Nedić i Ljotić, zajedno sa Nikolajem, su pobuna gmizavaca protiv onoga što je htelo da hoda uspravno.

DAN OSLOBOĐENJA

Ilustracija Jutarnji GLASnik, Printscreen
Svake godine, Dan oslobođenja Beograda, daje priliku utvarnim ljotićevcima i nedićevcima da još jednom prospu svoju vampirsku i izdajničku priču srpskom (u njihovm slučaju: srBskom) narodu. Baza priče je veoma prosta: došli su zli partizani i oterali naše Nemce.

Piše: Milan Milenković

Kako su to partizani stranci, a Nemci naši, slabo da je kome jasno, ako je suvisao ma i najmanje.

Moralni relativizam je kostur na koji se kače ove i ovakve kvaziideologije, ali su, upravo zbog tog relativizma, potpuno strane biću srpskog naroda, njegovoj istoriji i tradiciji i baš zbog toga ljotićevsko-nedićevske stranke i organizacije nisu, nite će imati ikakav uticaj na srpski narod, a još manje na politiku u Srbiji.

Postavka ovih utvara je ovakva: izdaja i kolaboracija su opravdane, jer postoje razlozi za to.

Recimo, da se spreči da nas naši Nemci ne potamane do kraja. Nedić se, je li, postavio razumno, da spase što se spasti može. Ljotić takođe. Veoma racionalno. No, čast ne poznaje razloge, ona je sastavljena od krvi i refleksa. Kad ti neko maltretira majku, ili dete, ti ne razmišljaš šta da radiš, ako si častan. Ako nisi, kao što nosioci ovih ideologija nisu, onda počinješ da čeprkaš po razlozima. Recimo, ako ti neko siluje kevu, ili ženu, ti ćeš reći sebi: pametno je ne buniti se, silovaće i mene. Častan čovek nikada tako ne bi razmišljao, niti postupao.

Naravno, bez časti se može živeti. Zbog časti su umrli mnogi, zbog nedostatka časti, gotovo niko.

Pametna je to filozofija, pogotovu kad obraza nemaš. U svetlu Nedićeve i Ljotićeve „borbe“, smešno i jadno izgledaju Sinđelić, Tepić, Obilić, Gavrilović i toliki srpski heroji, koji su čast pretpostavili koristi, pa čak i samom življenju. Kako je moguće, ako nisi sasvim paranoičan, da ti, istovremeno, budu heroji i Nedić, i Sinđelić? Sinđelić bi Nedića obesio o prvu krušku, Ljotića takođe. Obojica, i Nedić i Ljotić, sa duhovnim pastirom Nikolajem Velimirovićem, pokušali su da se časno, kao što je red i običaj među takvim gigantima, spasu bekstvom; Nikolaju je uspelo. Ni Sinđelić, ni Obilić, ni ostali istinski divovi našeg roda, na bežanje nisu pomišljali.

Upravo poređenje ova dva tipa, časnog i kolaboracionističkog, pokazuje karakter i ličnost onih koji im se dive. Sticajem okolnosti, upoznao sam veliki broj nedićevaca i ljotićevaca i svedočim da su sastavljeni iz dva ljudska materijala: prvi su deca komunističke sirotinje, lumpenproleterijata, slabo obrazovana, još slabije vaspitana i nesposobna za svaku duhovnu disciplinu, za poimanje koncepta časti, tradicije i običaja. Jad i beda. Polupismeno, agresivno, ima samo usta, uši nema. Njih vode i lože nešto obrazovanija deca srednjeg provincijalnog komunističkog kadra, koja sama, mislim na ideologe ljotićevštine i nedićevštine, ne veruje ni u jednu reč onoga što propoveda, ali ovu polupismenu masu sasvim lepo vikluje.

Nikakv ljudski materijal ne niče na mokroj krpi, nego na određenoj socijalnoj i biološkoj podlozi. Nećete naći nikoga iz dobre kuće, domaćinske kuće, da je ljotićevac, ili nedićevac. Kad čovek zastupa neku ideologiju on, zapravo, zastupa sebe, svoje mogućnosti i vrednosti. Vrednosti rasnih tipova ljudi su vrednosti Obilića i Tepića, a ne Nedića i Ljotića. Mišja filosofija i ideologija kolaboracionista ima duboku i genetsku, i porodičnu osnovu. U takvim porodicama su deca generacijama učena da povijaju šiju pred jačim. To što će se, čak i u takvim porodicama pronaći neki Solunac, posledica je toga što su ih izvlačili na silu ispod ženskih sukanja, a ne toga što su ovi jedva čekali da se bore za otadžbinu.

