Haradinaj: Opozicija i Srpska lista onemogućavaju formiranje pregovaračke ekipe Kosova
DRUŠTVO

Propusti Srbije u slučaju Haradinaj – Jedan korak napred, dva koraka nazad

Zločin bez kazne: Pravni aspekti odluke suda u Kolmaru da oslobodi komandanta OVK

Propusti Srbije u slučaju Haradinaj

Foto: N1/ EPA,VALDRIN XHEMAJ

* Stiče se utisak da Republika Srbija čini jedan korak kako bi se okrivljeni našao pred nadležnim sudom, a zatim dva koraka kojima bi se pružila odstupnica sudu koji razmatra zahtev za izručenje

Ramuš Haradinaj uhapšen je 4. januara 2017. godine u francuskom delu tronacionalnog međunarodnog aerodroma Bazel – Miluz – Frajburg, na osnovu poternice beogradskog Okružnog suda od 1. oktobra 2004. godine.

Piše: Jelena Dinčić i Draško Đurović

Dan nakon njegovog hapšenja, Tužilaštvo za ratne zločine Republike Srbije donelo je naredbu o proširenju istrage, a Ministarstvo pravde Republike Srbije je dva dana kasnije, 6. januara 2017. godine, francuskom Ministarstvu pravde uputilo zahtev za njegovo izručenje, u skladu sa odredbama Evropske konvencije o ekstradiciji.

Pozivajući se na ovu konvenciju, a imajući u vidu naredbu o proširenju istrage, Ministarstvo pravde Republike Srbije uputilo je 11. januara 2017. godine još jedan zahtev za izručenje Ramuša Haradinaja, pa tako Apelacionom sudu u Kolmaru, u vremenskom razmaku kraćem od jedne sedmice, stižu dva zahteva za izručenje istog lica upućena od strane iste države.

Iako se prvobitna istraga protiv Ramuša Haradinaja vodi još od 2004. godine, odluka o proširenju istrage doneta je gotovo trinaest godina kasnije, a samo dan nakon njegovog hapšenja. Međutim, nije poznato koja su to nova krivična dela koja mu se stavljaju na teret. Zakonik o krivičnom postupku Republike Srbije izričito propisuje da se istraga može proširiti ili u odnosu na druge okrivljene ili u odnosu na nova krivična dela istog okrivljenog. Kako se u konkretnom slučaju i dalje traži izručenje istog lica, logična je pretpostavka da je istraga protiv Ramuša Haradinaja proširena u odnosu na nova krivična dela. Međutim, ustaljena je sudska praksa da se u slučaju proširenja istrage protiv istog okrivljenog, a za novootkrivena krivična dela protiv njega praktično vodi novi krivični postupak. To podrazumeva ocenu uslova za određivanje pritvora u odnosu na krivična dela na koja je optužnica proširena, eventualno donošenje novog rešenja o određivanju pritvora i raspisivanje nove poternice u odnosu na njih.

Kako naredba o proširenju istrage nije praćena nijednim od navedenih akata, niti bilo kojim drugim aktom kojim se nalaže privođenje okrivljenog, Apelacioni sud u Kolmaru ispravno zaključuje da formalni uslovi za razmatranje naknadnog zahteva za izručenje nisu ispunjeni i stoga ga odbacuje ne ulazeći u njegovu osnovanost. A naredba o proširenju istrage Tužilaštva za ratne zločine ne samo da nije ni mogla biti praćena navedenim aktima, nego nije ni smela biti doneta. Pravosudni organi Republike Srbije su izričito naveli da je istraga protiv Ramuša Haradinaja proširena za isto krivično delo za koje se protiv njega vodi i prvobitna istraga, što je u direktnoj suprotnosti sa domaćim propisima.

Nakon što je sud u Kolmaru odbacio naknadni zahtev za izručenje, usledila je ocena ispunjenosti uslova za izručenje Ramuša Haradinaja Republici Srbiji po prvobitno upućenom zahtevu.
Najpre je utvrđeno da je delo koje se okrivljenom stavlja na teret kažnjivo kako u skladu sa srpskim, tako i u skladu sa francuskim propisima.

