A moglo je i gore: Svaki dan sam počinjala od šest ujutru i tako po dvanaest sati…

Autor: KRVAVI LEPTIR

Dan započet u 04:45 nikada ne obećava mnogo. Ipak, ovdje je riječ o jednom velikom optimisti pa ga taj jedan mali detalj nije mnogo pokolebao. Optimista, iako je loše spavao, odlazi u kupatilo, razbuđuje se hladnim tušem sve dok mu se ne podigne vertikalno, u odnosu na kožu, i najsitnija dlačica na tijelu.

Foto: Pixabay

Do duše, nisam ostavila mnogo dlačica na sebi jer je danas poseban dan a ja sam posebnim danima maksimalno posvećena. Četri nedelje sam naporno radila na jednom splavu u želji da zaradim nešto dodatnog novca. Dok je većina bila na odmoru ja sam prala čaše i spremala pune tacne koktela za zahtjevne goste. Ne žalim se mnogo jer sam očekivala da će biti naporno.

Svaki dan sam počinjala od šest ujutru i tako po dvanaest sati. Da bih stigla tada na splav morala sam da ustanem u 4:45 jer mi treba dosta da se razbudim, uljudim i bickilom stignem do destinacije. Danas nisam radila, juče je bio moj posljednji dan ali je trebalo da odem po zaradu. Zbog toga sam tako raspoložena ali to nije bio jedini razlog. Istog dana, samo naveče, imala sam sastanak. Da! Sastanak! Sa muškarcem! I to vrlo simpatičnim! Da, nakon sto godina!

Vozim se tako svojim biciklićem koji škripi i raspada se. Od zarađenog novca dio ću da odvojim za novo biciklo. Jedan poznanik mi je obećao ispod cijene prodati nov POLARza samo 350. Radovala sam se što je napokon gotovo sa čudnim pogledima prolaznika kada vide ili čuju moj krš koji cvili od dotrajalosti.

Dolazim na bivše radno mjesto i čekam poslovođu preko pola sata iako me je vidio da sam tu. Njemu je sekund posla da me isplati ali valjda to tako ide, on je šef a šef se mora čekati.

“O, djevojko, tu si.”, gleda me sa smiješkom “Kako ono bi ime?”

“Tanja. Došla sam po isplatu…”

“Znam, znam… Mjesec dana si ovdje radila, je l’ tako?”

“Tako je.”

Otvara tašnicu i broji “100…150…250…350…400…420.”, pruža mi novčanice osmjehujući se svojim sitnim očima.

“420?!”, gledam u nevjerici. “Zar nije bio dogovor da radim za 650?”

“Svima su smanjena primanja jer je slaba sezona. Puno kišnih dana, vidjela si i sama…”

Slaba sezona moj kurac!, bijesna sam. “Ovo nije u redu!”

“Uzmi ili ostavi.”, on se sad malo manje smješka ali i dalje mu je na licu taj iritantni kez.

Izlazim bijesna sa svojih 420KM. Dan je već upropašten i ja odsutno vozim po prašnjavom trotoaru. Sunce se polako proteže jer zaboli njega što sam ja dobila platu od koje samo mogu da kupim bicikl i platim račun za struju. Ostala sam kraća za 230KM sa kojima sam mogla dosta toga da napravim.

Već razmišljam da li uopšte da kupim bicikl kada mi se odjednom noge razletiše i ja izgubih ravnotežu. Pukao mi je lanac i jedan kraj je palacao po mojim nogavicama dok sam se ja trudila da ne podletim pod auto. Na kraju sam završila u jednoj ogradi. Ono malo ljudi što je tu prošlo se smijalo ne krijući oduševljenje zbog mog malera.

“A jebote!”, psujem još svašta nešto pokušavajući da se ispetljam iz ograde. Dobro sam se isprljala i pocijepala jednu nogavicu. Želeći da se što prije zavučem u sigurnost svog stana ustajem i uzimam biciklo. Vučem ga do prvog kontejnera i tu ga ostavljam. Hvala ti što si me toliko služio, neću se ljutiti što si me sad na kraju izdao.

I dalje ljuta zbog male isplate ipak mi osmjeh na lice izmamljuje zvuk poruke. Na ekranu piše Milan. Milan je taj što treba sa njim da se vidim večeras. Za vikend nije uspio zbog posla ali napokon sam ga dočekala. Činio se kao normalan mladić na šta nisam često nailazila u posljednje vrijeme.

