KULTURA SVET

Deni Morison: Zatvor u Irskoj sam preživeo uz Tita i Andrića

Deni Morison, irski pisac i republikanski aktivista, nekadašnji član Irske republikanske armije (IRA) priča za „Novosti“

Morison je u Beogradu nedavno promovisao svoju knjigu „Pogrešan čovek“ – Foto Igor Marinković

Još kada sam prvi put ležao u zatvoru `72-73, kao devetnaestogodišnjak, tamo sam čitao male crvene knjižice o Titu i divio se jugoslovenskim partizanima. Čitao sam tada i o norveškom i o francuskom pokretu otpora ali uvek sam mislio da je Tito, koji je za mene istinska socijalistička ikona, vodio jedan od najuspešnijih pokreta otpora nacistima – priča, za „Novosti“, Deni Morison, irski pisac i republikanski aktivista, nekadašnji član Irske republikanske armije (IRA), čiji je roman „Pogrešan čovek“ nedavno objavila naša „Partizanska knjiga“, u prevodu Ivana Radosavljevića. Da bi i pred ovdašnjom publikom govorio o svom romanu, u Beogradu ali i Zrenjaninu, Kikindi i Novom Sadu – pisac je, kaže, prošao kroz tročasovnu agoniju provere na srpskoj granici, a tek nešto lakše (brže) je prošao napuštajući našu zemlju.

Ovo je za Denija Morisona, bivšeg nacionalnog direktora za odnose sa javnošću Šin Fejna, političkog krila IRA, do te mere očekivan, čak rutinski tretman, da ga i ne smatra vrednim pomena. U SAD je, recimo, toliko puta (sa svojim ili tuđim identitetom) ulazio ili pokušavao da uđe, iz Amerike bivao isterivan, stigao da „overi“ i tamošnje zatvore, o čemu kaže:

– Još 1982. zabranjen mi je ulazak u SAD ali, da budem iskren, nemam nikakvu želju da idem tamo dok god je tamo – Donald Tramp.

TRAMP KAO RUDI

„Pogrešan čovek“ je mračan roman, knjiga posle koje niko ne može da poželi da se učlani u IRA (čime moji prijatelji iz IRA nisu baš zadovoljni), sve četvoro junaka pati – objašnjava Morison, koji trenutno piše i knjigu o Trampu koja referira na biografiju još jednog robijaša, velikog zločinca – Rudolfa Hesa, „Rudi“ (i oduševio se kada je saznao da je Rudi bio i jedan od nadimaka Tita kao ilegalca).

 

U to doba kada je Morison započeo svoju ličnu „borbu“ sa Amerikancima, odakle su ga jedni uporno pozivali da dođe i govori, dok mu drugi uporno nisu davali vizu već ga proterivali, Amerikom je vladao Ronald Regan, a Velikom Britanijom – Margaret Tačer, za irskog pisca jedan od najopakijih lidera ikada, čije ime Deni ne izgovara bez propratnih sočnih psovki i „epiteta“.

Deni Morison, osim knjiga o partizanima, veliku većinu literarnih naslova, kako tuđih tako i svojih, vezuje za – svoje robijaške dane. A tih je dana bilo svakako i previše, i za iščitavanje stotina tuđih dela, i za započinjanje svojih…

– Roman „Pogrešan čovek“ započet je tokom služenja osmogodišnje zatvorske kazne – otkriva pisac iz Belfasta, dok u beogradskom „Ajriš pabu“ iz plastične kese vadi tek kupljene engleske prevode Ive Andrića: – Obožavam Andrića, čiji sam roman „Na Drini ćuprija“ davno otkrio, takođe na robiji. Raspad vaše federacije koju je Tito održavao stabilnom, i ratove na području Jugoslavije, ispratio sam devedesetih, opet iz zatvora… Kada mi je 1989. objavljena prva knjiga, bio sam treći put u zatvoru, drugu knjigu sam u zatvoru napisao.