Iako su ovim nesrećnicima puna usta tradicije, običaja i vere oni, u stvari, s tim ništa nemaju i baš zato moraju stalno da redefinišu te pojmove po meri svojih nedovoljnosti. Vi, kad slušate kako oni tumače tradiciju i običaje, veru i moral, morate misliti da se nalazite u duševnoj bolnici, u kojoj su predepilaptična stanja na visokoj ceni.
Ono što je čestito i pošteno u Srbiji, što je sojno i rasno, ni pod mukama ne bi ispovedalo nedićevsko-ljotićevske vrednosti; ono što nije, neprestano to radi.

Svedočim još nešto: oni sami znaju da nisu dobri. Oni ne govore, ne misle, ne argumentuju, već reže, prete, vređaju.

Da su sigurni u svoje argumente, u svoju ideologiju, ne bi morali da frkću neprestano. Opet, u savršenoj opreci sa pretnjama i pljuvačinom je njihova apsolutna nesposobnost da u realnom životu pokažu hrabrost. Najveći broj tih heroja je nesposoban da čak i svoje pravo ime i sliku stavi na, recimo, fejsbuk profil.

Prema tome, Beograd je, 1944. oslobođen, a ne okupiran.
Ulične borbe tokom oslobođenja Beograda

Ne može se biti okupiran od svojih sunarodnika, to još niko nikad nije video, sem pobudaljenih sledbenika marginalnih ideologija. Isto tako, ne postoji ideološka okupacija, već samo okupacija koju izvode stranci. Može se, ono posle 20. oktobra 1944. zvati diktatura, autokratija, strahovlada, ali okupacija ne. Doduše, nepismene precizni termini ne obavezuju, oni imaju raspoloženja.

Otužno moralisanje ovih neobrazovanih i nekultivisanih tipova nad žrtvama komunista, pokazuje da o politici i istoriji ne znaju ama baš ništa: i politika, i istorija ištu krv. Niko nije vladao drugačije. Šta se dešavalo u Francuskoj buržoaskoj revoluciji? Ili u drugim prevratima? Nije se ubijalo? Nisu se vršili genocidi po Africi i Aziji? Istoriju zapljuskuje krv, a ono što za njom trčkara i prigovara su upravo ovakvi tipovi, koji nemaju blagog pojma o čemu pričaju. Pri tom, ti isti moralisti pretpostravljaju Nedića Sinđeliću, čime baš i pokazuju visinu svog morala.

Nisam, sem dva-tri izuzetka, upoznao ljotićevca, ili nedićevca, koji ume da napiše rečenicu bez gramatičke, pravopisne, ili stilske greške. Mrzelo ih da uče, a i to šti su učili, nije im od pomoći. Za znanje mnogo treba, a raspoloženja ima i životinja. Zbog svoje nepismenosti, oni ruže pismenost uopšte; zbog svog neznanja, ruže znanje; zbog nedostatka hrabrosti u sebi, ruže hrabre, a uzdižu kolaborante.

Ista priča kao Vučićeva: hrabro je kolaborirati, kukavički je boriti se za slobodu.

Srećom, kažem, oni nikad neće predstavljati ništa u Srbiji, osim malog, prljavog, pljuvačkog kluba, koji može da dobaci do 3-4% podrške u narodu.

Iako su im usta puna srBstva, vere i patriotizma, oni ništa od svega toga nisu: niti su Srbi, niti su vernici, niti su patrioti. Oni su jedan suvišak, koji se stvorio kad je sirotinja dobila dozvolu da se bavi politikom i kad je neznanje nametnuto kao pravo na slobodnu reč i na mišljenje. Da je za mišljenje potrebno znanje, a i hardver, u vidu razvijenijeg mozga, to im je promaklo. Pravo da se kaže je nadmašilo obavezu da se misli.

Ja odbijam da me neki dronjavci i ponavljači uče šta je 20. oktobar.

Odbijam da su Nemci bili naši, a komunisti stranci. Odbijam da su Nemci pobili manje ljudi od komunista. Odbijam da je Nedić bio „srBska majka“, samo zato što to nišči tvrde. Svet Srba nije svet niščih, iako ga siluju da to bude. Srbi su vazda bili željni moći, vitalni, borbeni, hrabri i uvek su prezirali gmazove koji kolaboriraju ili skidaju gaće pred neprijateljem. I partizani, i četnicu su predstavljali to muško lice srpskog naroda, onoliko uspešno koliko su znali i mogli.

Nedić i Ljotić, zajedno sa Nikolajem, su pobuna gmizavaca protiv onoga što je htelo da hoda uspravno.

Ta Srbija je poražena 20. oktobra i za tim žale ovi današnji gmazovi.

One Comment

Add a Comment

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *