KULTURA

Sahrana Marka Nikolića, barda srpskog glumišta u Aleji zaslužnih građana, IN MEMORIAM VIDEO

Sahrana Marka Nikolića, barda srpskog glumišta u Aleji zaslužnih građana, IN MEMORIAM VIDEO

Od barda srpskog glumišta, prvaka Drame Narodnog pozorišta u Beogradu Marko Nikolić, ožalošćena porodica i svi koji su ga voleli oprašta se danas 5. januara na Novom groblju. Marko Nikolić će počivati u Aleji zaslužnih građana gde su sahranjene i ostale glumačke legende poput Velimira Bate Živojinovića, Dragana Nikolića i Milene Dravić.

„MOJ DOLAZAK NA SVET BIO JE AVANTURA“ Srbija seSamo jedna želja brata Marka Nikolića bila je presudna za njegov život

Prvo što pamtim u životu bilo je pozorište, reči su Marka Nikolića, proslavljenog glumca kome je danas poslednji ispraćaj.

Bilo je to sad već davne 1980, kada su gorepomenute reči bile deo teksta koji potpisuje Zorica Pašić u tadašnjim TV Novostima. (Z. Pašić, renomirana novinarka kulture koja nas je napustila 2017. godine).

Bio je mesec maj, na predstojećem Pulskom festivalu te godine prikazan je premijerno danas kultni film Điđe Karanovića „Petrijin venac“ u kom je Nikolić vrsno igrao Dobrivoja, prvog Petrijinog muža.

„Nikolić je glumac koji se udubljivao u svoje uloge, Dobrivoja je odigrao punom snagom, sočno, a naravno, s merom“, kazao je juče Karanović, dodajući da mu je izuzetno žao zbog Nikolićevog odlaska, kao i zbog toga što ga je bolest sprečila da dođe na premijeru restaurirane kopije „Petrijinog venca“.

U ono vreme, beleži Zorica Pašić, Nikolić je „za 11 godina snimio 11 filmova“ (među kojima „Rani radovi“, „Dvoboj za južnu prugu“, „Užička republika“…), a tada najaktuelniji behu film i serija „Boško Buha“, gde je Marko Nikolić igrao Puškara.

„Nije Puškar tipični heroj, nije čovek bez mane i straha, moglo bi se reći da je on heroj rada“, kazao je tada, a oni koji su (i do tada i od tada) sa njim radili bilo na sceni bilo pred kamerama neretko su govorili, i govore, o njegovom zanimljivom i sveobuhvatnom promišljanju svake uloge koju je radio.

Na pozorišnoj sceni spremao je u to vreme Nikolaja Rostova u predstavi „Rat i mir“, premijerno izvedenoj u junu te godine, a reč je o roli koja je, kako je ostalo zabeleženo, otkrila nove valere u njegovom raskošnom glumačkom spektru.

I nije slučajno što je pozorište ono što prvo u životu pamti. Naime, kako je svedočio u tom tekstu, odrastao je u pozorištu jer je njegova majka Leposava Nikolić, poznatija kao Pepa, bila glumica u jednom od prvih profesionalnih pozorišta u Srbiji posle rata u Kraljevu.

„Brade i perike su mi bile igračke. Istina, brat je obećao da će me čuvati, ali me je mama čuvala u pozorištu: na probama, u garderobi, iza scene. Ima istine u tome da ko jednom oseti miris mastiksa, nikad ga ne zaboravlja Ja sam ga u jednom trenutku zaboravio.“

Predao se posle, kaže, muzici i košarci („sanjao sam o košarci, u to vreme u Slogi je trenirao Duci Simonović, moj drugar od malih nogu“), bili su se pojavili „Bitlsi“, koji su ga osvojili, te je „za šest meseci naučio da svira gitaru“, osnovao grupu…
Veli potom i kako se oprobavao na studijama arheologije, književnosti, te i na Akademiji.

„Dva puta sam polagao prijemni ispit za Akademiju, i u Beogradu i u Novom Sadu, oba puta sam pao. Razume se, prva podrška mi je bila majka. Njeni snovi su bili ženski snovi u startu: ‘Sine, ti sutra moraš da budeš Lorens Olivije! Ti si najbolji!’“

Zorica Pašić primećuje da „očigledno u to vreme stvari nisu tako stajale“, vreme je svakako dokazalo Nikolićevu glumačku veličinu…

No, kasnije je primljen.

„Diplomirao sam sa prosečnom ocenom devet i trideset, ne znam šta mi je bilo ranije“, kazao je.

Otac, šumski inženjer, pričao je Nikolić, bio je mnogo uzdržaniji, bio je realan… Veli, nikad ga na sceni nije gledao, „o filmu i televiziji nije govorio kao o pouzdanom merilu glumačke vrednosti“.

Uslediće posle te 1980. čuvena Nikolićeva uloga Karađorđa, dobro de, i Dragiša Popadić, kao i mnoge druge na teatarskoj sceni i na malim i velikim ekranima i u svima njima poput vezivne niti, isijavaće žar glume i igre koju je Nikolić u svom biću nosio, a nama kroz role darivao.
„Moje detinjstvo i detinjstva mojih drugova iz Kraljeva prolazila su u prirodi. Osećali smo potrebu za pustolovinom i jurcali biciklima nekim nepoznatim šumskim putem, čeznuli smo za avanturom, tražili smo je po plažama na kojima se niko ne kupa. Ta potreba za pustolovinom i avanturom ostala je do današnjeg dana: pozorište i gluma su i pustolovina i avantura.

I nikad se tu ne zna kraj, i uvek je sve neizvesno.(…) Kad počnem da radim jednu ulogu, kao da krenem šumskim putem: možda je čestar na kraju, možda me čeka proplanak… (…) Kad smo snimali film „Boško Buha“, doveo sam malog Ivana Kojundžića u pozorište. Lutali smo po zgradi, ja sam mu bio vodič. Kada smo stigli na scenu, fasciniralo me je njegovo dečačko lice: u njegovim očima bilo je i straha, i zaprepašćenja, i potajne želje i poštovanja… U njegovom licu video sam kako se ogleda moje lice kada sam prvi put stao na tu scenu i pogledao gore prema četvrtoj galeriiji.“
Komemoracija povodom smrti Marka Nikolića biće održana danas (11.30) na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Sahrana će biti održana u 13.30 u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Opelo počinje u 14 časova. Prvak Drame Narodnog pozorišta Marko Nikolić preminuo je 2. januara u 73. godini.

Moj dolazak na svet bio je avantura

– Moj dolazak na svet bio je avantura. Majka me je rodila dosta kasno, imala je već trideset i osam godina. Danas to izgleda nekako normalno, ali prve godine posle rata, sa već jednim detetom od šest godina, imati ponovo malo dete nije bilo jednostavo. Zapravo, mene je iskukao brat. Direktno sam njemu zahvalan što sam živ, ponekad ga direktno mrzim što sam živ. On je tražio batu. Mama nije bila spremna da mu udovolji. On je onda odlazio kod bake i molio nju da rodi brata. Obećavao je i da će da me čuva, i hrani i pere pelene… Roditelji nisu imali kud pred tolikim obećanjima.

IN MEMORIAM

Izvor: Blic  Foto: Screenshot

Ostavite komentar