora koncerta, koji su događaj najavljivali nedeljama unapred na društvenim mrežama i koji su organizovali gostovanja u emisijama5 i pokretali članke, a ponekad i tračeve6 u medijima ne bi li se atmosfera usijala pred koncert, možemo reći da je medijski tretman bio više nego solidan. Čak je i sâm Sinan, naviknut na dugogodišnje ignorisanje medija, izjavio da nikada u karijeri nije imao takvu kampanju.

U čemu je onda problem, i šta tu nije po volji autoru teksta, pitate se s pravom vi? Pa eto, na primer to što se od ozbiljnijih glasila godinama i decenijama unazad niko nije udostojio da obrati pažnju na Sinana i time mu dâ kakav-takav legitimitet u kulturnoj javnosti. Poneki dalekovidi članci u nacionalnim nedeljnicima koji se više bave fenomenom nego ličnošću i karijerom više su izuzetak nego pravilo.7 Nacionalna popodnevna TV emisija „Beogradska hronika“ sa Sinanom povodom njegovih milionskih tiraža? ‒ Ne. Novine Politika, majka srpske štampe u odeljku kultura, sa Sinanom uoči koncerta? ‒ Niks. Legenda beogradskog Tašmajdana na gradskom RTV Studiju B? ‒ Njet. Udarna informativna emisija „Dnevnik RTS“ o fantastičnoj atmosferi na sinoćnjem koncertu? ‒ Nikada! Bezbedni smo sve dok je Sinan u kavezu bulevarskog spektakla, dok mu se možemo diviti i zadirkivati ga kao opasnu vrstu u zoološkom vrtu, pušten u javnost mogao bi nas pojesti i odneo bi nas mrak.

Strah od narodnjaka

Ovakav tretman je čest kada se radi o Sinanu Sakiću i bendu u kome je ponikao, Južnom vetru, pa čak i šire, kada se govori o domaćoj folk muzici uopšte, ili popularnije ‒ o narodnjacima. Ali gde leži problem i zašto ova muzička zvezda ne može da bude prihvaćena od kulturne javnosti kao autentičan izdanak balkanske i srpske muzičke tradicije i kao važan protagonista popularne kulture? Možda zato što je Rom? Teško da je samo to, ima pevača romskog porekla koji su ostvarili znatan uspehe na domaćoj i stranoj sceni, a romski melos je priznat širom planete.8 Možda zato jer peva folk? Ni to ne stoji, Toma Zdravković, na primer, čuveni je narodnjak i kralj kafanske pesme, ali po potrebi može biti okarakterisan i kao kantautor bogatog poetskog i muzičkog nasleđa koji ima svoje mesto u urbanoj kulturi. Da li su u pitanju tekstovi pesama koji vređaju i omalovažavaju? I to je klimava tvrdnja, jer recimo u pesmi „Miko, druže moj“ Sinan glasom punim bola moli prijatelja da ne ide kod žene koja mu je nekada bila sve, u „Ne traži je sine“ na vratima devojke koju voli sačekuje ga njena majka i govori mu u sudbinskoj intonaciji da je ne traži jer se ona udaje, dok se u „Ako imaš srca idi“ obraća plačnim glasom ženi koja ga ostavlja i vodi sa sobom zajedničko čedo. I u drugim pesmama će se naći sličan krug tema i emocija koje slikaju mahom tugu, nesreću i bol. Uvredljivog ili opscenog nema ni na radaru!

Ako se osvrnemo na druge pevače iz Južnog vetra i na prepoznatljiv, za mnoge iritirajući zvuk benda koji decenijama uspešno odvraća glavne medije da bilo kom članu ove legendarne postave posvete malo pažnje, možda dođemo i do odgovora na pitanje o Sinanu. Razmišljajući u tom ključu, mogli bismo zaključiti da nam jedino može smetati orijentalno nasleđe koje probija iz baš svih muzičkih elemenata i nota i specifičan način pevanja, da ne kažemo zavijanja, koji crpi snagu sa dalekog Juga i Istoka, a koji nikako ne bismo želeli da doživimo kao svoj. Taj sentiment i kulturna pripadnost prostoru Orijenta nije na ceni i zato se upinjemo da se prekrijemo na brzinu skupljenim krpicama po bečkoj mustri ne bismo li se što više predstavili kao deo civilizovanog Zapada. Međutim, kad Sinan zakuka, sva naša konstrukcija se ruši i mi smo ponovo goli i u istočnjačkim ritama kunemo prokletu sudbinu. Ljuti i razjareni ovom šizofrenom situacijom, muzičke pozajmice sa Istoka proglasićemo podmuklim zločinom protiv nacionalne kulture, dok ćemo rokenrol prepev blagonaklono gledati kao prosvetiteljski čin samosvesnih pojedinaca.

