DRUŠTVO

Nove vrednosti su legalizovane lopurde, lažni patriotski biznismeni i režimski poslušnici – Rajko Dvizac

Prenosimo vam tekst pisca i novinara Rajka Dvizca, koji je objavljen još 23.11. 2011.godine! Tekst kao da je danas pisan. Sem nekih aktera, drugo se ništa nije promenilo…

KO JE UBIO DOBRI DUH BEOGRADA

Ovih dana stigla su mi dva poziva, jedan iz Beograda, a drugi iz Vašingtona. Oba su imala nešto zajedničko – razočarali su se u dobri duh Beograda.

Posle više od 20 godina javio mi se jedan prijatelj iz Beograda. Ime poznato i meni i redakciji i najširoj javnosti.

Ali, nije poenta u imenu,već u onom što mi je rekao.

Rođeni Beograđanin, nekada je živeo u strogom centru grada i time se ponosio, zavideo mi je što sam ja iz Beograda “pobegao“ u Potemkinovo selu iliti Inđiju, a on je smogao snage da “pobegne“ samo u Novi Beograd.

Objasnio mi je da ništa više nije ko nekad. Sve se promenilo.

Dobri duh Beograda je jednostavno nestao. Neko ga je namerno ukrao, sakrio u podrum nekog muzeja i uspostavio novi trend – partizanštinu.

Baš kao u tv emisiji Snežane Dakić “U trendu“ na TV Pink.

U trendu su nove vrednosti – na ceni su legalizovane lopurde, lažni patriotski biznismeni, režimski poslušnici i proizvodi fabrike Saše Popovića – instant folk pevači za jednokratnu upotrebu. Programi radio i TV stanica deluju kao raštimovani orkestar. Svi sviraju jednu te istu melodiju, ali svaka falšira na svoj način.

Dobri duh Beograda je je već više od dve decenije zatvoren u bocu.

Ko god je živeo u Beogradu u “ona vremena“, a ja sam tamo živeo i proživeo 30 godina, morao je na ovaj ili onaj način da zavoli Studio B. Ni je nisam bio imun. Jedno vreme, glavni i to veoma opasan rival bila mu je “dvestdvojka“. Njihovo rivalstvo je podsećalo na suparništvo “Bitlsa“ i “Rolingstounsa“.

Beograd 202 su bili “Bitlsi“, a Studio B “Rolingstounsi“. Beše to vreme romantike, entuzijazma, nade i skrivenog bunta. U zavisnosti od trenutnog raspoloženja okretala se skala čas na jednu, čas na drugu stanicu. I svi su bili na dobitku i radio-stanice i slušaoci.

Onda su se pojavili novi “Rolingstounsi“ – Radio Index i B 92, ali i novi “Bitlsi“ – novosadska “stotka“ , veoma omiljena i u Beogradu. Izbor – boli glava.

A danas ?

U trendu su uglavnom radio bilteni ili pak kompjuterski voditelji bez elementarnog znanja, bez šarma, bez duha. Od sivila jednoličnosti tek tu i tamo se izdvaja Radio S. Bivši radio “Bitlsa“ i “Rolingstounsi“ su posustali zauzdani ularom dnevne politike. Dobri duh je zamenjen podaničkom poslušnošću. Radio ne radio, više ti ne treba radio. Šteta,  ja volim i dalje radio…

Ni televizija nije ništa bolja, ako nije još gora. Sastavljena od gomile repriza, filmova od kojih se mali ekran zacrveni od krvi i nasilja, rijaliti budalaština i vulgarnosti, šatorskih šou-programa i TV serija čiji su scenariji pisani suzama. Prvo španskog, a sada turskog i indijskog porekla. Večiti gosti su večiti političari. Sve u službi vlasti. Poslušnici napred, talenti stoj.

E tu dolazimo do drugog poziva – onog iz Vašingtona.

Javio mi se odličan student beogradskog FPN-a Mirko Čurović. Podsetio me je da sam onomad “predvideo“ da je konkurs RTS-a za “sto najtalentovanijih mladih novinara“ obična farsa, nameštaljka. Na navaljivanje svoje majke Vesne, on se ipak nevoljno prijavio na taj konkurs iako joj je tvrdio da on tu bez veza i vezica neće imati nikakve šanse.

Dete je bilo u pravu.

U međuvremenu, dok je čekao odgovor RTS-a koji nikako da dođe, spakovao je stvari i otišao u Ameriku. Mirko ko Mirko, pametno čeljade, sa sobom u Vašington gde je otišao da radi kao volonter – konobar, poneo je i diplomu FPN.

Jednog dana posle posla, slučajno je prošao pored redakcije Glasa Amerike. Skupio je hrabrost, svratio i – odmah bio primljen.

Ovo nije ostvarenje američkog sna, već surova realnost srpske stvarnosti.

Mirko Čurović nije bio dobar za RTS, ali je odličan za Amerikance. Amerikanci su iz cuga otkrili Mirkov talenat, a Tijanić se nije udostojio čak ni da mu odgovori da je odbijen.

Šta više reći?

Odliv mozgova naše pameti i mladosti se nastavlja.

Dokle?

Pa sve dok neko hrabar ponovo ne otvori bocu i opet pusti na slobodu dobri duh Beograda.

Rajko Roki Dvizac

Tekst je preuzet sa sajta Akademija Srbija

Foto: Vladimir Vukomanović/ Beograd moje mladosti

Ostavite komentar