Milan: Ćao Tanja, tako mi je žao što ovo pišem ali večeras ću morati da radim drugu. Stvarno izvini što otkazujem sastanak po drugi put.

Ja: Hej, nije problem. Razumijem te. Ako želiš možemo se vidjeti prije posla jer sam slobodna cijeli dan.

Milan: Volio bih ali moram ganjati papire za dvojno državljanstvo. Može li sljedeći vikend?

Ja: Ne. Zbogom, Milane.

Milan: ???

Milan: Nisi se valjda naljutila???

Ne odgovaram na poruke. Brzo i on prestaje da piše. Očigledno da nije dovoljno zagrijan jer da jeste našao bi do sada vremena za mene. Jesam ja očajna ali nisam toliko da zgazim i ovo malo ponosa što je ostalo.

Predveče odlazim po biciklo. Poznanik poče tu nešto da vrda, kaže: “Imao sam dosta ponuda ali sam ga čuvao za tebe.”

“Baš ti hvala.”

“Samo… ipak je realno da ti ga prodam za 400.”

E, to je već bilo previše! “Slušaj me dobro! Dogovorili smo se za 350”, vadim mu toliko i ostavljam da sic drugog bicikla “Dosta ste me svi zajebavali danas!”

Uzimam bicikl i još u radnji sjedam na njega i odvozim se u nepoznatom pravcu. Nova mašina je plovila po ulicama, nije škripila niti je prijetila da će se raspasti svakog trena. Ta činjenica me malo oraspoloži. Nekako me noge same odvezoše do servisa u kojem je Milan radio.

“Izvolite?”, upitao me je momak koji je nosio neku kutiju.

“Uh”, ja se malo postidih “Da li je Milan tu?”

“Nije, on je danas radio prvu smjenu. Da mu prenesem poruku?”

“Ne treba, hvala.”, rekoh kao popišana.

Znači, lagao je. Dobro sam procjenila da nije zainteresovan samo me ovaj moj nepopravljivi optimizam upropaštava. Htjela sam da mu se izvinim što sam ga ignorisala, da mu dam šansu… Koja si ti glupača! Sad će znati da sam bila tu i biće nam oboma neprijatno. On je ispao lažov a ja jadnica.

Noge sada okreću pedale i vode me do marketa gdje kupujem flašicu votke. Taman dovoljno da me opusti ali da se ne napijem. Sjedam pored rijeke i počinjem da pijem dok suze same teku niz lice. Šta je precizan razlog mojih suza – ne znam. Vjerovatno ovaj ponedeljak. Mrzim ga. Stvarno se pitam da li može još nešto da mi usere dan?

Nije dugo trebalo a ja sam dobila odgovor na svoje pitanje. Kiša. Prvo je počelo uz nevini vjetrić a onda se navokoše sivi oblaci. Pogledala sam u nebo dok su se kapljice kiše miješale sa mojim suzama. Kada se kišica pretvori u pljusak spazih jedno mače kako mi trči u susret. Jadniče se podvuklo pod klupu u nadi da će mu poslužiti kao sklonište.

Bilo je sivo kao kišni oblak ali oči su mu bile krupne i plave kao vedro nebo. Počelo je da se poigrava sa mojim pertlama i gricka ih. “Sigurno si gladan.”

Pokušah da ga pomazim ali ono ustuknu. “Ne boj se.”, spustila sam se dok me je kiša kvasila do gole kože “Neću ti ništa.” Nakon nekoliko neuspjelih pokušaja napokon zadobih njegovo povjerenje. Kada mi je dozvolio da ga podignem i sakrijem pod jaknu to me natjera da se oraspoložim.

Sakrili smo se ispod krova jedne kuće i tu smo sačekali da kiša stane. Mače se poigravalo i veselo skakutalo oko mene. “Zvaću te Srećko.”

Sivi oblaci se brzo razbježaše i sunce opet dođe ali sada zajedno sa dugom. Nas troje, Srećko, biciklo i ja polako krenušmo ka stanu. Na putu slučajno opazih nešto sjajno. Bila je to jedna marka. “Vidiš, Srećko. Nije tako loše. Moglo je da bude i gore.”

Izvor: KRVAVI LEPTIR

Neovlašćeno korišćenje ovog teksta bez dozvole autora, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.

One Comment

Add a Comment

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *