DRUŠTVO

Sakrivati zločin je zločin. Ako to ne znate, niste čovek -Saša Radulović: Kako su mi ubili oca u Dobrovoljačkoj

Foto: poskok.info

Kuhinja i njena terasa u našem stanu su gledale na Dobrovoljačku ulicu. Ni trideset metara daleko. Preko nje sam prešao gotovo svaki dan prve polovine svog života barem dva puta. Često i deset puta. Do škole, do trafike, do samoposluge, do reke, u grad, piše Saša Radulović, lider pokreta Dosta je bilo u autorskom tekstu za „Blic“.

– Odrastanje je bilo lepo. Bilo je skromno. Pomalo tesno. Ali pre svega, lepo. Roditelji su završili fakultete u Beogradu i u duhu vremena šezdesetih, bez ikakve zadrške, promenili grad. I moji roditelji i roditelji mnogih prijatelja i roditelji moje supruge. Mogao je biti i bilo koji drugi grad. Nije bilo važno.

I nismo se delili. Po bilo kom osnovu. Čak ni po materijalnom, a kamoli nekom drugom. Bilo je samo važno ko si, ne od koga si. Poštovali smo običaje komšija, kao što su i oni poštovali naše. I kao klinci furali neku svoju furku. Slušali smo Azru i EKV, Buldožer i Kazalište, Clash i Headse. I nije nas interesovala politika. Interesovao nas je život i lepe stvari u njemu. To sve je počelo da se menja krajem osamdesetih godina.

Zemlju sam napustio krajem osamdesetih. Postala je tesna. Moja porodica nije. Moji prijatelji nisu. Oni su to počeli da rade posle maja 1992.

Moj otac je bio lekar. Načelnik saniteta druge armijske oblasti. Ubijen je u sanitetskom vozilu, na prednjem sedištu, trećeg maja 1992. godine, hicem u glavu iz neposredne blizine. Na 150 metara od stana u kojem sam odrastao i u kome smo živeli 25 godina, u ulici koju sam prešao hiljade puta, na mestu pored koga sam prošao hiljade puta. I kao da su se uplašili malo od toga i od prizora, nisu reagovali kada je vozač instinktivno stao na gas i uspeo da se pored svih probije i prođe, i pored Unproforovog vozila izađe iz obruča i stigne do vojne bolnice.

Majka je pobegla iz stana. Čula je da se nešto desilo. Nije znala šta. Na 150 metara od stana. Samo teška i turobna slutnja kao tona na grudima. Komšije nisu htele ništa da kažu. Samo su gledale na stranu. U stanu su ostale sve lične stvari. Dokumenti. Sve porodične fotografije. Filmovi sa letovanja. Oni koji su se kasnije uselili su sve ili bacili ili razmenili sa nekim drugim. Ništa nije ostalo.

Foto: Nedeljko Deretić / Tanjug  U Dobrovoljačkoj ubijena 42 pripadnika JNA

Posle par dana traganja, očevo telo je pronašla u vojnoj bolnici. Oko dozvole i transporta tela za Beograd su morali pregovarati. Trajalo je danima. Telo je primio doktor Stanković na VMA. Majci nisam dao da ocu vidi lice. Mislim da ne bi podnela. Samo mu je držala ruku. I plakala.

Svi zločini su individualni. Zna se ko je smislio i planirao ratni zločin u Dobrovoljačkoj i šta je hteo da postigne. Zna se i ko je izvršio smišljeno, ko je izdao naređenje i ko je povukao okidač. Za svakog čoveka koji je ubijen.

Jedan zločin ne poništava drugi niti ga čini manje zločinom. Ako u razgovor o jednom zločinu uvodite drugi kao protivtežu, niste čovek.

Ko god izvrši zločin, bez obzira na to koliko mu bio „uzvišen“ cilj, zločinac je. Bez obzira na vašu borbu i politiku, zločin je zločin.

Bez obzira na to ko ste, zločin zahteva kaznu. Kaznu sprovodi društvo. Ne samo zbog žrtava i njihovih porodica već prvo i prevashodno zbog sebe. Da bi moglo da se zove društvo. U protivnom, niste društvo.

Ako vam trebaju korumpirani međunarodni „tužioci“ da procesuirate zločince u vlastitim redovima, niste društvo. Postoje neka druga imena za to šta ste. Ako se sakrivate iza korumpiranih međunarodnih „tužilaca“ i mislite da je u interesu vašeg društva da se zločin ne kazni, niste društvo.

Da bi došlo do pomirenja u regionu, potrebno je da pokažemo ljudskost i saosećanje sa svim žrtvama. Da se sve žrtve popišu. Iz svih naših suludih ratova. Da se svi počinioci identifikuju i da se oni koji su živi kazne. Do tada nema pomirenja. Ne da ignorišemo žrtve drugih i sakrivamo zločince u sopstvenim redovima. Ja saosećam sa svim porodicama svih bošnjačkih, hrvatskih, srpskih i svih drugih žrtava ratnih zločina i delim njihovu bol. Jer njihova bol je i moja bol. Jer zločin nad detetom bilo koje bošnjačke ili hrvatske majke, i to što zločinac nad tim detetom nije kažnjen, ne kažnjava zločince nad mojim ocem. Kažnjava mene drugi put. Jer sam čovek.

Sakrivati zločin je zločin. Ako to ne znate, niste čovek.

Izvor: Blic

Ostavite komentar