KULTURA PROZORI DUŠE - LEPE REČI

Milica Eseš Pinter: „Nasamo“ sa bibliotekom

U biblioteku sam se učlanila 1986. godine. U jesen.
Foto: Pixabay

Piše: Milica Eseš Pinter

Kad bih malo duže razmišljala, čini mi se setila bih se i tačnog datuma. Bila mi je na putu od kuće do zabavišta. Dobila sam broj 244.

Ništa tako savesno nisam čuvala kao karticu sa brojem.

Odlazila sam svakodnevno, bar po sat vremena. Preturala sam sve. Apsolutno sve,čak i ono za šta bi mi bibliotekarka rekla da nije za mene.

Devedesetih su zatvorili biblioteku. Vladalo je opšte pomračenje uma tih godina, pa je to nekako išlo uporedo.

Mama je onda zamolila svog poznanika koji radio u knjigovodstu, zvala ga je Drug Pajo, da mi otključava i pušta me. Povremeno. To povremeno bilo je bar jednom nedeljno.

Drug Pajo je uvek bio ljubazan, mada sam ja sigurno bila dosadna. On bi mi ostavljao ključeve, rekao da se zaključam iznutra i da zaključam i vratim ih kad mi dosadi. I ja sam ostajala sasvim sama u slabo osvetljenoj, hladnoj, prašnjavoj biblioteci.

Malo sam birala, malo sam čitala. Bilo mi je beskrajno prijatno. Jedna knjiga, velikog formata, masivne korice, lakirani listovi, „Narodni heroji NOB-a“ mi je posebno ostala u sećanju. Uz fotografiju stajala je kratka biografija svakog. Bilo je mnogo mladih muškaraca, bas jako mladih. Nikad nisam pomislila da ti ljudi više nisu živi, da ih nema.

U to vreme sam se zaljubila i u Žila Verna. Progutala sam sve njegove knjige u dahu. Svaku knjigu sam znala po boji, veličini, fontu. Nosila sam naramke knjiga kući. Niko me nije ograničavao,niko nije mario šta dvanaestogodišnje dete radi u napuštenoj, zatvorenoj seoskoj biblioteci…

Ratišta su se otvarala svakodnevno jedno po jedno, ljudi su odlazili, neki drugi su dolazili, ja sam bila neprimetna i za roditelje i za bilo koga drugog u okruženju. Niko nije vodio evidenciju šta nosim i šta vraćam. I nikad nijednu nisam oštetila. Ni prisvojila.

Pogled Druga Paje bivao je sve rasejaniji.

Počele su inflacija, nestašice, restrikcije, redukcije,šverc, nemaština… Ja sam mogla biti ratni profiter. Ključeve od biblioteke niko nije trebao, skoro da su mi pripadali. Mogla sam da uzmem i ne vratim šta god hoću. Nikad mi nije palo na pamet.

Posle, kad se sve bar prividno stišalo na neko vreme, malo su dopunili i ponovo otvorili biblioteku. Dobila je i nove prostorije. I drugu bibliotekarku. Ja sam krenula u srednju školu, a onda sam i otišla iz svog rodnog mesta i nisam više bila cak ni član.  Odlazila sam u neke druge, veće, gradske.

“Moja” je bila lepša. U poređenju sa svakom. Ja sam “moju” čuvala i volela kad niko nije. Meni je trebala kad nikom nije. Meni je moja pomogla da odrastem, a to nije mala stvar. I bile smo same.

Malo ko može da se pohvali da je bio “nasamo” sa bibliotekom.

Neovlašćeno korišćenje ovog teksta bez dozvole autora, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.

[frontpage_news widget="13129" name="Prethodni članci"]

Ostavite komentar