S druge strane, popularnost i Sinanova tako i Južnog vetra godinama ne jenjava već stiče nove i nove poklonike, i jasno demonstrira da postoji veliki broj ljudi koji aktivno i direktno reaguju na muziku u kojoj se prepoznaju. Dovoljno je pogledati komentare na društvenim mrežama da bi se video poseban odnos fanova prema ovoj muzici, ili da se na samom koncertu doživi sevdah i karasevdah stadionskih razmera pa da se shvati da popularnost u ovom slučaju dolazi spontano i odozdo, a ne kao rezultat medijskog pritiska ili nametanja nekih spoljnih standarda. To nas dovodi do ključne teze koja se tako jasno očituje u ovom fenomenu u kome su izmešani popularnost i ignorisanje. Elita, oličena u kulturnoj javnosti, u sukobu je s vlastitim narodom i njegovim shvatanjem zabave proglašavajući je šundom nedostojnim prava građanstva.

Tu se treba zaustaviti i razmisliti o vrednosti pokreta koji dolaze iz samih masa kao i o njihovom subverzivnom i emancipatorskom potencijalu. Poznato je da je bluz kao žanr potekao iz muzičkog nasleđa crnačkog Juga i da je kao takav dugo bio neprihvatljiv za standarde puritanske Amerike. Tek kada su beli momci iz Evrope počeli da sviraju bluz ritmove i kada je ta muzika uvezena u SAD izvana počela je muzička eksplozija koja je s rokenrolom promenila svet. S druge strane, ni domaći folk nije tikva bez korena, kako je to pokazao Ivan Čolović u svojoj studiji o novim narodnim pesmama,9 jer se metrika stiha većine hitova poklapa s tradicionalnom srpskom epikom i lirikom, koja još od romantizma predstavlja evropski biser narodne književnosti. U drugoj studiji koja tretira folk fenomene kroz prizmu popularne kulture, Milena Dragićević-Šešić je demonstrirala da upravo kroz zvezde folk muzike kao što je Lepa Brena neposredno i aktivno pratimo trendove koji su aktuelni u svetskoj industriji masovne zabave.10

Kad se sve navedeno uzme u obzir, možda bi trebalo uzeti s rezervom stereotipe o novokomponovanoj narodnoj muzici kao žalosnom šundu za neobrazovane, priglupe i naivne i orijentalnom nasleđu kao nečemu čega se treba stideti. U globalizovanom svetu u kome dominantno vlada popularna kultura koja nastaje u velikim centrima na zapadu, autentični sadržaji s periferije u stvari mogu pomoći u održavanju krhkih identiteta malih naroda. Ovi sadržaji takođe mogu pomoći da se bar malo zaustavi plima koja nas sve pretvara u konzumente globalnih trendova oduzimajući nam pravo stvaranja i aktivnog učešća u tokovima svetske kulturne razmene. Ne treba zaboraviti ni da potiskivanje lokalnih dostignuća i nekritičko usvajanje vladajućih medijskih modela samo širom otvara vrata procesu autokolonizacije i upravo osnažuje dominaciju izvana. Zato, nadovezujući se na stihove s početka, možda bi bilo zgodno zaključiti raspravu ne osudom, već razumevanjem i solidarnošću s kulturom koja nam dolazi odozdo i zapevati:

Sinana se ne bojim ja
Tra la la la la.

  1. Koncert su pokrivali video prilozima: DM Sat, TV Grand, TV Produkcija Kruna, RTV Pink.
  2. Portali Beforeafter i Noizz objavili su nekoliko članaka i osvrta na koncert Sinana Sakića.
  3. O događaju su objavili članke Blic, Novosti, Kurir, Scandal i Svet.
  4. Internet portali koji su pisali o koncertu su telegraf.rs, srbijadanas.rs, pulsonline.rs, espreso.rs
  5. Sinan je gostovao u emisili „Goli život“, voditelja Milomira Marića na TV Happy, na Grand TV kao član žirija u emisiji „Nikad nije kasno“ i na TV Pink u emisiji „Dobar dan sa Sarapom i Deom“; Prilog u vidu najave koncerta objavio je i OK radio.
  6. U listu Kurir izašao je intervju sa Miletom Basom, osnivačem Južnog vetra, koji je Sinana optužio za krađu.
  7. Vreme je objavilo 2008. članak o Sinanu Sakiću na Tašu „Sve je postalo pepeo i dim“, a Nedeljnik je u maju 2017, uoči koncerta, objavio članak „Zašto je Sinan Sakić najveći roker među narodnjacima“.
  8. Dragan Nikolić, iz grupe Kal primer je autora i aktiviste koji je prihvaćen od strane kulturne javnosti.
  9. Ivan Čolović, „Divlja književnost ‒ Nove narodne pesme”, Etnolingvističko proučavanje paraliterature, Nolit, Beograd 1985.
  10. Milena Dragićević Šešić, „Neofolk kultura: publika i njene zvezde”, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića,Sremski Karlovci,1994.

Izvor: Mašina

Add a Comment

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *