DRUŠTVO PROZORI DUŠE - LEPE REČI

Našu jedinu nadu šaljemo u beli svet, da se ne vrate skoro…

ZA SVE ONE KOJI SU BILI I OSTALI OVDE – Natalija Dević
Foto: bportal.ba

Verovatno se većina onih koji su bili i ostali ovde dobro seća šta su radili tog 24. marta 1999. godine.

Iz redakcije sam, kao bez duše, odjurila u vrtić po ćerku, i onda popodne, praveći se da smo u šetnji, stala u red za ulje. Rekli su da je važno, jer posle više ničega neće biti.

Tako je i bilo. Nije bilo ni hrane, ni struje. Ničega. Ni mira, ni sna.

I svi koji su ostali ovde pitaju se, verovatno, danas, jesu li bili pametniji oni koji su otišli kad su nas razdvajali, kad su nam napravili ratove, kad smo protestvovali i rušili diktatore, pa se posle budili u još strašnijoj svakodnevici?

Ali mislilo si: Ovo je moja zemlja! Ako odemo svi, ko će od nje napraviti dom za preostale dobre ljude?

Ostao si, tako, borio se, radio, gradio, decu podizao. Ostao si da napraviš bolje.

Oni što su otišli, mučili su se neko vreme. Lomile su ih nostalgije, sećanja, nedostajanja. Na kraju, počeli su da žive normalne živote. Nisu više morali da prolaze kroz krahove i krize, ne žive od jednog političkog preokreta do drugog, ne strahuju hoće li preko noći ostati bez posla, hoće li uspeti da prehrane i odškoluju decu, hoće li im neko nekažnjeno pregaziti dete ili će mu se žena ili čovek obesiti zbog nemaštine…

Ne donose svakog dana sudbinske, istorijske odluke, od kojih zavise životi i budućnost njihove porodica. Jednostavno žive.

Gde smo mi?

Decu što smo podizali pod bombama, po redovima za šećer i brašno, u dotrajalim patikama i nasleđenim školskim knjigama, s tolikim platama da smo noću plakali od nemoći a danju se izvinjavali što nema za bolje, ispraćamo sada po aerodromima.

Tu našu jedinu nadu šaljemo u beli svet, da se ne vrate skoro, da ne dožive našu sudbinu. Da prožive neke srećnije, čoveka dostojnije živote.

Ostajemo, ipak, sigurni da neko mora ostati ne bi li od ove zemlje napravio dom za dobre ljude.

Čekaju nas novi izbori. Glasaćemo, još jednom, za život ili smrt, za razliku od većine normalnog sveta, koji glasa za neznatne ekonomske promene. I opet ćemo, ako treba, s verom da nije uzalud.

O tome mislim danas.

I mislim kako je snaga svih koji su ostali veća od lopovluka, fukarluka, rasula u kom nas najlošiji i dalje svađaju, dok uporno love u mutnom.

I verujem da bolji moraju ostati, uporniji i izdržljiviji, da bi ološ jednom otišla, a deca nam se vratila.

Svoje misli, zato, posvećujem danas svima koji su bili i ostali.

A svoje molitve onima koji 1999. nisu preživeli isti ovakav sunčan martovski dan. Dan koji je u nekom normalnijem, srećnijem svetu, bio sasvim običan.

Tekst je preuzet sa Facebook stranice Sportska galaksija

[frontpage_news widget="13129" name="Prethodni članci"]

Ostavite komentar