Sud u Kolmaru je potom razmatrao da li je zahtev za izručenje upućen iz političkih razloga. Pravni zastupnici Ramuša Haradinaja su u prilog ovoj tezi isticali i da je Sud u Vestminsteru 2010. godine odbio zahtev Republike Srbije za izručenje Ejupa Ganića, smatrajući da je isti upućen iz političkih razloga. Međutim, Apelacioni sud u Kolmaru konstatuje da se, koji god da je cilj zahteva odnosno okolnosti u kojima je on upućen, a imajući u vidu težinu krivičnog dela koje se okrivljenom u ovom slučaju stavlja na teret, ne može smatrati da je reč o zahtevu za izručenje koji ima politički karakter.
Sud u Kolmaru je takođe konstatovao da se izručenje ne traži za ona krivična dela za koja je okrivljenom već suđeno, da nije nastupila zastarelost krivičnog gonjenja, kao i da je srpski krivični sud nadležan da okrivljenom sudi. Konačno, i pored toga što, po mišljenju ovog suda, pravosuđe u Srbiji nije imuno na političke pritiske, okrivljenom bi bilo garantovano pravo na pravično suđenje. Time su, izričit je Apelacioni sud u Kolmaru, „ispunjeni svi pravni uslovi za izručenje za dela koja su predmet zahteva“.

Međutim, iako je Francuska jedna od prvih potpisnica Evropske konvencije o ekstradiciji od 13. decembra 1957. godine, ona ju je ratifikovala tek 10. februara 1986. godine, kada je i stavila veliki broj rezervi na njen tekst. Na osnovu jedne od njih, izručenje može biti odbijeno ukoliko bi ono proizvelo izuzetno teške posledice za okrivljenog, naročito imajući u vidu njegovu starosnu dob ili zdravstveno stanje. Apelacioni sud u Kolmaru je, nakon što je utvrdio da su ispunjeni svi pravni uslovi za izručenje Ramuša Haradinaja Republici Srbiji, konstatovao da bi ono za njega izazvalo izuzetno teške posledice, „naročito imajući u vidu njegovu ulogu u oružanom sukobu „na Kosovu i Metohiji“ i u političkom životu Kosova, kao i činjenicu da je on državljanin zemlje koju država podnosilac zahteva ne priznaje“, zbog čega odbija zahtev za njegovo izručenje.

Imajući u vidu dosadašnja iskustva u sličnim postupcima pokrenutim po zahtevima Republike Srbije, bilo je malo verovatno da će razvoj događaja pred sudom u Kolmaru biti drugačiji, a dva su glavna razloga zbog kojih se Ramuš Haradinaj, nakon hapšenja u Francuskoj, nije našao pred sudom u Beogradu.

Pravni propusti Tužilaštva za ratne zločine, koje protivno odredbama zakonika o krivičnom postupku, samo dan nakon hapšenja donosi naredbu o proširenju istrage protiv Ramuša Haradinaja za isto krivično delo za koje se protiv njega već vodi istraga, nesporni su. Stiče se utisak da Republika Srbija čini jedan korak kako bi se okrivljeni našao pred nadležnim sudom, a zatim dva koraka kojima bi se pružila odstupnica sudu koji razmatra zahtev za izručenje i stvorio osnov da do izručenja ne dođe. To međutim ne oslobađa odgovornosti sud koji odlučuje o ispunjenosti uslova za izručenje. Iz obrazloženja odluke Apelacionog suda u Kolmaru nedvosmisleno proizlazi da bi zahtev Republike Srbije za izručenje Ramuša Haradinaja bio odbijen i u slučaju da je bio pravno perfektan. A kako sudije suda u Kolmaru izričito citiraju Dika Martija, koji kaže da „ne može i ne sme postojati jedna pravda za pobednike, a jedna za pobeđene“ i da „svi zločinci moraju biti gonjeni i kažnjeni za svoja nedela bez obzira na stranu kojoj pripadaju i političku ulogu koju igraju“, ostaje otvoreno pitanje kako izrečeno pomiriti sa obrazloženjem da je zahtev Republike Srbije odbijen „naročito imajući u vidu ulogu okrivljenog u političkom životu Kosova“ kao i njegovu „izuzetno veliku ličnu popularnost o kojoj svedoče medijski odjeci ovog postupka“.

Autorka je doktorand na Pravnom fakultetu u Beogradu, a autor na Školi za visoke studije društvenih nauka u Parizu

Izvor: Danas

Ostavite komentar