Da li je zatvor „dobar“ za pisce, pitamo Morisona, na šta on odvraća (što je i u „Pogrešnom čoveku“ razrađeno kroz priče dveju junakinja, pre svega): – Ne znam koliko je dobar za pisce, znam da zasigurno nije dobar za žene, odnosno za veze i brakove – samo za razvode. Ja sam zatvorske dane uvek koristio pre svega za čitanje, i premda čuvam beležnicu u koju sam redovno pisao još od četrnaeste, prvu svoju knjigu objavio sam tek sa 37 godina. A oduvek sam želeo da budem pisac, još od kako sam kao dečak majci birao i donosio knjige iz biblioteke, romane sestara Bronte koje i danas obožavam, Tomasa Hardija, Grejema Grina… Čitam i veoma poštujem kao retkog intelektualca britanskog pisca Ijana Makjuana, čija se „Subota“ takođe bavi reakcijama na britansko učešće u intervencijama, konkretno u ratu u Iraku.

O pomenutim intervencijama velikih sila, i aktuelnim „naslednicima“ Regana i Tačer, Deni Morison kaže da su vrlo opasni sa svojim (čak neskrivenim) težnjama da destabilizuju sve(t):

– Tereza Mej ne čini mi se preterano inteligentnom ženom, i ako to jeste, ona nema neophodan uticaj, nema autoritet. Kada govorimo samo o Ujedinjenom Kraljevstvu, „bregzit“ je fatalna greška, velika pretnja našem mirovnom procesu, a ako 500 miliona građana smatra EU najboljom opcijom, a vi ih ne slušate – to je po meni recept za katastrofu! Tramp je, opet, opasan čovek, koji ima fašističke tendencije, ženomrzac je i nije dobar ni za SAD ni za međunarodnu zajednicu.

Morison je veliki kritičar britanskih medija (u kojima je praktično odvajkada „persona non grata“), koji kaže da „ljude u Britaniji lažu o svemu“. Ovaj posvećeni borac za pravo građana Severne Irske za „sekularno ostrvo, naseljeno ljudima koji mogu slobodno da žive i rade“, rezignirano odbija i najdalje poređenje motiva i aktivnosti IRA sa pokretima i grupama poput „Bader-Majnhof“ ili, daleko bilo ID.

Foto Igor Marinković

– IRA ima dugu istoriju, i to je pokret odista potekao iz naroda, ne nekakvi zaluđeni levičari, pojedinci, niti neki muslimani koji se bore za kalifat – tvrdi naš sagovornik. – SAD su ubile milione ljudi po celom svetu, i ono što oni rade je čist terorizam. Britanske bombe koje su razorile onolike gradove u Drugom svetskom ratu padajući na civilne ciljeve, to je bio čist terorizam. Borci IRA za slobodu mog naroda jesu koristili oružje i bacali bombe, naravno, jer je to bio jedini mogući odgovor na represiju. IRA je inspirisala muzičare, pisce, Sands i Keli „izvodili“ su na ulice stotine hiljada ljudi, iz IRA izvire snaga i duh naroda. Opet, Bobi Sands, čiji sam glasnogovornik bio, vođa pobunjenika protiv Tačerke, čovek koji je uspeo da uđe u Parlament i docnije umro tokom štrajka glađu, za sobom je ostavio stotine pesama koje i danas inspirišu. Bobi je dobio svoju ulicu – Bobi je (p)ostao heroj, Tačerka (koja mi je ubijala prijatelje, čiji su ljudi pokušavali da ubiju mene) – to nije.

BONO – LICEMER, ŠINEJD – RANjIVA

Šinejd O`Konor (na slici desno) je jedna ranjiva duša, mnogo je volim uprkos njenim ispadima, ne znam, recimo, šta joj je trebalo ono cepanje papine slike; nisam katolik, ateista sam, ali to smatram besmislenim – navodi Morison. – Bono Voks (na slici levo) je, sa druge strane, egomanijak i licemer, užasava me njegovo glumatanje idealiste, borca za bolji položaj i „skupljača“ sredstava za zemlje trećeg sveta, koji će da uradi sve da pobegne od poreza.

Izvor: NovostiMarina Mirković

Ostavite komentar